Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti ratione temporis Ustavnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda nižih sudova i Vrhovnog kasacionog suda. Sud utvrđuje da su meritorne odluke donete pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine, dok zahtev za zaštitu zakonitosti nije smatran delotvornim pravnim sredstvom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojina Beočanina, Božane Beočanin, Slavomirke Nastić, Slavke Sočanac, Emilije Kovačević, Milene Živković, Radiše Petrovića, Cmiljane Vukadinović, Ratka Vidića, Ružice Vučković, Milije Ilića, Milke Mišovića i Dragana Jokovića, svih iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 12. maja 2011. godine doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Vojina Beočanina, Božane Beočanin, Slavomirke Nastić, Slavke Sočanac, Emilije Kovačević, Milene Živković, Radiše Petrovića, Cmiljane Vukadinović, Ratka Vidića, Ružice Vučković, Milije Ilića, Milke Mišovića i Dragana Jokovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Raški P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda RevI. 2/10 od 23. juna 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Vojin Beočanin, Božana Beočanin, Slavomirka Nastić, Slavka Sočanac, Emilija Kovačević, Milena Živković, Radiša Petrović, Cmiljana Vukadinović, Ratko Vidić, Ružica Vučković, Milija Ilić, Milka Mišovića i Dragana Jokovića, svi iz Raške, preko punomoćnika Dragice Medarević, advokata iz Raške, podneli su Ustavnom sudu 11. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Raški P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda RevI. 2/10 od 23. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava na rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava i povrede načela neposredne primene zajemčenih prava utvrđenog odredbama člana 18. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe traže da Ustavni sud poništi osporene odluke i da naloži Osnovnom sudu u Kraljevu - Sudska jedinica u Raškoj da u ponovnom postupku u predmetu P. 598/05 odluči o tužbenom zahtevu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava, 8. novembra 2006. godine.

3. U prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti koji su, u svojstvu tužilaca, podnosioci ustavne žalbe i Radojka Joković, pravni prethodnik podnosioca Dragana Jokovića, izjavili protiv presude Opštinskog suda u Raški P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine i presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine.

Prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud je cenio jedino da li su u toku postupka pred nižestepenim sudovima parnične stranke vršile nedozvoljena raspolaganja tužbenim zahtevom, dok o osnovanosti samog tužbenog zahteva, odnosno o pravu tužilaca, nije odlučivao. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da osporene presude nižestepenih sudova nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Najviši sud u Republici Srbiji smatra da nedozvoljeno raspolaganje stranaka predstavlja isključivo procesni institut koji se vezuje za raspolaganje stranaka u parnici, a da se ponašanje stranaka koje prethodi parnici raspravlja kroz činjenično stanje ili materijalno pravo.

U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je takođe utvrdio da je osporena presuda Okružnog suda u Kraljevu doneta u postupku po žalbi koju su tužioci izjavili protiv presude Opštinskog suda u Raškoj P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine. Navedenom osporenom prvostepenom presudom odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se utvrdi da pismene izjave, bliže opisane u izreci te presude, ne proizvode pravno dejstvo u delu u kome se tužioci odriču prava da sudskim putem traže svoja prava iz radnog odnosa.

4. Odredbama člana 18. Ustava utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i da se kao takva neposredno primenjuju, ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, i da se zakonom može propisati način ostvarenja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno, ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode (stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se pravo na pravično suđenje, pred nezavisnim, nepristrasnim i zakonom već ustanovljenim sudom.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radnu vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da: javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke (član 413. stav 1.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) tog zakona (član 417.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je sud zasnovao svoju presudu na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 365. stav 2. tačka 5)); da je stranka koja je podnela predlog javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ovlašćna da, u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj vanredni pravni lek (član 418.).

5. Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi mogli ukazivati da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno neko od Ustavom zajemčenih prava podnosilaca.

Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud jedini kompetentan da meritorno odluči o zahtevu za zaštitu zakonitosti, dok je Ustavni sud nadležan da, u granicama navoda ustavne žalbe, ispita da li je najviši sud u Republici Srbiji, svojom odlukom o ovom vanrednom pravnom leku povredio neko od Ustavom zajemčenih prava, odnosno da ispita da li su razlozi zbog kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti odbijen, prihvatljivi sa stanovišta zaštite ljudskih prava.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud odbio zahtev za zaštitu zakonitosti, ustavnopravno prihvatljivi i da osporenom odlukom najvišeg suda u Republici Srbiji nije moglo biti povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, prema navedenim odredbama Zakona o parničnom postupku, zahtev za zaštitu zakonitosti može se usvojiti jedino ako su u toku pravnosnažno okončanog parničnog postupka tužilac i tuženi vršili nedozvoljena raspolaganja. S obzirom da parnične stranke, u toku parnice, nisu svojim zahtevima disponirale protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili pravilima morala, već da su, prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, ništavi pravni poslovi preduzeti pre nego što je tužba podneta, ocena Vrhovnog kasacionog suda da nisu postojali razlozi zbog kojih se zahtev za zaštitu zakonitosti može usvijiti, jeste ustavnopravno prihvatljiva.

Prilikom donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda odlučivanje je bilo striktno ograničeno. Vrhovni kasacioni sud je mogao ispitivati samo da li su stranke u toku parnice vršile nedozvoljena raspolaganja. Povodom zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud uopšte nije odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno o pravu na rad podnosilaca ustavne žalbe, zbog čega se navodi podnosilaca da im je odlukom o tom vanrednom pravnom leku bilo povređeno neko od prava zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporene presude Vrhovnog kasacionog suda.

S obzirom da je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud poštovao sve procesne garancije pravičnog suđenja utvrđene odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i da nije povredio ni jedno Ustavom zajemčeno pravo podnosilaca ustavne žalbe, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije moglo biti povređeno ni načelo neposredne primene zajemčenih prava utvrđeno odredbama člana 18. Ustava

6. Ustavni sud konstatuje da je zahtev za zaštitu zakonitosti ograničeno vanredno pravno sredstvo, koje izjavljuje Republički javni tužilac, i čiji je primarni cilj da spreči da nedozvoljenim raspolaganjima, učinjenim u (najčešće fiktivnoj) parnici, budu izigrani prinudni propisi, javni poredak i pravila morala.

U slučaju da javni tužilac ne podigne ovaj vanredni pravni lek, to može supsidijerno učiniti parnična stranka, ali samo iz onog razloga zbog koga to može učiniti Republički javni tužilac. Primarni cilj zahteva za zaštitu zakonitosti, a to je zaštita javnog interesa otklanjanjem posledica nedozvoljenih raspolaganja, ostaje isti i kada ovaj vanredni pravni lek izjavi stranka. U pojedinim slučajevima parnična stranka, zahtevom za zaštitu zakonitosti, može posredno, ali ipak efikasno štititi i neko svoje pravo, zbog čega se ovo pravno sredstvo ne smatra a priori nedelotvornim.

Međutim, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, u konkretnom parničnom postupku zahtev za zaštitu zakonitosti nije bio delotvorno pravno sredstvo u smislu odredbe člana 170. Ustava i odredbe člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, iako su podnosioci ustavne žalbe imali pravo, a redovni sud dužnost da se o ovom pravnom sredstvu meritorno odluči.

Naime, da bi se jedno pravno sredstvo smatralo delotvornim, pored toga što mora biti dostupno stranci, ono mora imati i odgovarajuću snagu, odnosno mora ispunjavati i uslov dovoljnosti. Pravno sredstvo ima odgovarajuću snagu ako pruža mogućnost da se otkloni povreda prava, odnosno da se licu koje je povredu prava pretrpelo pruži odgovarajuća satisfakcija. Pravni lek je delotvoran ako se njime daje pravo na poništavanje ili ukidanje pobijanog akta, ili ako njime taj akt može da se izmeni.

Kako se zbog nedozvoljenih raspolaganja stranaka u toku parnice, tj. zbog apslutno bitne povrede odredaba parničnog postupka predviđene tačkom 5) stava 2. člana 361. Zakona o parničnom postupku, ne može ni ukinuti niti preinačiti pravnosnažna presuda doneta po tužbi radi utvrđenja ništavosti pravnog posla preduzetog pre pokretanja parničnog postupka, jer eventualna nedozvoljena raspolaganja nisu učinjena u parničnom postupku, nego parničnom postupku hronološki prethode, u konkretnom slučaju zahtev za zaštitu zakonitosti nije delotvorno pravno sredstvo.

S obzirom da zahtev za zaštitu zakonitosti nije bio delotvorno pravno sredstvo, odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu, koje se mora iscrpsti pre izjavljivanja ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, jeste drugostepena presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine. Imajući u vidu da su i osporena presuda prvostepenog suda i osporena presuda drugostepenog suda donete pre 8. novembra 2006. godine, tj. pre stupanja Ustava Republike Srbije na pravnu snagu, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu u kome se ove presude osporavaju nedopuštena.

Ustavni sud je, imajući u vidu sve navedeno, ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ovo rešenje objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević