Povreda prava na suđenje u razumnom roku u decenijskoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog parničnog postupka koji je trajao preko deset godina. Iako je spor bio činjenično složen, dužina odlučivanja revizijskog suda od preko tri godine doprinela je nerazumnom trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R. iz Apatina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. R. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu u predmetu P. 650/16 (inicijalno predmet P. 333/11) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo B. R. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R. iz Apatina je podneo 23. marta 2021. godine, preko punomoćnika J. J, advokata iz Apatina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunio podnescima od 18. novembra 2021. godine, 27. novembra 2023. godine, 17. januara i 5. septembra 2025. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5446/18 od 7. avgusta 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 59. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu u predmetu P. 650/16 (inicijalno predmet P. 333/11).

U ustavnoj žalbi podnosilac, koji je u navedenoj parnici, vođenoj radi svojine, utvrđenja i redukcije ugovora o doživotnom izdržavanju, imao svojstvo tuženog, a koja je pravnosnažno okončana delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva tužilaca i, potom, odbijanjem revizije tuženog kao neosnovane, iznosi svoje viđenje činjenica, osporavajući utvrđeno činjenično stanje, a posebno ocenu dokaza, kao i pravilnu primenu materijalnog prava kod donošenja osporene revizijske presude. Navodi da je u predmetnom postupku protiv njega podneta tužba 27. januara 2011. godine, a da je sudovima trebalo deset godina da odluče u tri instance, pri čemu je po njegovoj reviziji, izjavljenoj 6. decembra 2017. godine, te dopunjenoj 17. maja 2019. godine, revizijski sud odlučivao skoro četiri godine, iako je ulagao više urgencija. Podnosilac smatra da su mu donošenjem osporene revizijske presude i ovakvim postupanjem sudova, povređena označena ustavna prava. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporenu presudu, utvrdi da su donošenjem presude povređena prava iz člana 32. stav 1. i čl. 36. i 59. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku, te da se utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra i da mu se nadoknade troškovi za sastav ustavne žalbe.

Podneskom od 18. novembra 2021. godine, podnosilac je obavestio sud o donetom rešenju o nasleđivanju Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu O. 3368/21 od 25. oktobra 2021. godine (bez klauzule pravnosnažnosti) kojim je raspravljena zaostavština (pokretne stvari) iza pok. R.Đ, supruge pok. M.Đ, sa kojim je podnosilac zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, kao njegov sestrić. Podneskom od 27. novembra 2023. godine predloženo je odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5446/18 od 7. avgusta 2021. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 3132/17 od 20. septembra 2017. godine. Podneskom od 17. januara i 5. septembra 2025. godine, podnosilac je Sud obavestio o donetom rešenju Višeg suda u Leskovcu Gž. 3766/24 od 23. decembra 2024. godine, isto u predmetu ostavine pok. R.Đ. (u kome je raspravljena zaostavština: nepokretna imovina – grobno mesto i pokretne stvari), kao i da je doneto rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu R1. 396/24 od 3. februara 2025. godine (bez klauzule pravnosnažnosti), kojim se obustavlja postupak fizičke deobe sporne suvlasničke nepokretnosti, koja je predmet navedene parnice, i određuje deoba putem javne prodaje i podelom postignute cene u skladu sa suvlasničkom udelima. Dostavljena dokumentacija nije od uticaja na rešavanje predmetne ustavnosudske stvari.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 650/16 Osnovnog u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, su 27. januara 2011. godine podneli tužbu Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu, tužioci: S.R. i N.A, oboje iz Vlasotinca, M.J. iz Boljara i M.Đ. iz Trnjana kod Aleksinca, radi utvrđenja zaostavštine pok. M.Đ, kao i utvrđenja prava svojine tužilaca na ½ sporne nepokretnosti – kuća površine 22m2 sa dvorištem 1,01 ar, ukupne površine 1,21 ar u Vlasotincu, sa određenim udelima i utvrđenja da je bez pravne važnosti ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 30. novembra 2009. godine između tuženog i pok. M.Đ. (muž pok. R.Đ, čiji su pravni sledbenici tužioci u ovoj parnici). Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 333/11. Tužioci su 1. aprila 2011. godine predložili određivanje privremene mere zabrane otuđenja sporne nepokretnosti, a radi obezbeđenja novčanog potraživanja tužilaca prema tuženom. Tuženom je dostavljena tužba 31. maja 2011. godine, a on je dostavio odgovor na tužbu 27. juna 2011. godine, jer prethodna dostava nije uspela.

Do zaključenja glavne rasprave 13. novembra 2014. godine je zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano šest (s tim da je pripremno ročište bilo zakazano za 16. maj 2011. godine, a sledeće za 26. aprila 2012. godine). U ovom delu postupka su saslušani tužioci S.R, N.A. i M.J. u svojstvu stranke, a zbog promene sudije, drugi put su u istom svojstvu saslušani svi tužioci i tuženi. Takođe, saslušano je pet svedoka i pribavljena je i pročitana brojna pisana dokumentacija. Razlozi za neodržavanje šest ročišta su bili: izostanak urednog poziva za tuženog; tuženi je tužiocima neposredno uručio podnesak pred ročište, što je zahtevalo ostavljanje roka za izjašnjenje stranka; nisu dostavljeni spisi predmeta P. 5058/10 istog suda; nije uredno pozvan punomoćnik tužioca i četvrtotužilac; novoodređenom sudiji su izneti spisi predmeta na dan zakazanog ročišta; izostanak uredno pozvanog četvrtotužioca.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 331/11 od 13. novembra 2014. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca. Istom presudom određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Protiv navedene presude žalbu je podneo punomoćnik tuženog 25. decembra 2014. godine, pa tuženi lično 29. decembra 2014. godine. Odgovora na žalbe nije bilo.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1998/15 od 21. januara 2016. godine ukinuo presudu Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 331/11 od 13. novembra 2014. godine i predmet vratio na ponovni postupak. Predmet je pred prvostepenim sudom dobio novi broj P. 650/16.

Nakon tri zakazana ročišta, od kojih su dva održana, doneta je u parnici vođenoj, sada, radi svojine, utvrđenja bračnog prinovka i redukcije ugovora o doživotnom izdržavanju, presuda Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 650/16 od 20. decembra 2016. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, a tuženi obavezan da tužiocima solidarno naknadi troškove postupka.

U ovom delu postupka punomoćnik tužilaca je uredio tužbeni zahtev, ponovo su saslušani tužioci, osim M.Đ. (čije je rešenje o saslušanju otklonjeno), i tuženi u svojstvu stranke, te su pročitani brojni pisani dokazi. Dva ročišta nisu održana zbog izostanka uredno pozvanog, radi saslušanja u svojstvu stranke, četvrtotužioca M.Đ i zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tuženog, koji na ročištu nije hteo da se upušta u raspravljanje bez punomoćnika.

Žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 650/16 od 20. decembra 2016. godine je izjavio tuženi 9. februara 2017. godine. Po odgovoru tužilaca na žalbu, spisi predmeta su prosleđeni drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 3132/17 od 20. septembra 2017. godine, u prvom stavu izreke, ukinuo presudu Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P. 650/16 od 20. decembra 2016. godine i presudio: da se delimično usvaja tužbeni zahtev tužilaca i utvrđuje da ½ sporne nepokretnosti predstavlja zaostavštinu pok. R.Đ, a po osnovu sticanja u braku sa pok. M.Đ, kao i da su vlasnici po 1/6 te nepokretnosti tužioci S.R. i M.Đ, kao sestra i brat pok. R.Đ, a tužioci N.A. i M.J. po 1/12 (kao sestrići pok. R.Đ), a po osnovu nasleđa iza njene smrti, kao naslednici drugog naslednog reda, dok se deo tužbenog zahteva u delu kojim je traženo da se izvrši redukcija ugovora o doživotnom izdržavanju R3. 77/09 od 30. novembra 2009. godine, zaključenog između sada pok. M.Đ. (suprug pok. R.Đ.) kao primaoca izdržavanja i tuženog, kao davaoca izdržavanja za navedeni alikvotni deo od idealne ½ nepokretnosti odbija kao neosnovan. U drugom stavu izreke je rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Reviziju protiv navedene drugostepene presude je 6. decembra 2017. godine izjavio punomoćnik tuženog. Punomoćniku tužilaca je revizija tuženog dostavljena 15. decembra 2017. godine, a odgovora na reviziju nije bilo. U spisima predmeta nema podataka kada su otpremljeni spisi u Vrhovnom kasacionom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 2294/18 od 4. aprila 2018. godine vratio spise predmeta P. 650/16 Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu, radi otklanjanja procesnih nedostataka. U obrazloženju rešenja je navedeno da nema dokaza kada je presuda Apelacionog sud u Nišu Gž. 3132/17 od 20. septembra 2017. godine dostavljena punomoćniku tuženog. Spisi predmeta su primljeni 10. oktobra 2018. godine, a postupajući sudija je 1. novembra 2018. godine sastavio dopis Vrhovnom kasacionom sudu da je otklonio nedostatke na koje je ukazano u navedenom rešenju, mada u spisima predmeta nema podatka kad su otpremljeni spisi Vrhovnom kasacionom sudu.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5446/18 od 7. avgusta 2020. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3132/17 od 20. septembra 2017. godine. Spisi predmeta vrćeni su Apelacionom sudu u Nišu 29. januara 2021. godine, a taj sud je dostavio spise 4. februara 2021. godine Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu. Punomoćnik tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, je otpravak osporene revizijske presude primio 24. februara 2021. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe tužilaca protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 27. januara 2011. godine Osnovnom sudu u Leskovcu - Sudska jedinica u Vlasotincu, pa do njegovog okončanja 7. avgusta 2020. godine, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5446/18, i dostavljanjem revizijske presude punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 24. februara 2021. godine, ukupno trajao deset godina i nepunih mesec dana.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složen, kako u procesnom i materijalnom smislu, tako i u činjenično. Najpre, na strani tužilaca je bilo više lica, tužbeni zahtev je bio složen imajući u vidu predmet parnice: utvrđivanje zaostavštine po osnovu sticanja u braku pravnog prethodnika tužilaca, utvrđivanje prava svojine po osnovu nasleđa tužilaca – naslednika iz drugog naslednog reda, te odlučivanje o zahtevu za redukciju ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i što je rasvetljavanje činjeničnog stanja povodom ovog zahteva bilo obimno zbog saslušanja brojnih svedoka i izvođenja brojnih pisanih dokaza.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede, ali je ipak on, odnosno njegov punomoćnik, u manjoj meri doprineo da postupak duže traje, time što je dva puta odloženo održavanje zakazanih ročišta jer je podnesak tuženog predat pred ročište, te jer je izostao uredno pozvan njegov punomoćnik, pa je tuženi iz tih razloga tražio odlaganje radi izjašnjavanje i da se ne bi upuštao u raspravljanje u odsustvu punomoćnika.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sud nije preduzeo sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak, koji je vođen pred tri sudske instance, sproveo efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prva prvostepena presuda doneta posle nešto više od tri godine i deset meseci, računajući od dana podnošenja tužbe, ali da je ta presuda ukinuta u žalbenom postupku koji je trajao godinu. Iako je druga po redu prvostepena presuda doneta za 11 meseci, i ona je preinačena u narednih šest meseci. Takođe, postupak po izjavljenoj reviziji podnosioca ustavne žalbe trajao je gotovo tri godine i tri meseca, računajući od dana podnošenja revizije do dana dostavljanja revizijske presude punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, čime je i revizijski sud doprineo ukupnom trajanju ovog parničnog postupka, s tim da treba imati u vidu da je taj sud, pre donošenja odluke, morao rešenjem da vrati spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Imajući u vidu sve prethodno utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da se, bez obzira na objektivnu činjeničnu i pravnu složenost postupka i delimični, manji, doprinos podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika, ukupno trajanje postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu u predmetu P. 650/16 (inicijalno predmet P. 333/11) od deset godina i mesec dana, ne može smatrati razumnim. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, te između ostalog i složenost postupka, kao i određeni doprinos podnosioca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

8. Razmatrajući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava nasleđivanja iz člana 59. Ustava, u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5446/18 od 7. avgusta 2020. godine, Ustavni sud je, polazeći, sa jedne strane, od sadržine ustavne žalbe i, sa druge strane, od obrazloženja osporene presude, koje je, po oceni Ustavnog suda, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, utvrdio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud četvrtog stepena preispita zakonitost osporenog pojedinačnog akta.

Vezano za istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se nijedan navod ustavne žalbe ne odnosi na to da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio odluke koje su različite od presude koja se osporava ustavnom žalbom, niti su uz ustavnu žalbu dostavljene presude Vrhovnog kasacionog suda kojima bi se argumentovala istaknuta povreda, a što je osnovna pretpostavka pozivanja na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Takođe, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5446/18 od 7. avgusta 2020. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Imajući u vidu da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5446/18 od 7. avgusta 2020. godine, odlučivanje o zahtevu za odlaganje izvršenja je bespredmetno.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

11. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u decenijskoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti