Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi procesnih prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu. Sud je ocenio da je činjenično stanje brižljivo utvrđeno, a odluka obrazložena, te da nisu povređena prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3774/2010
25.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Velibora Vrbajca iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Velibora Vrbajca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1574/10 od 22. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Velibor Vrbajac iz Novog Sada, preko punomoćnika Srđana Lakića, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu 11. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1574/10 od 22. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete koja je prouzrokovana u saobraćajnom udesu na ime pretrpljenog straha, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražio naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenje životne aktivnosti i na ime pretrpljenih fizičkih bolova. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je pretrpeo telesne povrede u saobraćajnoj udesu, što nesumnjivo proizlazi iz medicinske dokumentacije, pa je samim tim sporan stav prvostepenog i drugostepenog suda da konstatovane povrede nisu prouzrokovane u navedenoj situaciji. Podnosilac je osporio nalaze i mišljenja sudskog veštaka saobraćajne struke i veštaka sudske medicine na kojima je prvostepeni sud prvenstveno zasnovao svoju odluku. Smatra da je njegovo pravo na pravično suđenje povređeno i time što je sud „ceneći sa jedne strane nesporne materijalne dokaze u vidu iskaza tužioca i svedoka i medicicinske dokumentacije koju niko nije osporio, a sa druge strane paušalne i nedokazane teorije dva veštaka koji se naslanjuju jedan na drugog svesni da nemaju dovoljno dokaza za svoje tvrdnje, prihvatio ovo drugo“. Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je u njegom slučaju sud postupio drugačije nego u svim ostalim slučajevima naknade nematerijalne štete, neprihvatajući valjanu i nespornu medicinsku dokumentaciju.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku predhodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Novom Sadu osporenom presudom P. 5396/07 od 13. juna 2008. godine, u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezao tuženog „Delta Generali“ osiguranje a.d. Beograd da tužiocu na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati označeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknadi parnične troškove. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete zbog pretrpljenog straha preko dosuđenog iznosa, kao i za naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i na ime pretrpljenih fizičkih bolova.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1574/10 od 22. juna 2010. godine odbio žalbu tužioca, a žalbu tuženog delimično usvojio, tako što je prvostepenu odluku preinačio u delu odluke o troškovima postupka, dok je prvostepena presuda u ostalom delu potvrđena.

4. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Imajući u vidu sadržinu navedenih prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ovih prava zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom članom 36. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1574/10 od 22. juna 2010. godine zasnovana je na činjeničnom stanju koje je u prvostepenom postupku utvrđeno brižljivom i detaljnom ocenom svih izvedenih dokaza. Prvostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge za nepostojanje uzročno–posledične veze između saobraćajnog udesa i lakših telesnih povreda navedenih u medicinskoj dokumentaciji podnosioca. Ustavni sud ukazuje na to da je sam podnosilac ustavne žalbe u toku parničnog postupka navodio da povrede nisu nastale usled sudara, već naglog kočenja. Prvostepeni sud je ocenio da su ti navodi neosnovani, jer su u suprotnosti sa zapisnikom o uviđaju saobraćajne nezgode u kome je konstatovano da na mestu udesa nisu nađeni tragovi kočenja. Ustavni sud ukazuje i na to da je u zapisniku o uviđaju, takođe, konstatovano da podnosilac nije zadobio povrede u saobrađajnom udesu. Drugostepeni sud je u osporenoj presudi ocenio žalbene navode kojima se osporavaju činjenični zaključci iz prvostepene presude i još jednom analizirao nalaz i mišljenje veštaka specijaliste sudske medicine, te našao da su navodi tužioca, ovde podnosiocioca ustavne žalbe, neosnovani, kao i da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dosuđujući tužiocu samo naknadu nematerijalne štete za pretpljeni primarni strah.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ponavlja navode koji su bili predmet ocene u parničnim presudama. U vezi istaknutih navoda na kojima se zasniva tvrdnja podnosioca da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud ističe da nije nadležan da ocenjuje dokaze koji su izvedeni u sudskom postupku i da preispituje zaključke redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi ceneli dokaze proizvoljno na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. Način na koji je u ovom slučaju vršena ocena dokaza, po nalaženju Ustavnog suda, ne ukazuje na proizvoljnost i arbitrernost prilikom odlučivanja u parničnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi iz kojih bi proizlazila ogičledna povreda procesnih garancija utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, a što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi procesnih prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti