Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici. Žalba se odnosila na odbijanje naknade troškova izvršnog postupka nakon otvaranja stečaja nad dužnikom. Sud je utvrdio da su nižestepene odluke zasnovane na zakonu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3775/2010
05.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Perića iz Tršića, Slavice Ostojić iz Lipnice, Milisava Alimpića iz Brnjca, Mirka Stevanovića iz Lozničkog polja, Slavka Kuzmanovića iz Loznice i Stoje Đuknić i Dragoslava Đuknića, oboje iz Miline, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Perića, Slavice Ostojić, Milisava Alimpića, Mirka Stevanovića, Slavka Kuzmanovića, Stoje Đuknić i Dragoslava Đuknića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I2. 243/10 od 17. marta 2010. godine i rešenja Osnovnog suda u Loznici IPV1. 42/10 od 7. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Perić iz Tršića, Slavica Ostojić iz Lipnice, Milisav Alimpić iz Brnjca, Mirko Stevanović iz Lozničkog polja, Slavko Kuzmanović iz Loznice i Stoja Đuknić i Dragoslav Đuknić, oboje iz Miline, preko zajedničkog punomoćnika Stanoja Filipovića, advokata iz Loznice, podneli su Ustavnom sudu 10. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I2. 243/10 od 17. marta 2010. godine i rešenja Osnovnog suda u Loznici IPV1. 42/10 od 7. jula 2010. godine, zbog povrede načela vladivine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da je u izvršnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe pravnosnažno odbijen kao neosnovan njihov predlog za donošenja rešenja o troškovima izvršnog postupka koji su nastali u predmetima Osnovnog suda u Loznici po predlogu podnosilaca kao izvršnih poverilaca, a do pokretanja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom „Autoprevoz – Loznica“ a.d. u stečaju. Podnosioci ustavne žalbe navode da je prvostepeni sud zauzeo pravno stanovište da ne može odlučivati o troškovima izvršnog postupka koji su nastali do pokretanja stečajnog postupka, jer su nastupile pravne posledice otvaranja stečajnog postupka nad izvršnog dužnikom, a sa pozivom na odredbe čl. 59. i 73. Zakona o stečaju, dok je drugostepeni sud utvrdio da su podnosioci kao izvršni poverioci podneli podneli predlog 3. marta 2010. godine, dakle nakon nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad dužnikom. Ističu da su zahtev za naknadu troškova izvršnog postupka istakli još u predlogu za izvršenje i da su u toku postupka izvršenje u više navrata istacili zahtev za nakanadu troškova izvršenja, pa samim tim podneskom od 3. marta 2010.godine nisu prvi put istakli zahtev za naknadu troškova izvršenja. Podnosioci dalje navode da su podneskom od 3. marta 2010. godine tražili od suda da donese utvrđujuću odluku o troškkovima postupka, a ne obavezujuću i da utvrdi njihovu visinu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Odredba člana 83. stav 1. istog zakona propisuje da ustavnu žalbu može izjaviti svako lice koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Loznici osporenim rešenjem I2. 243/10 od 17. marta 2010. godine odbio kao neosnovan predlog poverilaca Slobodana Perića, Milisava Alimpića, Radovana Vučetića, Mirka Stevanovića, Slavka Kuzmanovića, Stoje Đuknić i Dragoslava Đuknića za donošenjem rešenja o troškovima izvršnog postupka koji su nastali u predmetima tog suda po predlogu izvršnih poverilaca, a do pokretanja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom „Autoprevoz – Loznica“ ad u stečaju iz Loznice.

Osnovni sud u Loznici je osporenim rešenjem IPV1. 42/10 od 7. jula 2010. godine odbio kao neosnovan prigovor punomoćnika poverilaca advokata Stanoja Filipovića, izjavljen protiv prvostepenog rešenja.

4. Odredbama članova Ustava na čiju povredu se u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je izvršni postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to li je osporenim rešenjima podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Formalno pozivanje podnosioca na povredu Ustavom zajemčenih prava, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Odredbom člana 93. stav 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 104/09) određeno je da se od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka, dok je odredbom člana 73. stav 1. istog zakona određeno da pravne posledice otvaranja stečajnog postupka nastupaju početkom dana isticanja oglasa o otvaranju postupka na oglasnoj tabli suda.

U konkretnom izvršnom postupku je utvrđeno da su podnosioci ustavne žalbe kao izvršni poverioci podneli Osnovnom sudu u Loznici 3. marta 2010. godine predlog za naknadu troškova izvršnog postupka, a da je rešenje Trgovinskog suda u Valjevu St. 31/09 od 2. novembra 2009. godine o otvaranju stečajnog postupka nad izvršnom dužnikom objavljeno na oglasnoj tabli suda 2. novembra 2009. godine. Prema tome, osporena rešenja Osnovnog suda u Loznici imaju pravni osnov u navedenim zakonskim odredbama.

U vezi sa tvrdnjama podnosilaca da su zahtev za naknadu troškova izvršnog postupka istakli još u predlogu za izvršenje i da su u toku postupka izvršenja u više navrata istacili ovakav zahtev, Ustavni sud ukazuje da uz ustavnu žalbu nisu dostavljeni dokazi kojima bi se potkrepile navedene tvrdnje podnosilaca.

U vezi sa navodom podnosilaca ustavne žalbe da su tražili da se donese utvrđujuće rešenje o troškovima postupka, a ne obavezujuće rešenje o troškovima postupka je bez pravnog značaja, jer se odluka o troškovima izvršnog postupka ostavaruje u izvršnom postupku, na imovini izvršnog dužnika.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da razlozima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih rešenja, te da su neosnovani navodi podnosilaca da su im osporenim rešenjima povređena prava na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne nisu naveli da je postupajući sud u bitnoj istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji odlučio na drugačiji način, niti su za svoje tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava priložili odgovarajuće dokaze.

Ustavni sud ukazuje da zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što su podnosioci izjavili prigovor protiv osporenog prvostepenenog rešenja i odlučivanjem o prigovoru u osporenom drugostepenom rešenju od strane nadležnog suda. To znači da su podnosioci iskoristili pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Podnosioci ustavne žalbe se se pozvali i na to da su im osporenim rešenjima povređena načela vladavine prava iz člana 3. Ustava i neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava, koja mogu biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskrađivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenih prava na koje su se pozvali podnosioci ustavne žalbe, samim tim nema ni povrede navedenih ustavnih načela.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu obacio u odnosu na podnosioce Slobodana Perića, Milisava Alimpića, Mirka Stevanovića, Slavka Kuzmanovića, Stoju Đuknića i Dragoslava Đuknića, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u odnosu na Slavicu Ostojić, Ustavni sud najpre ukazuje na to da ustavnu žalbu može izjaviti samo lice kome je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Kako Slavica Ostojić nije bila stranka u izvršnom postupku u kome su donesena osporena rešenja, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije aktivno legitimisana za podnošenje ustavne žalbe u smislu člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je stoga odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti