Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni spor, koji je trajao šest godina, prekoračio je standard razumnog trajanja, uprkos delimičnom doprinosu podnosioca dužini postupka zbog neuredne tužbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3775/2022
16.05.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „I.“ d.o.o. Valjevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „I.“ d.o.o. Valjevo i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 4059/20 (15) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „I .“ d.o.o. Valjevo je, 7. aprila 2022. godine, preko punomoćnika D. G , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavilo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 4059/20 (15), kao i protiv presude Upravnog suda U. 4059/20 (15) od 16. novembra 2021. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 32. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je upravni spor trajao duže od šest godin a, a bez održavanja javne rasprave pred Upravnim sud om, zbog čega je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; d a je u postupku koji je prethodio upravnom sporu utvrđena neprijavljena obaveza poreza na dodatu vrednost , bez pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a da je Upravni sud u osporenom sporu odbio izvođenje dokaza kao nepotrebnih, zasnivajući svoju presudu na prvostepenom i drugostepenom rešenju, odnosno na pogr ešno utvrđenom činjeničnom stanju; da je Upravni sud doneo presudu bez održavanja usmene javne rasprave i da nije obrazložio razloge za neodržavanje javne rasprave ; da je imovina podnosioca oduzeta plaćanjem poreza bez osnova u zakonu, na osnovu gore iznetih navoda. Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu materijalne štete u bliže određenim iznosima po poreskim prijavama i na ime naplaćenog na ime poreskog duga i uvećanja poreskog duga. Podnosilac nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog, po njegovom mišljenju, nerazumno dugog trajanja predmetnog upravnog spora.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , kao i u spise predmeta Upravnog suda U. 4059/20 (15), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. oktobra 2015. godine podneo Upravnom sudu tužbu protiv konačnog upravnog akta kojim mu je naloženo plaćanje poreske obaveze, na način i u iznosu bliže navedenim u prvostepenom poreskom rešenju.

Rešenjem Upravnog suda U. 14629/15 od 29. avgusta 2019. godine podnosiocu je naloženo uređenje tužbe u smislu dostavljanja original punomoćja za zastupanje potpisanog od strane lica ovlašćenog za zastupanje sa dokazom da je to lice zakonski zastupnik tužioca, odnosno lice ovlašćeno za zastupanje tužioca (izvod iz Agencije za privredne registre).

Upravni sud je rešenjem U. 14629/15 od 17. septembra 2019. godine ponovo naložio punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da postupi po navedenom, jer nije bilo dokaza o urednoj dostavi. Naime, u povratnici, koja se sudu vratila kao dokaz o uručenju navedenog rešenja od 29. avgusta 2019. godine, kao primalac je naznačeno lice za koje sud nije mogao da utvrdi da li je ovlašćeno za prijem pismena.

Punomoćnik podnosioca je postupajući po ponovljenom rešenju suda, dostavio sudu uz dopis Izvod iz APR i ponovo kopiju punomoćja u boji, koji sadrži potpise direktora V.V i M.R. i kopiju punomoćja u boji, koja je već bila prvobitno dostavljena uz podnetu tužbu, koja sadrži kopije potpisa direktora I.V. i A.T, iz kojih razloga je punomoćniku podnosioca i dat nalog da dostavi original punomoćnika.

Upravni sud, imajući u vidu da punomoćnik podnosioca, postupajući po nalogu suda, nije otklonio nedostatke koje sprečavaju rad suda, doneo Rešenje sudije pojedinca U. 14629/15 od 4. oktobra 2019. godine, kojim se tužba odbacuje.

Povodom prigovora podnosioca izjavljenog na rešenje kojim se tužba odbacuje, p osebno veće Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu je donelo rešenje Uv. 447/19 od 24. decembra 2019. godine, kojim je prigovor uvažen i poni šteno rešenje Upravnog suda U. 14629/15 od 4. oktobra 2019. godine, a postupak pred Upravnim sudom po tužbi od 22. oktobra 2015. godine nastavljen. Ovo iz razloga što je posebno veće Upravnog suda našlo da sudija pojedinac nije pravilo postupio, budući da nije bilo dokaza da je punomoćniku podnosioca uručeno rešenje kojim mu se ponovo nalaže otklanjanje nedostataka podnete tužbe.

Upravni sud je ponovo rešenjem od 14. maja 2020. godine naložio punomoćniku da dostavi original punomoćja za zastupanje, te je podnosilac postupio po donetom nalogu i dostavio traženo 12. juna 2020. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4059/20 (15) od 16. novembra 2021. godine odbijena je tužba podnosioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi .

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe 22. oktobra 2015. godine podneo tužbu protiv konačnog upravnog akta, a da je Upravni sud o tužbi odlučio osporenom presudom U. 4069/20 (15) od 16. novembra 202 1. godine, odnosno nakon šest godina.

Ustavni sud ocenjuje da je samo trajanje konkretnog upravnog spora prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnog suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka pred tim sudom.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovoj tužbi odluči u razumnom roku, imajući u vidu da je tužbom pobijana zakonitost drugostepenog poreskog rešenja kojim je podnosiocu konačno utvrđena neprijavljena obaveza poreza na dodatu vrednost sa kamatom u iznosima bliže označenim u dispozitivu prvostepenog rešenja i naložena uplata utvrđene obaveze i kamate .

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud o tužbi, bez održavanja usmene rasprave, odlučio tek nakon šest godina. U navedenom periodu, Upravni sud je, tek nakon skoro četiri godine, nalazeći da tužba nije uredna, podnosiocu naložio uređenje iste, pa je rešenjem U . 14629/15 od 4. oktobra 2019. godine istu odbacio , jer je ocenio d a punomoćnik tužioca postupajući po nalogu suda nije otklonio nedostatke tužbe koje sprečavaju rad suda. Rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Uv. 447/19 od 24. decembra 2019. godine uvažen je prigovor podnosioca izjavljen protiv navedenog rešenja sudije pojedinca i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Po nalogu Upravnog suda od 14. maja 2020. godine podnosilac je tužbu uredio podneskom od 12. juna 2020. godine. Osporenom presudom U. 4059/20 (15) od 16. novembra 2021. godine tužba podnosioca je odbijena kao neosnovana.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je doprineo dužem trajanju postupka, s obzirom na to da je povodom prvog naloga od 29. avgusta 2019. godine, uredio tužbu u smislu dostavljanja original punomoćja za zastupanje, kao nedostatka podnete tužbe, tek 12. juna 2020. go dine, odnosno skoro godinu dana kasnije.

Polazeći od svega navedenog, odnosno da je Upravni sud o tužbi odlučio tek nakon šest godina, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom upravnom sporu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ).

6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje Odluke vid pravičnog zadovoljenja podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavnu žalbu izjavio i protiv presude Upravnog suda U. 4059/20 (15) od 16. novembra 2021. godine i nižestepenih akata , zbog povrede prava iz čl. 32. i 58. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na navodne nedostatke sprovedenog postupka pred organima uprave i sudom, koji su, po njegovom mišljenju, imali za posledicu da u upravnosudskom postupku činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, a iz čega je proizašla ustavnopravno neprihvatljiva primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U pogledu iznetih navoda ustavne žalbe kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena dokaza izvedenih u poreskom postupku, Ustavni sud ukazuje na to da nije nadležan da kao instancioni sud preispituje zaključke i ocene poreskih organa i suda u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja u upravnom postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da sadrži jasno i detaljno obrazloženje zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge zbog kojih je tako odlučeno. U osporenoj presudi je data detaljna ocena svih navoda tužbe, pored ostalog, da je, polazeći od odredbi člana 28. Zakona o porezu na dodatu vrednost, utvrđeno da su pravilno poreski organi utvrdili da nisu ispunjeni uslovi za odbitak prethodnog poreza, jer je jedan od uslova koji kumulativno moraju biti ispunjeni da bi se steklo pravo na odbitak prethodnog poreza iskazanog u računu, da promet dobara, odnosno usluga mora biti izvršen, a kako prema utvrđenom činjeničnom stanju promet dobara po osporenim računima, odnosno fiktivnim računima, nije izvršen, to podnosilac nema pravo na pretho dni porez po istim. Takođe je utvrđeno i da su izdavaoci spornih faktura, odnosno računa privredna društva koja su osnovana sa ciljem izdavanjem fiktivne dokumentacije radi prikrivanja realnih odnosno stvarnih prometa između kontrolisanog pravnog lica i ostalih pravnih lica.

Podnosilac ustavne žalbe povredu označenih prava vidi i u tome što je Upravni sud odlučivao bez održavanja usmene javne rasprave. U vezi sa ovim navodima, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Upravni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zbog čega u konkretnom slučaju nije držana usmena rasprava. Naime, Ustavni sud konstatuje, da je saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 111/09), Upravni sud rešio predmet spora bez održavanja usmene rasprave, smatrajući da je predmet spora takav da ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je ocenio očigledno neosnovanim navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Kako povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnosilac suštinski izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti