Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog nejednake sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Poništene su presude kojima je odbijen zahtev za naknadu štete zbog dezinformacija Nacionalne službe za zapošljavanje, usled neujednačene sudske prakse.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3778/2011
29.03.2012.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Markovića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. marta 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoljuba Markovića i utvrđuje da su presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1540/10 od 10. marta 2011. godine i presudom Višeg suda u Kraljevu Gž. 844/11 od 31. maja 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Višem sud u u Kraljevu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1540/10 od 10. marta 2011. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Marković iz Kraljeva podneo je 12. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika advokata Labuda Stojanovića iz Kraljeva , ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1540/10 od 10. marta 2011. godine i presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 844/11 od 31. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu pred sudovima i prava na pravnu zaštitu nakon prestanka radnog odnosa , zajemčenih odredbama člana 32. st av 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe jedan od 1858 radnika „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva kome je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom; da ga je poslodavac uputio da se u roku od 30 dana po prestanku radnog odnosa javi Nacionalnoj službi za zapošljavanje - Filijala u Kraljevu, radi ostvarivanja svih prava po osnovu Zakona o zapošljavanju i osiguranja za slučaj nezaposlenosti; da je prilikom prijavljivanja na evidenciju nezaposlenih tužilac dobio evidencioni karton sa opštim napomenama da može ostvariti pravo na novčanu naknadu, ali bez ikakvih dodatnih informacija na koji se način to pravo ostvaruje; da je na vratima Nacionalne službe za zapošljavanje bilo istaknuto zvanično obaveštenje potpisano od strane direktora Filijale Kraljevo da pravo na novčanu naknadu imaju samo oni zaposleni kojima je do penzije ostalo manje od dve godine; da su zaposleni svim radnicima, pa i podnosiocu ustavne žalbe, davali istu informaciju, koja je objavljena i preko sredstava javnog informisanja; da je Pravilnikom o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje propisana obaveza tuženog da svim korisnicima pruži pomoć – informiše ih o njihovim pravima, pa su zbog toga „apsurdni“ stavovi Osnovnog i Višeg suda u Kraljevu da je tužilac bio dužan da angažuje advokata kao vid pravne pomoći prilikom prijavljivanja i podnošenja zahteva za novčanu naknadu; da je nesporna činjenica da je tužilac imao pravo na novčanu naknadu u skladu sa odredbom člana 109. stav 1. tačka 1) Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i da to nije uslovljeno prijemom otpremnine ili prihvatanjem neke opcije socijalnog programa, što je utvrđeno u 158 presuda kako Vrhovnog suda Srbije , tako i Upravnog suda kojim su poništ ena rešenja Nacionalne službe o odbijanju zahteva za priznavanje prava na novčanu naknadu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji; da iz osporenih presuda proizlazi da to što je tuženi vršio „propagandu“ i odvraćao potencijalne korisnike novčane naknade, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe da pokrenu postupak i ostvare svoja prava u upravnom postupku, nije od uticaja na osnovanost tužbenog zahteva; da sudovi nisu oslobodili podnosioca plaćanja sudskih troškova, iako se tužbeni zahtev odnosio na isplatu iznosa novčane naknade čija se visina određuje prema visini minimalne zarade; da je Apelacioni sud u Novom Sadu u identičnoj situaciji odlučujući po žalbama tužene N acionalne službe za zapošljavanje - Filijala Novi Sad, iste odbi o i potvr dio prvostepene presude kojima su usvojeni tužbeni zahtevi radnika Naftne industrije Srbije; da je na opisani način došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravično suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze, spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P1. 2921/10, P1. 1540/10, P1. 1456/10 i Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 64/10, i izjašnjenja Apelacionog suda u Novom Sadu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Programom rešavanja viška zaposlenih, među kojima se nalazio i podnosilac ustavne žalbe, u „Magnohromu“ d.o.o. iz Kraljeva, koji je Vlada Republike Srbije usvojila zaključkom 05 broj: 023-1651-2008-3 od 17. aprila 2008. godine predviđeni su načini rešavanja viška zaposlenih koji su utvrđeni kao višak i shodno tome je sprovedeno izjašnjavanje zaposlenih o njihovim namerama, ukoliko budu proglašeni tehnološkim viškom. Zaposlenima je ponuđeno da se opredele za jednu od ponuđene četiri opcije: 1) prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine u iznosu od deset prosečnih zarada u privredi Republike, za zaposlene koji imaju više od deset godina radnog staža; 2) prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine u visini 200 evra stimulativne otpremnine po godini staža osiguranja, pri čemu je naznačeno da opredeljenjem za neku od ove dve opcije, zaposleni ima pravo da se prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja prava po osnovu nezaposlenosti; 3) prestanak radnog odnosa zaposlenih kojima nedostaje do dve godine za ostvarivanje prava na penziju uz isplatu otpremnine u skladu sa Zakonom o radu; 4) prestanak radnog odnosa zaposlenih uz isplatu otpremnine u visini četiri prosečne zarade, i to za zaposlene koji imaju jedan od uslova za ostvarivanje prava na penziju. Podnosilac ustavne žalbe se opredelio za opciju broj 2), jer se prema uslovima iz navedenog Programa, a zbog činjenice da je imao ukupno devet godina, deset meseci i četiri dana radnog staža, samo za tu opciju i mogao opredeliti.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 12. novembra 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Kraljevu tužbu sa zahtevom da se obaveže tuženi Nacionalna služba za zapošljavanje - Filijala u Kraljevu , da mu na ime naknade materijalne štete zbog neostvarivanja prava na novčanu naknadu , prava na penzijsko i invalidsko osiguranje isplati iznose u visini minimalne zarade za svaki mesec, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati pripadajuće doprinose.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1540/10 od 10. marta 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celini. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je poslodavac tužioca „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva na sednici Upravnog odbora održanoj 18. aprila 2008. godine usvojio program rešavanja viška zaposlenih; da je tužiocu prestao radni odnos kod poslodavca 31. maja 2008. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom i da mu je tuženi isplatio jednokratnu novčanu naknadu u skladu sa Odlukom Vlade o utvrđivanju programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju („Službeni glasnik RS“, br. 64/05 i 89/05) i Programom rešavanja viška zaposlenih u „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva; da se tužilac prijavio tuženoj kao nezaposleno lice 13. juna 2008. godine, kada je dobio evidencioni karton nezaposlenog lica sa odštampanim opštim napomenama, među kojima je, između ostalog , bilo navedeno da pod određenim uslovima propisanim zakonom, nezaposleno lice evidentirano u nadležnoj organizaciji za zapošljavanje ostvaruje pravo i na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; da se tužilac nije obraćao tuženoj pisanim zahtevom za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti po prestanku radnog odnosa kod „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva; da je na oglasnoj tabli tužene stajalo obaveštenje da prema programu rešavanja viška zaposlenih u „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva, pravo na novčanu naknadu imaju samo radnici koji su se opredelili za opciju 3) u ponuđenoj anketi, tj. radnici kojima je preostalo manje od dve godine do penzije po važećim propisima; da tužilac nije iskoristio sva pravna sredstva u uređenom postupku za ostvarivanje spornog prava, jer je poverovao informacijama dobijenim od službenika tužene da ovo pravo ne može da ostvari, pisanom obaveštenju vidno istaknutom kod tužene koje je razumeo u navedenom smislu, te informaciji u istom smislu saopštenoj na lokalnoj televiziji; da je iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud našao da su tužbeni zahtevi tužioca neosnovani.

Dalje je navedeno: da je u vreme kada je tužiocu prestao radni odnos kod poslodavca zbog prestanka potrebe za njegovim radom u primeni bio Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04); da kako tužilac nije podneo zahtev u smislu člana 110. tog Zakona, to ni tužena Nacionalna služba nije ni donela rešenje u pogledu prava, kojim bi prvostepeni sud bio vezan u pogledu odlučivanja o odštetnom zahtevu tužioca za slučaj neisplate utuženog iznosa, u skladu sa pomenutim rešenjem; da je sud dalje utvrđivao da li je pri utvrđenom činjeničnom stanju tužena svojim ponašanjem nanela tužiocu štetu u smislu člana 172. 3akona o obligacionim odnosima koju bi bila dužna da naknadi upravo u visini neisplaćene novčane naknade koja bi tužiocu pripadala za vreme privremene nezaposlenosti, a da je blagovremeno podneo zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu; da se u situaciji kada je članom 67. Ustava zajemčeno pravo na pravnu pomoć koju pružaju advokatura kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave u skladu sa zakonom, te uređen postupa k ostvarivanja prava na novčanu naknadu za vreme privremene nezaposlenosti u skladu sa tada važećim Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, isključuje relevantan značaj zablude u koju je eventualno bio doveden tužilac ponašanjem tužene, odnosno njenim odlučivanjem u upravnom postupku o pravu na novčanu naknadu nezaposlenog lica, njenim eventualnim saopštavanjem o načinu na koji odlučuje u ovim postupcima, pa i isticanjem obaveštenja o tome ko prema programu rešavanja viška zaposlenih kod poslodavca „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva može ostvariti pravo na novčanu naknadu; da se o ovom pravu može odlučiti jedino u zakonom predviđenoj proceduri, pri čemu se kontrola pravilnosti i zakonitosti odlučivanja vrši u instancionom postupku po žalbi i u upravnom sporu po tužbi kojom se osporava zakonitost konačnog upravnog akta; da zbog toga tužiočeva eventualna zabluda koja je dovela do prekluzije prava na novčanu naknadu ne može biti pravno relevantna da bi dovela do tužiočevog obeštećenja, i to upravo u visini pripadajuće novčane naknade za vreme privremene nezaposlenosti; da tužena nije bila dužna da se van zakonom uređene procedure upravnog postupka izjašnjava da li tužilac ima ili nema pravo na ovu naknadu, zbog čega je irelevantno pozivanje tužioca na povredu člana 10. Pravilnika o organizaciji tužene u vezi sa članom 52. Pravilnika o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenju sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje, jer obaveza tužene na pružanje saveta i stručne pomoći o zakonskim i drugim propisima, o pravima, obavezama i odgovornostima koje se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, u smislu navedenog člana, ne podrazumeva prejudiciono izjašnjavanje tužene; da čak i da se tužena izjasnila da tužilac na ovu naknadu nema pravo, to izjašnjenje nema nikakav pravni značaj u ovoj parnici; da pravni značaj ima samo odluka doneta u odgovarajućem upravnom postupku, protiv koje je tužiocu omogućeno pravo na žalbu, kao i pravo na tužbu protiv konačnog upravnog akta tužene; da pogrešna primena prava od strane tužene u upravnom postupku u konkretnom slučaju ne može imati karakter deliktne radnje, jer takva pogrešna primena prava u uređenom sistemu pravne zaštite ne može dovesti do pravno relevantne zablude; da u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija; da u toku dosadašnjeg postupka sudu nisu pruženi dokazi da je organ tužene nezakonito postupao u smislu kršenja prava tužioca s obzirom na to da tužilac nije sprečen deliktnom radnjom tužene da blagovremeno podnese zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu, te s obzirom na to da mu je moralo biti poznato da je rok za podnošenje ovog zahteva prekluzivnog karaktera; da bi drugačije odlučivanje tog suda vodilo konačnom ishodu koji remeti uređenu nadležnost organa i izazivanju pravn e nesigurnost i.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Kraljevu je doneo osporenu presudu Gž. 844/11 od 31. maja 2011. godine kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog sud a u Kraljevu P1. 1540/10 od 10. marta 2011. godine . U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo, i za svoju odluku dao jasne i ubedljive razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud; da prema članu 110. stav 1 . Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja; da to znači, da se kumulativno moraju ispuniti i jedan i drugi uslov da bi se novčana naknada nezaposlenom priznala, a to je da se prijavi ali istovremeno i da podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja; da se tužilac prijavio po prestanku radnog odnosa na evidenciju Nacionalne službe, ali da nije podneo zahtev za novčanu naknadu, pa je zbog sopstvenog nečinjenja lišen mogućnosti ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj n ezaposlenosti; da to što tužilac navodi da ga niko nije obavestio od strane nadležnih lica tuženika o njihovim pravima, kao ni njegov poslodavac , nije razlog koji bi doveo do ostvarivanja prava tužioca, imajući u vidu da je tužilac prilikom prijave na evidenciju dobio i evidencioni karton u kojem je sadržano obaveštenje o svim pravima nezaposlenih lica, pa i o pravu na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; da se navodima žalbe tužioca ne dovodi u pitanje pravilnost prvostepene presude; da je pravilno prvostepeni sud našao da tužilac nije dokazao da trpi štetu zbog toga što mu nije priznato pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, jer mu to pravo zbog propuštanja roka za prijavu nije ni priznato; da bi tužiocu bilo priznato pravo na naknadu štete, trebalo je najpre da mu bude priznato pravo na naknadu u upravnom postupku, a Nacionalna služba to pravo ne priznaje po službenoj dužnosti, već na zahtev stranke, u kom smislu se ne može, govoriti o nezakonitom radu državnog organa, kako se to u žalbi navodi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4011/10 od 9. juna 2010. godine odbijene su žalbe prvotuženog Naftne industrije Srbije a. d. iz Novog Sada i drugotuženog Nacionalne službe za zapošljavanje kao neosnovane, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 64/10 od 3. marta 2010. godine je potvrđena. U obrazloženju te drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je pred prvostepenim sudom utvrđeno: da su tužioci M. P, R. S, R. J. i S. R. bili u radnom odnosu u „Naftagas prometu“, koji je u sastavu Naftne industrije Srbije a. d. iz Novog Sada; da je prvotuženi 29. jula 2004. godine doneo Odluku o stimulativnim merama za smanjenje broja zaposlenih broj 01-1/1283 kojom se uređuju uslovi i načini korišćenja sredstava namenjenih za sprovođenje stimulativnih mera radi smanjenja broja zaposlenih u Naftnoj industriji Srbije a. d. u 2004. godini; da je tužiocima radni odnos prestao sporazumom na osnovu ponude poslodavca – prvotuženog, a u skladu sa navedenom odlukom; da tom prilikom tužioci od tuženog nisu dobili pisana obaveštenja u kojima se kao zaposleni upozoravaju na posledice za slučaj nezaposlenosti, s obzirom na to da im je radni odnos prestao na inicijativu poslodavca; da su tužioci usmenim putem upućivani da se obrate Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja prava na zdravstveno osiguranje; da se tužilac M. P. prijavio 4. jula 2005. godine Nacionalnoj službi za zapošljavanje kada je i dobio evidencioni karton uz obaveštenje da nema pravo na materijalnu naknadu po osnovu nezaposlenosti, te da nije podneo zahtev za novčanu naknadu; da je nakon što je dobio dopis da ima pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, podneo zahtev za ostvarivanje prava 9. maja 2007. godine, koji je rešenjem Nacionalne službe od 14. maja 2007. godine odbijen zbog proteka roka za podnošenje zahteva i vremena za koje mu pripada pravo na naknadu; da je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, ali da je ona odbijena; da nije vodio upravni spor; da se tužilac R. S. prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje 1. marta 2005. godine kada je dobio evidencioni karton uz obaveštenje dato od strane drugotuženog da nema pravo na materijalnu naknadu po osnovu nezaposlenosti, te da nije podneo zahtev za novčanu naknadu; da je uplaćivao doprinose Fondu PIO za period od 1. marta 2005. godine do 28. februara 2007. godine u iznosu od 58.607,16 dinara; da je nakon što je čuo da ima pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, podneo zahtev za ostvarivanje prava 19. aprila 2007. godine, koji je rešenjem Nacionalne službe od 7. maja 2007. godine odbijen zbog proteka roka za podnošenje zahteva i vremena za koje mu pripada pravo na naknadu; da je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, ali da je ona odbijena; da nije vodio upravni spor; da se tužilac R. J. prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje 9. maja 2006. godine kada je i dobio evidencioni karton uz obaveštenje da nema pravo na materijalnu naknadu po osnovu nezaposlenosti, te da nije podneo zahtev za novčanu naknadu; da je kada je saznao da ipak ima pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, podneo zahtev za ostvarivanje prava 2. marta 2007. godine, koji je rešenjem Nacionalne službe od delimično usvojen, tako da mu je priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od 13 meseci i 29 dana, ali ne i retroaktivno, sa obrazloženjem da bi tužiocu da je u roku podneo zahtev pripa dalo pravo na novčanu naknadu za 24 meseca; da je tužilac R. S. od strane pravne službe prvotuženog bio obavešten da nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti; da se prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kada je i dobio evidencioni karton, ali da nije pitao za novčanu naknadu, jer je ranije već bio obavešten od strane prvotuženog da mu to pravo ne pripada; da je kada je saznao da ipak ima pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, podneo je zahtev za ostvarivanje prava 10. aprila 2007. godine, koji je rešenjem Nacionalne službe delimično usvojen, tako da mu je priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od 12 meseci i 21 dan, ali ne i retroaktivno, odnosno do 24 meseca; da u evidencionim kartonima koje su tužioci dobili prilikom prijavljivanja Nacionalnoj službi prava, uslovi i rokovi pod kojima se ista ostvaruju nisu konkretizovan i; da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tuženi solidarno odgovorni, jer su upravo njihovi zaposleni svojim pogrešnim tumačenjem i primenom odredaba Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti tužiocima naneli štetu; da službenici Nacionalne službe za zapošljavanje prilikom prijavljivanja nisu uputili tužioce da podnesu zahtev i ostvare svoja prava, pri tome osporavajući im pravo na novčanu naknadu za vreme privremene nezaposlenosti; da takvim ponašanjem Nacionalna služba za zapošljavanje nije poštovala svoju obavezu prema Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, a tužioci su bili dovedeni u zabludu u pogledu ostvarivanja prava na novčanu naknadu, te su propustili da blagovremeno podnesu zahtev za ostvarivanje svog prava; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio odgovornost Nacionalne službe za zapošljavanje koja je prema svim tužiocima zasnovana na odredbama Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava i obaveza lica koja traže zaposlenje („Službeni glasnik RS“, broj 71/03), jer su prilikom prijavljivanja Nacionalnoj službi bili obavešteni od strane odgovornih lica da nemaju pravo na novčanu naknadu, te da nema svrhe da podnose zahteve za istu; da nije od uticaja činjenica da je Nacionalna služba za zapošljavanje postupala u skladu sa mišljenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 23. jula 2004. godine, jer mišljenje nije formalni izvor prava i ne može da derogira zakon, posebno imajući u vidu da je navedeno mišljenje promenjeno tokom novembra 2006. godine (nakon objavljivanja stava Vrhovnog suda Srbije) i kada je doneto novo mišljenje prema kome se ovoj kategoriji zaposlenih, kojima radni odnos prestaje na osnovu sporazuma sa poslodavcem, a na inicijativu poslodavca, pripada pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; da kako je na opisani način tužiocima bila naneta šteta propustima u radu odgovornih lica kod prvotuženog, to tužiocima pripada pravo na naknadu štete u skladu sa odredbom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Apelacioni sud u Novom Sadu je dopisom Su. VIII-44-240/11 od 21. decembra 2011. godine obavestio Ustavni sud, da su u 22 predmeta donete odluke po žalbama, koje su izjavljene protiv prvostepenih odluka, u kojima su tuženi Naftna industrije Srbije a. d. iz Novog Sada i Nacionalna službe za zapošljavanje, a da je u još sedam predmeta utvrđeno isto činjenično stanje, kao u predmetu u kome je doneta presuda Gž1. 4011/10 od 9. juna 2010. godine.

4. Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da k o drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1. ).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da zaposleni kome poslodavac posle isplate otpremnine iz člana 158. ovog zakona otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju (član 160.); da p oslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)).

Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju poslovi zapošljavanja, mere aktivne politike zapošljavanja, prava i obaveze lica koja traže zaposlenje, osniva se Nacionalna služba za zapošljavanje, uređuju uslovi i način osnivanja agencija za zapošljavanje, vođenje evidencija, osiguranje i doprinosi za slučaj nezaposlenosti, postupak za ostvarivanje prava iz osiguranja, nadzor i druga pitanja od značaja za zapošljavanje (član 1.); da se obaveznim osiguranjem obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, i to - 1) novčana naknada, 2) zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom, 3) druga prava u skladu sa ovim zakonom i opštim aktom Nacionalne službe, da je obavezno osiguranje, u smislu ovog zakona, obavezno učešće zaposlenog, poslodavca i lica koje samostalno obavlja delatnost u obezbeđivanju sredstava za ostvarivanje prava po osnovu nezaposlenosti (član 104.); da je obavezno osigurano lice za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe zaposleni koji u skladu sa propisima o radu ostvaruje zaradu odnosno naknadu zarade (član 105. stav 1. tačka 1)); da o bavezno osigurana lica iz člana 105. ovog zakona imaju pravo na novčanu naknadu ako su bila osigurana najmanje 12 meseci neprekidno ili s prekidima u poslednjih 18 meseci, da se neprekidnim osiguranjem iz stava 1. ovog člana smatra se i prekid osiguranja kraći od 30 dana (član 108.); da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka potrebe za obavljanjem poslova, u skladu sa zakonom (član 109. stav 1. tačka 1)); da nezaposlenom kome je radni odnos prestao na osnovu pismenog sporazuma sa poslodavcem na inicijativu zaposlenog ili otkaza ugovora o radu ili ugovora o privremenim i povremenim poslovima od strane zaposlenog ili otkazom ugovora o radu ili ugovora o privremenim i povremenim poslovima od strane poslodavca ako postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog u skladu sa propisima o radu, nema pravo na novčanu naknadu (član 109. stav 3.); da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, da nezaposlenom koji podnese zahtev Nacionalnoj službi po isteku 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, novčana naknada pripada samo za preostalo vreme prema utvrđenoj dužini trajanja prava na novčanu naknadu, da pravo na novčanu naknadu nema nezaposleni koji podnese zahtev po isteku vremena za koje mu pravo na novčanu naknadu pripada, u skladu sa ovim zakonom, da se u rok iz st. 1. - 3. ovog člana ne računa vreme za koje je nezaposleni po propisima o zdravstvenom osiguranju bio nesposoban za rad (član 110.).

Odredbama člana 6. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima organi su dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima, kao i da kad ovlašćeno službeno lice, s obzirom na postojeće činjenično stanje, sazna ili oceni da stranka ili drugi učesnik u postupku ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa, upozoriće ih na to .

Odredbom člana 10. tačka 6) Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje („Službeni glasnik RS“, br. 19/04 i 35/04), između ostalog, je propisano da se u službi filijale obavljaju poslovi savetovanja poslodavaca, nezaposlenih i zaposlenih koji traže zaposlenje i pružanja saveta i stručne pomoći o zakonskim i drugim propisima, njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i o načinu popunjavanja i dostavljanja Nacionalnoj službi obrazaca i dokumenata. Odredba člana 11. tačka 5) Pravilnika je gotovo identična sa navedenom odredbom člana 10. tačka 6) Pravilnika, a odnosi se na nadležnosti ispostave Nacionalne službe.

Pravilnikom o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje („Službeni glasnik RS“, br. 31/08 i 29/09) bilo je propisano, da je N acionalna služba dužna da tražiocu zaposlenja sa evidencije, osim savetovanja iz člana 51. ovog pravilnika, pruža savete o primeni zakonskih i drugih propisa u oblasti rada i zapošljavanja, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i pomoć u načinu popunjavanja i dostavljanja Nacionalnoj službi obrazaca i dokumenata u postupku obavljanja poslova zapošljavanja i ostvarivanja prava i obaveza tražioca zaposlenja (član 52. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Višeg suda u Kraljevu i Apelacionog suda u Novom Sadu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje sledeće:

Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu, proizilazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu, kao sud poslednje instance, u konačnom ishodu usvajao tužbene zahteva tužilaca – bivših radnika Naftne industrije Srbije a.d, koji su se nalazili u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao i podnosilac ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. U obrazloženjima presuda Apelacionog suda u Novom Sadu je , inter alia, istaknuto da je Nacionalna služba za zapošljavanje dovela u zabludu tužioce, tako što im je osporila pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, zbog čega su oni propustili da joj blagovremeno podnesu zahteve za ostvarivanje prava koja im po zakonu pripadaju. Na taj način je tužiocima pričinjena materijalna šteta, a Apelacioni sud je našao da su osnovanost njihovih tužbenih zahteva proizilazi iz odredbe člana 172. stav 1. ZOO (presude Apelacionog suda u Novom Sadu: Gž1. 3348/10 od 21. jula 2010. godine; Gž1. 2381/10 od 14. septembra 2010. godine; Gž1. 2341/10 od 2. marta 2011. godine; Gž1. 2392/10 od 2. februara 2011. godine; Gž1. 3020/10 od 7. jula 2010. godine; Gž1. 3216/10 od 23. juna 2010. godine i Gž1. 181/1 od 18. novembra 2011. godine ).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni sudovi doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno sličnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosilac ustavne žalbe, kome je odbijen njegov tužbeni zahtev, dove den u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev i usv ajani. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima : Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem Višeg suda u Kraljevu i Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje , kao i pravo na jednaku zaštita prava pred sudovima .

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za odlučivanje Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je podnosiocu ustavne žalbe radni odnos prestao na osnovu otkaza ugovora o radu, jer je podnosilac pristao na jednu od ponuđenih opcija iz Programa za rešavanje viška zaposlenih u „Magnohromu“ d.o.o. iz Kraljeva, donetog na osnovu obaveze poslodavca koja je utvrđena odredbom člana 179. tačka 9) tada važećeg Zakona o radu, dok mu je otpremnina isplaćena na osnovu člana 158. stav 1. Zakona o radu. Visina otpremnine je utvrđena u skladu sa navedenim programom i Odlukom Vlade o utvrđivanju programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju.

Navedena situacija u kojoj je se našao podnosilac ustavne žalbe uređena odredbom člana 160. Zakona o radu, kojom je utvrđeno pravo zaposlenog da posle isplate otpremnine iz člana 158. istog zakona i otkaza ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju.

Dakle, navedena odredba člana 160. Zakona o radu, u konkretnom slučaju, upućuje na primenu lex specialis - Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti , kojim je propisano koja prava, u kojim slučajevima i pod kojim uslovima imaju zaposleni - korisnici obaveznog osiguranja, kada se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj. Tako je odredbom člana 109. stav 1. tačka 1) Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisano da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka potrebe za obavljanjem poslova, u skladu sa zakonom, dok iz odredbe člana 109. stav 3. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti proizilazi da nezaposlenom kome je radni odnos prestao na osnovu pismenog sporazuma sa poslodavcem na inicijativu zaposlenog ili otkaza ugovora o radu ili ugovora o privremenim i povremenim poslovima od strane zaposlenog ili otkazom ugovora o radu ili ugovora o privremenim i povremenim poslovima od strane poslodavca ako postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog u skladu sa propisima o radu, nema pravo na novčanu naknadu. Iz navedene odredbe se a contrario nameće zaključak da zaposlenom kome je prestao radni odnos na osnovu sporazuma sa poslodavcem na inicijativu poslodavca pripada novčana naknada za slučaj nezaposlenosti. Istog stanovišta je i Vrhovni sud Srbije koji je na sednici Upravnog odeljenja održanoj 20. marta 2009. godine, zauzeo pravno shvatanje da o stvarivanje prava na novčanu naknadu zbog prestanka radnog odnosa u skladu sa Odlukom o utvrđivanju programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju („ Službeni glasnik RS “, br. 64/05, 89/06, 85/08 , 90/08 ( 15/09, 21/10, 46/10, 9/11 i 6/12 )) ne isključuje pravo nezaposlenog lica na ostvarivanje novčane naknade za slučaj nezaposlenosti prema Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“ br. 71/03 i 84/04), kao i da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu ukoliko mu je radni odnos prestao po osnovu sporazuma sa poslodavcem zaključenog na inicijativu poslodavca, bez obzira da li je inicijativa upućena određenom radniku ili u formi opšteg poziva određenom broju nezaposlenih. Dakle, iz navedenih odredaba Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i pravnog shvatanja Vrhovnog suda Srbije jasno proizlazi da je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe imao pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Sudovi su odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio naknadu materijalne štete zbog neostvarivanja prava na novčanu naknadu i prava na penzijsko i invalidsko osiguranje, sa obrazloženjem da podnosilac Nacionalnoj službi za zapošljavanje nije ni podneo zahtev za novčanu naknadu, pa je zbog sopstvenog nečinjenja lišen mogućnosti ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj n ezaposlenosti, te da činjenica da je na oglasnoj tabli Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Kraljevo bilo istaknuto obaveštenje da prema Programu rešavanja viška zaposlenih u „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva, pravo na novčanu naknadu imaju samo radnici koji su se opredelili za opciju 3) u ponuđenom Programu, tj. zaposleni kojima je preostalo manje od dve godine do penzije po važećim propisima.

Suprotno iskazanom stanovištu Osnovnog suda u Kraljevu i Višeg sud a u Kraljevu , Ustavni sud smatra da je navedena činjenica od ključnog značaja za utvrđivanje osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, jer na Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kao organizaciji koja vrši javna ovlašćenja, leži posebna odgovornost za preduzete radnje, odnosno date savete i pruženu stručnu pomoć nezaposlenim licima. Naime, odredbama člana 10. tačka 6) Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje i člana 52. stav 1. Pravilnika o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje , utvrđena obaveza Nacionalne službe da nezaposlenim licima pruža stručnu pomoć i daje savete o zakonskim i drugim propisima, njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Takođe, slična obaveza je propisana i citiranom odredbom člana 6. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe jeste bio obavešten dopisom koji se nalazio na oglasnoj tabli tužene, ali takvo obaveštenje nije bilo zasnovano na zakonu, što je direktno uticalo na podnosioca koji nije podneo zahtev Nacionalnoj službi u smislu člana 110. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti .

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je Nacionalna služba za zapošljavanje – Filijala u Kraljevu svojim pogrešnim tumačenjem odredaba Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti podnosioca de facto uskratila za njegovo pravo za slučaj nezaposlenosti.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava i naložio Višem sudu u Kraljevu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 1540/10 od 10. marta 2011. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na naknadu štete i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Ustavni sud nije usvojio predlog za odlaganje izvršenja osporenih pojedinačnih akata, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi iz člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je propisano da Ustavni sud može odložiti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje iz stava 1. ovog člana, ako bi izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu podnosiocu, a odlaganje nije suprotno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog nejednake sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti