Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja svojine koji je trajao preko devet i po godina. Neefikasnost sudova, uključujući dva ukidanja prvostepene presude, bila je ključni razlog. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba S. N . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 5004/16 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo S. N . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. S. N . iz Vranja je , 5. aprila 201 9. godine, preko punomoćnika N. N , advokata iz Vranja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 5357/17 od 21. novembra 201 8. godine i presude Osnovnog suda u V ranju P. 5004/16 od 10. jula 2017. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporen e presude donet e.
Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da su osporene presude donete na osnovu pogrešne primene procesnog prava, imajući u vidu da je prvostepeni sud dozvolio preinačenje tužbe suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku, te time što su se parnični sudovi tokom čitavog postupka stavljali na stranu tužilje-protivtužene. Takođe, podnositeljka ističe i da joj je neopravdano dugim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Podnositeljka od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su joj osporenim aktima povređena navedena ustavna prava , osporene presude poništi, kao i da joj dosudi naknad u nemateri jalne štete u iznosu od 800.000,00 dinara zbog povrede navedenih ustavnih prava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 5004/16, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
S. J . iz Vranja podneo je 3. juna 2009. godine tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv S . N . iz Vranja, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja svojine na katastarskim parcelama u selu Donja Trebešinja. Tužena je od govorila na tužbu 10. jula 2009. godine .
Do donošenja prve prvostepene presude, sud je zakazao 21 ročište, na kojima je sproveo dokaz saslušanjem dva svedoka, te sproveo dva geodetska veštačenja, kao i saslušao veštaka geodetske struke. U periodu od 7. oktobra 2010. godine, kada je sud odre dio veštačenje preko veštaka geodetske struke, do 13. januara 2012. godine, sud nije zakazivao ročišta. U ovom delu postupka je na mesto tužioca, nakon njegove smrti, u parnicu stupila njegova supruga N . J . iz Vranja, koja je na osnovu rešenja Osnovnog suda u Vranju O. 134/11 od 8. aprila 2011. godine oglašena za naslednika njegove zaostavštine.
Osnovni sud u Vranju doneo je prvu prvostepenu presudu P. 1715/10 od 7. novembra 2013. godine, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, pa se utvrđuje da vlasnik k.p. br. …, koja je upisana na listi nepokretnosti br. … za KO Donje Trebešinje, i to u površini od 1490m2; u stavu drugom izreke delimično usvojen protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, pa se utvrđuje prema tužilji-protivtuženoj da je tužena- protivtužilja vlasnik dela k.p. br. … koja je upisana na listi nepokretnosti br. … za KO Donje Trebešinje u površini od 175 m2, pa se nalaže tužilji- protivtuženoj da ovo pravo prizna tuženoj- protivtužilji i da joj navedeni prostor ustupi u svojinu i državinu u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude, dok se preostali deo protivtužbenog zahteva tužene- protivtužilje do zatraženog u površini od 233m2 odbija kao neosnovan; u stavu trećem izreke odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje- protivtužene kojim je tražila da se utvrdi da je tužena- protivtužilja vlasnica parcele br. …, te da joj za zauzetu površinu od 192m2 plati 8 evra po zauzetom m2, kao i da iznetonira betonski zid koji će se ravnati sa spoljašnje ivice stuba prema unutrašnjim objektima; u stavu četvrtom izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.
Apelacioni sud u Nišu doneo je presudu Gž. 616/14 od 10. aprila 2014. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužilje-protivtužene i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu stava drugog izreke i u delu stava trećeg izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje- protivtužene kojim je tražila da se tužena- protivtužilja obaveže da joj plati zauzetu površinu i da joj se naloži da izbetonira betonski zid; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, odbijajućem delu stava drugog izreke, delu stava trećeg kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je tužena- protivtužilja vlasnik k.p.br. … površine 1665 m2 i u stavu četvrtom izreke.
U ponovnom postupku, sud je zakazao 11 ročišta, na kojima je sproveo geodetska veštačenja, saslušao veštaka geodetske struke, te usaglašavao nalaze veštaka geodetske struke. Takođe, prvostepeni sud je saslušao jednog svedoka u ovom delu postupka i saslušao tužilju-protivtuženu i tuženu- protivtužilju u svojstvu parničnih stranaka.
Osnovni sud u Vranju je doneo presudu P. 1113/14 od 27. januara 2016. godine kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio prema tuženoj da je tužilja vlasnik k.p.br. … iz LN br. … u KO Donje Trebešinje u površini od 1490 m2, pa se nalaže tuženoj da tužilji prizna ovo pravo i ovu parcelu ustupi tužilji u državinu; u stavu drugom izreke utvrdio prema tužilji da je tužena vlasnik k.p.br. … iz liste nepokretnosti br. … u KO Donje Trebešinje površine 1665 m2, pa se nalaže tužilji da tuženoj prizna ovo pravo i ovu parcelu ustupi tuženoj u državinu; u stavu trećem izreke odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužene kojim traži da se prema tužilji utvrdi da je ona vlasnik dela k.p. … iz liste nepokretnosti br. … KO Donje Trebešinje u površini od 58m2; u stavu četvrtom određuje da svaka stranka snosi svoje troškove.
Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž. 1548/16 od 6. decembra 2016. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužene-protivtužilje i potvrdio prvostepenu presudu u trećem stavu izreke; u stavu drugom izreke istu presudu ukinuo u prvom, drugom i četvrtom stavu izreke i u navedenim delovima spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
U ponovnom postupku, prvostepeni sud je nakon održana dva ročišta doneo osporenu prvostepenu presudu.
Osnovni sud u Vranju je doneo osporenu presudu P. 5004/16 od 10. jula 2017. godine kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio prema tuženoj da je tužilja vlasnik k.p.br. … iz LN br. … u KO Donje Trebešinje u površini od 1490m2, pa se nalaže tuženoj da tužilji prizna ovo pravo i ovu parcelu ustupi tužilji u državinu; u stavu drugom izreke utvrdio prema tužilji da je tužena vlasnik k.p.br. … iz LN br. … u KO Donje Trebešinje površine 1665m2, pa se nalaže tužilji da tuženoj prizna ovo pravo i ovu parcelu ustupi tuženoj u državinu; u stavu trećem izreke određuje da svaka stranka snosi svoje troškove.
Postupajući po žalbi tužene-protivtužilje od 22. septembra 2017. godine, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 5357/17 od 21. novembra 2018. godine, kojom je: u stavu prvom izreke potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 5004/16 od 10. jula 2017. godine u stavu prvom, u stavu drugom u odnosu na k.p. br. … u površini od 1490 m2 u datim merama i granicama u tom stavu i u stavu trećem izreke; u stavu drugom izreke istu presudu ukinuo u delu stava drugog izreke za deo tužbenog zahteva u odnosu na k.p.br. … za površinu od dosuđenih 1490m2 do traženih 1665m2 i tužba tužilje u tom delu odbacuje; u stavu trećem izreke odbi o kao neosnovan tužbeni zahtev tužene- protivutžilje kojim je tražila naknadu troškova parničnog postupka.
U obrazloženju osporene drugostepene presude, navedeno je: da su neosnovani navodi tužene da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za preinačenje tužbe, jer tužena nije dala svoj pristanak ocenivši da sud može da dozvoli preinačenje tužbe i kad se tuženi tome protivi, ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno da produži trajanje parnice; da je u konkretnom slučaju tužilja imala pravni interes da u ovom postupku traži da se utvrdi svojina stranaka na razmenjenim nepokretnostima, jer se u katastru iste i dalje vode sa stanjem pre razmene iz 1973. godine, a što nije izazvalo znatno produženje parnice; da su neosnovani žalbeni navodi tužene da je prvostepeni sud delu k.p. br. … koji pripada tužilji priključio i sporni deo te parcele u površini od 58m2, tako da površina prostora čije su mere i granice date u stavu prvom izreke presude ne iznosi 1490m2 već 1548m2, kao što je odlučeno pomenutim stavom izreke pobijane presude što izreku čini nejasnom, kontradiktornom i protivurečnom izvedenim dokazima, posebno usaglašenim nalazom veštaka; da je tako navedeno stoga što je prvostepeni sud pravilno cenio izvedene dokaze i svoju odluku doneo na osnovu usaglašenog nalaza veštaka, kako se i u žalbi tužene navodi, koji je dat po važećem analognom planu, a ne na osnovu očekivanog digitalnog plana, i u skladu sa kojim su donete i napred navedene pravnosnažne presude u ovom predmetu da tuženoj pripada u svojinu deo k.p. br. … u površini od 175m2, ali ne i deo od 58m2, pa se oduzimanjem površine od 175m2 od ukupne površine od 1665m2 dobija površina od 1490m2 (a ne 1548m2), koja je predmet tužbenog zahteva tužilje kao i njeno vlasništvo; da je sa druge strane, prvostepeni sud iz usaglašenog nalaza veštaka utvrdio činjenicu da sporna površina od 58m2 pripada parceli broj …, a nije ga uzeo kao osnovu za površine razmenjenih parcela po digitalnom premeru, jer isti još nije stupio na snagu; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je tužilja po osnovu sopstvene i nesmetane državine, kao i državine istog kvaliteta njenih pravnih prethodnika, po nespornom usmenom ugovoru o trampi u trajanju dužem od 20 godina stekla pravo svojine po osnovu održaja na delu k.p. br. … u površini od 1490m2, a da se i dalje cela k.p. br. … vodi kao vlasništvo tužene; da je međutim deo drugog stava izreke kojim je utvrđeno pravo svojine tužene na k.p. br. … u površini od 1665m2 u datim merama i granicama zahvaćeno bitnom povredom prava, zato što k.p. br. … nema površinu od 1665 m2, već 1490 m2, pa je raspolaganje tužilje u odnosu na ovu parcelu preko površine od 1490m2 do tražene i dosuđene površine od 1665m2 nedozvoljeno, jer ne postoji; da je zbog toga tužba tužilje u tom delu morala biti odbačena.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1. ).
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, koji se vodio radi utvrđenja svojine na katastarskim parcelama u selu Donja Trebešinja, koje su bile predmet ugovora o razmeni između pravnih prethodnika tužilje-protivtužene i tužene- protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe , pokrenut 3. juna 20 09. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a okončan donošenjem osporene drugostepen e presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 5357/17 od 21. novembra 2018. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parni čni postupak ukupno trajao devet godina i šest meseci, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.
Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen u toj meri da bi mogao opravdati trajanje parničnog postupka od preko devet godina.
Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je ona imala legitiman pravni interes da se o tužbenom zahtevu tužilje- protivtužene, te njenom protivtužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.
Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela odugovlačenju postupka.
Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je tokom parničnog postupka doneto tri prvostepene presude, tj. da je drugostepeni sud dva puta prvostepenu presudu delimično ukidao i predmet vraćao na prvostepeni postupak, što su svakako činjenic e koj e su uticale na dužinu trajanja postupka.
Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 5004/16.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu, u tom delu, usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standa rd u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.
Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.
7. Ustavni sud je utvrdio da su parnični sudovi u osporenim presudama da li detaljne, jasne i dovoljne razloge za svoj e odluk e, koja obrazloženj a Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporen ih ak ata.
U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da se ustavnom žalbom ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti da je podnositeljka, s tim u vezi, dostavila dokaze o nejednakom postupanju, a što je uslov za postojanje osnovanosti navoda o povredi prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.