Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Uzevši u obzir celokupno trajanje postupka, uključujući i period pre nego što je podnositeljka stupila u parnicu kao naslednik.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Đurice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Đurice i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1593/04 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Đurica iz Beograda je, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, podnela 1. aprila 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1593/04.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je postupak po tužbi sada pokojne majke podnositeljke ustavne žalbe pokrenut pred Opštinskim sudom u Čačku još 1994. godine, radi naknade štete za oštećenje stvari i stana, da se u ovoj parnici do početka 2002. godine postupalo dosta neažurno, zbog čega je pokojna tužilja uputila više predstavki predsedniku Opštinskog suda u Čačku, Vrhovnom sudu Srbije i Odeljenju za nadzor sudova u Ministarstvu pravde. Istaknuto je da su u toku parničnog postupka izgubljeni spisi predmeta, te je isti morao biti rekonstruisan tokom 2002. godine. Podnositeljka je navela da u prvostepenom parničnom postupku nije imala jednaku zaštitu prava zajemčenu odredbom člana 36. Ustava, ali je od Ustavnog suda tražila da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku „od strane Opštinskog suda u Čačku“, kao i da „ukloni“ štetne posledice u određenom roku.

2 Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Čačku P1. 1593/04, kao i u svu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Majka podnositeljke ustavne žalbe, Dragica Milošević, je kao zakupodavac dala u zakup Radu Kostiću i Mariji Kostić određeni stan u Čačku, na period od 1. avgusta 1992. godine do 31. jula 1994. godine, za koji je zakupnina plaćena odmah za ceo period. Nakon prestanka ugovora o zakupu, zakupodavac je od bivših zakupaca zahtevala naknadu štete na ime oštećenja stana, kao i određenih stvari koje su se nalazile u stanu. Kako zakupci pričinjenu štetu nisu nadoknadili, Dragica Milošević je podnela 6. decembra 1994. godine predlog Opštinskom sudu u Čačku R. 290/94 za obezbeđenje dokaza, kojim je tražila da taj sud putem veštaka odgovarajuće struke utvrdi sva oštećenja nastala u predmetnom stanu, kao i visinu štete. U zapisniku o obezbeđenju dokaza od 9. decembra 1994. godine konstatovano je da prilikom primopredaje stana zakupcima nije sačinjen zapisnik o stanju u kome se nalazio stan koji se predavao, odnosno primao. Prema nalazu veštaka u stanu je trebalo izvršiti određene radove tekućeg održavanja stana (krečenje i bojenje zidova, hoblovanje i lakiranje parketa i farbanje stare stolarije) u ukupnom iznosu, nakon amortizacionog odbijanja, od 445,61 dinara.

Po okončanju vanparničnog postupka, decembra 1994. godine, majka podnositeljke ustavne žalbe je podnela tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženih supružnika Rada Kostića i Marije Kostić, kao solidarnih dužnika, radi naknade štete za oštećenje navedenog stana tužilje u Čačku i stvari u njemu, a koje je nastalo za vreme dok su tuženi stanovali u tom stanu kao zakupci u periodu od 1. avgusta 1992. godine do 2. oktobra 1994. godine. Po ovoj tužbi formiran je predmet P1. 799/94.

U toku navedenog parničnog postupka izgubljeni su spisi predmeta P1. 799/94, pa je na ročištu održanom 4. oktobra 2002. godine izvršena rekonstrukcija predmeta. Međutim, prilikom rekonstrukcije predmeta parnične stranke su dostavile samo nekoliko podnesaka. Stoga se iz spisa ne može zaključiti koje su parnične radnje preduzimane do navedenog datuma, osim što se iz podneska tuženih od 14. marta 1996. godine, kojim je prigovoreno na nalaz veštaka, može zaključiti da je bio izveden dokaz veštačenjem na okolnost visine troškova za radove koje treba obaviti kako bi se predmetni stan mogao normalno koristiti. U navedenom prigovoru je istaknuto da se iz nalaza veštaka ne vidi da li je taj stan izgledao isto i pre nego što su ga tuženi počeli koristiti, kao i da tužilja ne trpi nikakvu štetu, jer je predmetni stan u međuvremenu prodala.

Nakon rekonstrukcije predmeta u Opštinskom sudu u Čačku zakazano je pet ročišta (26. novembra i 27. decembra 2002. godine, 20. februara 2003. godine, 4. marta i 25. marta 2004. godine), od kojih prva dva nisu održana zbog nedolaska parničnih stranaka. Na prvom održanom ročištu 20. februara 2003. godine saslušana je tužilja u svojstvu stranke, doneto je rešenje kojim se određuje izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem putem veštaka građevinske struke, kao i rešenje kojim se određuje izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka trgovinske struke na okolnost određivanja vrednosti stvari za koje je tužilja navela da su oštećene i precizirana je visina tužbenog zahteva. Posle završetka dokaznog postupka, na ročištu od 25. marta 2004. godine, zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 799/94 od 25. marta 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezani su tuženi da joj solidarno isplate troškove parničnog postupka. Presuda je otpravljena 9. juna 2004. godine.

Protiv prvostepene presude tuženi su, preko punomoćnika, 5. jula 2004. godine izjavili žalbu. Okružni sud u Čačku je, odlučujući o žalbi tuženih, 2. novembra 2004. godine doneo rešenje Gž. 1121/04, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 799/94 od 25. marta 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepena odluka zasnovana na bitnoj povredi parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 8) Zakona o parničnom postupku, jer tuženima nije bilo dato pravo da raspravljaju. Spisi predmeta vraćeni su Opštinskom sudu u Čačku 5. novembra 2004. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P1. 1593/04. Prvo ročište u ponovnom postupku održano je 23. marta 2005. godine. Na ovom ročištu punomoćnik tuženih se izjasnio o tužbenom zahtevu i određeno je izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Međutim, narednih pet ročišta (10. maja, 7. juna, 29. avgusta, 16. septembra i 4. oktobra 2005. godine) nisu održana zbog nedolaska parničnih stranaka. Tužilja nije dolazila na ročišta zato što se nalazila u bolnici gde su joj izvršene dve operacije na srcu. Na ročištu od 2. februara 2006. godine određeno je izvođenje dokaza ponovnim saslušanjem parničnih stranaka. Ročište zakazano za 6. april 2006. godine, takođe nije održano, jer parnične stranke nisu došle, a i punomoćnik tuženih je u međuvremenu preminuo. Nakon što je na ročištu zakazanom za 9. jun 2006. godine sud obavešten da je tužilja preminula, Opštinski sud u Čačku je doneo rešenje P1. 1593/04 od 9. juna 2006. godine kojim je postupak u ovoj pravnoj stvari prekinut na osnovu odredbe člana 214. stav 1 tačka 1) Zakona o parničnom postupku do preuzimanja parnice od strane naslednika pok. tužilje. Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 1134/06 od 15. novembra 2006. godine, ćerka pokojne tužilje Gordana Đurica, ovde podnositeljka ustavne žalbe, oglašena je za jedinog naslednika svoje pokojne majke Dragice Milošević, pa je podneskom od 5. februara 2007. godine obavestila sud da preuzima postupak kao tužilja. Opštinski sud u Čačku je zakazao naredno ročište za 4. april 2007. godine, ali ovo ročište, kao ni naredna četiri ročišta nisu održana i to: ročišta zakazana za 13. jun i 28. septembar zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (punomoćnik tužilje nije dolazio ali je svoje izostanke opravdao, prvotuženi nije primio pozive jer se nalazio na putu u inostranstvu, dok je drugotužena bila uredno pozvana ali nije dolazila), a ročišta zakazana za 9. i 23. novembar zbog obustave rada zaposlenih u sudu. Na predlog tužilje, Opštinski sud u Čačku je rešenjem P1. 1593/04 od 26. novembra 2007. godine postavio prvotuženom privremenog zastupnika. Nakon dva naredna ročišta održana 6. i 26. decembra 2007. godine, na ročištu održanom 9. januara 2008. godine Opštinski sud u Čačku je zaključio glavnu raspravu i, s obzirom da tuženi nisu došli iako su bili uredno pozvani, doneo je presudu zbog izostanka, kojom je usvojio precizirani tužbeni zahtev tužilje. Presuda je otpravljena 8. februara 2008. godine.

Protiv navedene presude prvotuženi je izjavio žalbu 18. februara, koju je dopunio 10. marta 2008. godine. Nakon prispeća odgovora na žalbu i dopunu žalbe, koje je tužilja dostavila sudu 7. i 19. marta 2008. godine, spisi predmeta dostavljeni su Okružnom sudu u Čačku 27. marta 2008. godine. Okružni sud u Čačku je doneo presudu Gž. 650/08 od 24. decembra 2008. godine, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu zbog izostanka Opštinskog suda u Čačku P1. 1593/04 od 9. januara 2008. godine, u delu koji se odnosi na glavni dug, a preinačio navedenu presudu u delu koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate i troškove postupka.

4. Za ocenu navoda iz ustavne žalbe, sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka i donošenja prve prvostepene presude, bilo je propisano: da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenica na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da je sud ovlašćen da izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1, 2. i 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom i da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. st. 1. i 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će se u postupcima u parnicama o sporovima male vrednosti, ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, doneti presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka), a da će sud ovakvom presudom odbiti tužbeni zahtev ako su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opštepoznatim činjenicama, kao i ako se radi o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (član 476.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).

5. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut decembra 1994. godine, podnošenjem tužbe pokojne majke podnositeljke ustavne žalbe radi naknade štete, da je podnositeljka ustavne žalbe kao pravni sledbenik pokojne tužilje stupila u parnicu 5. februara 2007. godine, da je ustavna žalba podneta 1. aprila 2008. godine, a da je nakon toga parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Čačku Gž. 650/08 od 24. decembra 2008. godine.

Dakle, parnični postupak je od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja trajao 14 godina. Sada pok. majka podnositeljke ustavne žalbe, koja je kao tužilja otpočela predmetni parnični postupak, se zbog njegovog dugog trajanja više puta obraćala predsedniku Opštinskog suda u Čačku, Vrhovnom sudu Srbije i Ministarstvu pravde. Do 12. maja 2006. godine, kada je preminula, sada pok. tužilja Dragica Milošević nije imala na raspolaganju delotvoran pravni lek zbog neprimereno dugog trajanja postupka. U toku parnice spisi predmeta su izgubljeni, pa je prvostepeni sud osam godina nakon podnošenja tužbe izvršio delimičnu rekonstrukciju predmeta. U konkretnom slučaju radilo se o sporu male vrednosti, kome je prethodio vanparnični postupak za obezbeđenje dokaza na okolnosti vrste i visine štete koja je bila predmet parničnog postupka. Sve su to razlozi zbog kojih Ustavni sud smatra da nije postojalo razumno opravdanje da parnica ne bude okončana za života tužilje Dragice Milošević. S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe kao naslednik pok. tužilje Dragice Milošević preuzela parnicu u vreme kada je ona trajala već 12 godina, Ustavni sud je stao na stanovište da se u ovom slučaju razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Čačku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku Fütterer protiv Hrvatske od 20. decembra 2001. godine, pas. 24.).

Prilikom odlučivanja, međutim, Ustavni sud je imao u vidu da za podnositeljku ustavne žalbe predmetni parnični postupak zbog njegove male vrednosti nije bio od naročitog značaja, na šta ukazuje i njeno ponašanje nakon stupanja u parnicu. Tako je podnositeljki trebalo skoro tri meseca od proglašenja za jedinog naslednika tužilje da obavesti prvostepeni sud da preuzima postupak kao nova tužilja. Nakon toga, punomoćnik podnositeljke nije pristupio na pet uzastopno zakazanih ročišta za glavnu raspravu, pravdajući svoje izostanke drugim neodložnim obavezama. S druge strane, Opštinski sud u Čačku je od 2005. godine pokušavao da na različite načine obezbedi prisustvo tuženih na ročištima, šaljući pozive preko kurira, spoljnog kontrolora i komandira policijske stanice, da bi novembra 2007. godine prvotuženom postavio privremenog zastupnika. Po stupanju podnositeljke ustavne žalbe u parnicu kao tužilje, i pored navedenih procesnih smetnji, prvostepeni i drugostepeni parnični postupak su završeni u periodu kraćem od dve godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom rok,u zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1593/04 i odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog utvrđene povrede ustavnog prava ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Stoga je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučio kao u st. 1. i 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti