Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka dužeg od osamnaest godina. Zbog izuzetne neažurnosti i dugih perioda neaktivnosti prvostepenog suda, podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Raičević iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Raičević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 51181/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3397/00) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Raičević iz Zemuna podnela je, 8. maja 2012. godine, preko punomoćnika Milinka Trifkovića i Srđana Milovanovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2963/11 od 28. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51181/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, nav edeno: da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51181/10 od 17. decembra 2010. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe; da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom drugostepenom presudom „izvršio prekoračenje tužbenog zahteva, jer je odlučio o zahtevu koji nikada nije postavljen“; da je tužilja stekla pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti održajem; da je razlog za odbijanje tužbenog zahteva tužilje činjenica da njena pravna prethodnica nikada nije koristila predmetnu nepokretnost; „da se Republika Srbija nikad nije protivila što je uzela višak stanarine i otkupne cene za stvar koju je zadržala u svojini“, iz čega proizlazi da se tužena Republika Srbija neosnovano obogatila, na taj način što je zadržala pravo svojine na stvari koju je 20 godina ranije prodala; da je postupak trajao 20 godina, zbog čega podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama Ustava, čiju povredu ističe podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51181/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je, u svojstvu tužilje, 25. juna 1993. godine, tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženih Opštine Zemun, JP „Poslovni prostor Zemun“ iz Zemuna i DD „Duvan“ iz Beograda, kojom je traženo da se obavežu tuženi da tužilji predaju u posed lokal površine 7.60 kvadratnih metara, a koji predstavlja sastavni deo stana broj 3 u ulici u Glavna broj 4/17 (sada Davidovićeva broj 2). Po tužbi je formiran predmet P. 5476/93.

Prvotužena i drugotuženi su 9. marta 1994. godine podneli protivtužbu, kojom su tražili poništaj ugovora o korišćenju stana broj 1301 od 15. jula 1988. godine i ugovora o sticanju svojine na stanu broj 464-247/90 od 27. decembra 1990. godine. Postupak po protivtužbi spojen je sa postupkom po tužbi.

U toku postupka, od 19 zakazanih ročišta nije održano osam (tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, četiri zbog toga što trećetuženi nije uredno pozvan, dok za jedno nije naveden razlog neodržavanja). U periodu od 1997. godine do zaključenja glavne rasprave 6. decembra 1999. godine održana su samo tri ročišta.

Presudom Opštinskog suda P. 5476/93 od 6. decembra 1999. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, dok je protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca usvojen.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3414/00 od 13. juna 2000. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 5476/93 od 6. decembra 1999. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 3397/00, prvo ročište je održano 2. jula 2001. godine, a sledeće 20. novembra iste godine. Do kraja 2001. godine održano je još jedno ročište.

U toku 2002. i 2003. godine održano je pet ročišta, a rešenjem od 8. maja 2003. godine određeno je sprovođenje građevinskog veštačenja. Spisi predmeta su 25. juna 2003. godine dostavljeni veštaku V. M. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 29. juna 2006. godine. Ročište je, nakon toga, održano 3. novembra 2006. godine.

Prvotužena i drugotuženi su 30. januara 2008. godine povukli protivtužbu u delu kojim je traženo da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji Ov. 7940/91 od 29. maja 1991. godine.

U toku 2007. i 2008. godine, od ukupno osam zakazanih ročišta, nije održano četiri (dva jer veštak nije pristupio, jedno jer trećetuženom nije dostavljen podnesak suprotne parnične strane).

Tužilja je 29. oktobra 2009. godine povukla tužbu u odnosu na trećetuženog.

U periodu od 2007. do kraja 2009. godine, od ukupno 14 zakazanih ročišta nije održano devet (tri jer veštak nije pristupio na ročište, dva jer veštaku nisu dostavljeni spisi predmeta, jedno na predlog trećetuženog, dva jer trećetuženom nije dostavljen podnesak suprotne parnične strane, jedno jer sudu nije dostavljen traženi izveštaj zemljišno-knjižnog odeljenja tog suda). Pored toga, izveden je dokaz ponovnim građevinskim veštačenjem, preko veštaka Z. M.

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.

Tužilja je 10. septembra 2010. godine izvršila subjektivno preinačenje tužbe, tako što je kao trećetuženu označila Republiku Srbiju, i precizirala je tužbeni zahtev.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51181/10 od 17. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je subjektivno preinačenje tužbe; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i utvrđeno je da je ona vlasnik lokala broj 3 površine 8 kvadratnih metara koji se nalazi u prizemlju zgrade u ulici Davidovićeva broj 2; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje - protivtužene, kojim je tražila da se obavežu tuženi-protivtužioci da joj predaju u posed deo stana površine 8 kvadratnih metara koji je deo njenog stana broj 3, površine 39 kvadratnih metara; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca, kojim su tražili da se utvrdi ništavost ugovora o sticanju svojine na stanu Ov. 18421/90 od 27. decembra 1990. godine, u delu kojim je preneto pravo svojine na poslovnoj prostoriji površine 7.60 kvadratna metra; u stavu petom izreke utvrđeno je da tužba tužilje-protivtužene povučena u odnosu na trećetuženog; u stavu šestom izreke utvrđeno je da je protivtužba tuženih-protivtužilaca povučena u delu kojim je traženo da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji Ov. 7940/91 od 29. maja 1991. godine; u stavu sedmom izreke obavezana je trećetužena Republika Srbija da tužilji-protivtuženoj nadoknadi troškove postupka; u stavu osmom izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka do dana proširenja tužbe na trećetuženu Republiku Srbiju. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je zgradu u kojoj se nalazi predmetna nepokretnost 1935. i 1936. godine tadašnji vlasnik K. A. adaptirao tako da se u prizemlju nalaze poslovne prostorije, a predmetni stan broj 3 tada nije postojao kao posebna stambena celina; da je 1945. godine zgrada konfiskovana i uknjižena kao vlasništvo FNRJ, a 1948. godine je uknjižena kao opštenarodna imovina, te da je u tom periodu izvršena rekonstrukcija i adaptacija stambenog prostora u zgradi, kada je formiran stan broj 3 kao posebna stambena celina; da je ugovorom iz 1956. godine stan dat na korišćenje pok. M. Š, te da je u ugovoru navedeno da se stan sastoji od jedne sobe, kuhinje, ostave i zajedničkog podruma, površine 31 kvadratni metar; da je u zapisniku o bodovanju stana iz 1959. godine upisano da stan ima 39 kvadratnih metara; da je u ugovorima o korišćenju stana iz 1966. i 1988. godine, zaključenim između Gradskog stambenog preduzeća i pok. M. Š, kao nosioca stanarskog prava, navedeno da stan ima 39 kvadratnih metara i sastoji se od jedne sobe, kuhinje, klozeta, ostave, zajedničkog podruma, zajedničke perionice i šupe u podrumu; da je M. Š, kao nosilac stanarskog prava, 27. decembra 1990. godine od Opštine Zemun otkupila navedeni stan na osnovu ugovora o sticanju svojine broj 464-247/90-XII; da je pok. M. Š. rešenjem Dn. 2972/90, donetim na osnovu kupoprodajnog ugovora Ov. 18421/90 od 27. decembra 1990. godine uknjižena kao nosilac prava svojine na predmetnom stanu površine 39 kvadratnih metara; da je tužilja – protivtužena 29. maja 1991. godine zaključila sa pok. M. Š. ugovor o kupoprodaji Ov. 7940/91 od 29. maja 1991. godine, te da je predmet ugovora bio stan broj 3 u prizemlju zgrade u Glavnoj broj 4/17 (sada Davidovićeva broj 2) površine 39 kvadratnih metara; da je tužilja-protivtužena rešenjem Dn. 1545/91, donetim na osnovu ugovora Ov. 7940/91 od 29. maja 1991. godine, upisala svoje pravo svojine na predmetnom stanu; da je 1966. godine Gradsko stambeno preduzeće spornu nepokretnost površine 6 kvadratnih metara dalo u zakup preduzeću „Duvan“; da je 29. maja 1992. godine zaključen ugovor o zakupu poslovnih prostorija između JP „Poslovni prostor Zemun“, kao zakupodavca, i preduzeća „Duvan“ kao zakupca, a predmet zakupa je sporna prostorija površine; da je uverenjem Odeljenja za građevinske i komunalno-stambene poslove Opštine Zemun 24. maja 1993. godine utvrđeno da tužilja-protivtužena koristi stan broj 3, a koji se sastoji od sobe, kuhinje i kupatila; da je tužilja u toku postupka predmetni stan prodala kupcu V. D; da je uverenjem broj 04-0756 od 5. avgusta 2008. godine utvrđeno da je na spornoj prostoriji površine 8 kvadratnih metara, koja je u državnoj svojini Republike Srbije, Opština Zemun stekla pravo korišćenja na osnovu nacionalizacije, konfiskacije, i da je prenela pravo upravljanja na JP „Poslovni prostor“; da sporna prostorija nije bila upisana kao lokal u zemljišne knjige, već je u toku postupka upisana u katastar nepokretnosti na osnovu uverenja drugotuženog; da je tužilja-protivtužena dokazala da je kupila stan površine 39 kvadratnih metara, koji je prethodno otkupila njen pravni prethodnik; da je sporna prostorija sastavni deo stana tužilje-protivtužene, jer se sabiranjem površina faktičko stanje izjednačava sa zemljišnoknjižnim; da su se ispunili uslovi za prenos prava svojine, te da je tužilja-protivtužena stekla pravo svojine na spornoj nepokretnosti derivativnim putem. Trećetužena je izjavila žalbu protiv navedene presude u stavu drugom i sedmom izreke. Tužilja-protivtužena je izjavila žalbu protiv navedene presude u stavu trećem i osmom izreke.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2963/11 od 28. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51181/10 od 17. decembra 2010. godine u njenim stavovima trećem i osmom izreke; u stavu drugom izreke preinačena je navedena prvostepena presuda u njenom stavu drugom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene; u stavu trećem izreke preinačena je prvostepena presuda u njenom stavu sedmom izreke i obavezana tužilja da tuženoj Republici Srbiji nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka pogrešno zaključio da sporna prostorija površine 8 kvadratnih metara predstavlja deo stana tužilje-protivtužene; da je sporna nepokretnost bila fizički odvojena od stana tužilje-protivtužene i nije činila stambenu celinu sa stanom, te da njen pravni prethodnik pok. M. Š. nije koristila navedenu prostoriju niti bila njen zakupac; da tužilja-protivtužena nije otkupom stana mogla da stekne pravo svojine na spornom delu nepokretnosti koji čini poslovni prostor na osnovu ugovora o kupoprodaji stana; da saglasno načelu da niko na drugog ne može preneti više prava nego što ima, pok. M. Š. nije ugovorom o kupoprodaji mogla preneti tužilji-protivtuženoj pravo svojine na spornih 8 kvadratnih metara, jer ni sama nije bila nosilac prava svojine. Navedena presuda je 10. aprila 2012. godine dostavljena punomoćniku tužilje-protivtužene.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao e lement prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupa k po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 25. juna 1993. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2963/11 od 28. decembra 2011. godine, trajao više od 18 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor je bio složeniji, imajući u vidu da je u toku postupka odlučivano o tužbi i protivtužbi, sa više postavljenih tužbenih zahteva, te da je na strani tuženih-protivtužilaca učestvovalo više lica, kao i činjenice da je u toku postupka dva puta izvođen dokaz građevinskim veštačenjem.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosi teljku ustavne žalbe, kao tužilju-protivtuženu, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je traženo utvrđenje prava svojine na nepokretnosti. Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se ona u toku postupka ponašala pasivno, s obzirom na to da u periodu od maja 2003. godine, kada je određeno sprovođenje veštačenja, do 2006. godine, kada su sudu dostavljeni nalaz i mišljenje veštaka, nijedanput nije urgirala zakazivanje ročišta i nastavak postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetna neažurnost Opštinskog suda pre svega doprinela dugom trajanju postupka. Naime, u periodu od početka 1997. godine do donošenja prvostepene presude P. 5476/93 od 6. decembra 1999. godine, taj sud je održao samo tri ročišta. U ponovnom prvostepenom postupku, prvo ročište je održano tek u julu 2001. godine, odnosno više od godinu dana nakon što je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3414/00 od 13. juna 2000. godine ukinuta presuda Opštinskog suda P. 5476/93 od 6. decembra 1999. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu. Dalje, u maju 2003. godine rešenjem Opštinskog suda je određeno sprovođenje građevinskog veštačenja, a nalaz i mišljenje veštaka, zajedno sa spisima predmeta, dostavljeni su sudu tek nakon tri godine, u junu 2006. godine. Opštinski sud nije u tom periodu preduzeo nijednu radnju u postupku, a prvo sledeće ročište je zakazano tek 3. novembra 2006. godine. Takođe, od ukupno 48 zakazanih ročišta tokom trajanja postupka pred Opštinskim sudom, čak 21 ročište nije održano.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 51181/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3397/00) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka , složenost postupka, kao i pasivno ponašanje podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2963/11 od 28. decembra 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer nije uze to u obzir da je tužilja stekla pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti održajem, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova . S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu dao jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, kojom je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, sa obrazloženjem da ona nije postala nosilac prava svojine na spornoj nepokretnosti, jer prema načelu da niko na drugog ne može preneti više prava nego što ima, njena pravn a prethodni ca nije joj na osnovu ugovora o kupoprodaji mogla preneti pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, s obzirom na to da ni sama nije bila nosilac prava svojine , imajući u vidu da nije koristila navedenu prostoriju niti bila njen zakupac. Pritom, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka tužbenim zahtevom tražila da se utvrdi njeno pravo svojine na poslovnoj prostoriji površine 7.60 kvadrtatnih metara, a ne na stanu ili delu stana koji je pribavila ugovorom o kuporodaji Ov. 7940/91 od 29. maja 1991. godine, a koji je u toku predmetnog postupka i otuđila.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava vezuje za povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Sud utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, sledi da podnositeljki nije povređeno ni pravo na imovinu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Služb eni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić