Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku parnice

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 19 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.800 evra, dok je deo žalbe o povredi pravičnog suđenja odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stanimira Tomića iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stanimira Tomića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 161/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanimir Tomić iz Ivanjice je 12. avgusta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 161/07 od 6. aprila 2009. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1866/10 od 31. maja 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu 161/07.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je 1988. godine podneo tužbu i da je u ponovnom postupku prvostepena presuda doneta 2009. godine, koju je potvrdio drugostepeni sud, tako da je parnični postupak pred prvostepenim sudom trajao punih 19 godina, a pred drugostepenim godinu ipo dana; da sudovi nisu prihvatili nalaz i mišljenje sudskog veštaka koje je zasnovano na stvarnom prometu, troškovima i dohotku sporne radnje i da je nezadovoljan osporenim presudama, a posebno drugostepenom presudom u pogledu troškova postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Opštinskog suda u Ivanjici P. 161/07, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , je 18. marta 1991. godine podneo Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu protiv Osnovne škole „Sreten Lazarević“ iz Prilika , radi naknade štete, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime izmakle koristi usled nemogućnosti rada u ugostiteljskom objektu za period od 1. jula 1988. godine do 31. marta 1991. godine isplati iznos od 660.000,00 dinara, sa kamatom od dana presuđenja do isplate, na ime naknade štete za propalu krovnu konstrukciju na objektu iznos od 20.000,00 dinara , sa kamatom, kao i troškove parničnog postupka.

Pripremno ročište u ovoj parnici zakazano je za 23. avgust 1991. godine na kome je tuženi je predložio da se postupak u ovoj parnici prekine do okončanja spora između istih stranaka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 312/90, ali je sud odbio predlog tuženog .

Nakon toga, održan o je ročište 17. mart 1992. godine , a na ročištu od 8. aprila 1992. godine tuženi je podneo protivtužbu kojom je tražio da se obaveže tužilac da mu na ime zakupnine po osnovu ugovora o zakupu od 30. jula 1987. godine, i to počev od 1. avgusta 1987. godine do aprila 1992. godine , isplati ukupno 30.838,70 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. maja 1992. godine do isplate, a sud je dozvolio jednovremeno raspravljanje po tužbi i protivtužibi i ista je spojena spisima ovog predmeta P. 200/91. Posle urgencije punomoćnika tužioca od 22. aprila 1993. godine, nakon godinu dana i sedam meseci od prethodnog ročišta, održano je ročište 19. novembra 1993. godine, a na ročištu od 15. decembra 1993. godine je određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužioca kao parnične stranke, koji dokaz je izveden na ročištu od 7. februara 1994. godine . Na ročištu održanom 9. marta 1994. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke na okolnost utvrđivanja eventualne koristi tužioca i preko sudskog veštaka građevinske struke na okolnost postojećeg oštećenja krovne konstrukcije na spornom objektu. Na kon toga održana su ročišta 7. oktobra 1994. godine , 9. novembra 1994. godine i 9. decembra 1994. godine na kome je rešenjem suda ročište odloženo na neodređeno vreme, a sledeće je zakazano nakon četiri meseca, 5. aprila 1995. godine. Na ročištu održanom 9. maja 1995. godine, na koje nije pristupio punomoćnik tužioca, koji je uredno pozvan, sud je rešenjem utvrdio da postupak u ovoj parnici miruje, počev od 9. maja 1995. godine.

Tužilac i njegov punomoćnik su podnescima od 10. avgusta 1995. godine predlagali da se postupak u ovoj parnici nastavi, a ročište zakazano za 5. novembar 1996. godine je odloženo na predlog punomoćnika tuženog.

Nakon toga održana su ročišta 10. decembra 1996. godine, 28. januara 1997. godine, 18. marta 1997. godine na kojima su izvođeni dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i sudskih veštaka građevinske struke, kao i na ročištu od 22. aprila 1997. godine. Na ročištu održanom 22. decembra 1998. godine tužilac je ostao pri predlogu sa ročišta od 22. aprila 1997. godine da se veštak ekonomske struke izjasni o neto prihodu radnje po vremenskoj jedinici (danu, mesecu) za period od 1. jula 1988. godine do 31. marta 1992. godine prema današnjim cenama , a sud je doneo rešenje kojim je odredio da se obavi veštačnje i da se veštaku da nalog da sudu dostavi nalaz i mišljenje u pismenoj formi. Sledeće ročište je zakazano nakon tri godine 24. decembra 2001. godine i ponovo je određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i zakonskog zastupnika tuženog, a isti su izvedeni na ročištu od 6. februara 2002. godine, a na narednom ročištu od 14. marta 2003. godine izvedeni su dokazi saslušanjem predloženih svedoka.

Rešenjem suda P. 200/91 od 24. aprila 2002. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost uslova poslovanja, broja otvorenih radnji u periodu od 1. jula 1988. godine do 31. marta 1992. godine, radi utvrđenja koliko bi mesečno iznosio prihod tužioca po odbitku svih troškova poslovanja obavljanjem delatnosti tužioca.

Po dostavljanju nalaza i mišljenja sudskog veštaka održana su ročišta 20. maja 2004. godine i 28. juna 2004. godine, na kome je naloženo sudskom veštaku da dopuni svoj nalaz i mišljenje. Nakon ročišta održanog 14. decembra 2004. godine, tužilac je precizirao tužbeni zahtev podneskom od 6. januara 2005. godine i predložio je da sud obaveže tuženog da mu isplati naknadu štete u vidu izgubljene dobiti zbog nerada objekta u Prilikama u periodu od 1. januara 1988. godine do kraja marta 1991. godine, čiju će visinu opredeliti nakon veštačenja. Na ročištu održanom 4. marta 2005. godine ponovo je izdat nalog sudskom veštaku finansijske struke da dostavi dopunu nalaza i mišljenja, s obzirom na prigovore punomoćnika parničnih stranaka. Na ročištu od 26. maja 2005. godine odrđeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko drugog sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a sud je tek rešenjem od 4. avgusta 2005. godine odredio novog sudskog veštaka, koji je dostavljen na ročištu od 12. septembra 2005. godine, a dopisom od 21. septembra 2005. godine naloženo je sudskim veštacima finansijske i građevinske struke da usaglase svoje nalaze i mišljenja. Zatim su održana ročišta 8. novembra 2005. godine, a tuženi-protivtužilac je podneskom od 11. novembra 2005. godine precizirao protivtužbeni zahtev tako što je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da mu na isplati dug u iznosu od 5.600 evra, što na dan veštačenja inosi 481.600,00 dinara po osnovu ugovora o zakupu od 30. jula 1997. godine , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i troškove postupka. Glavna rasprava jezaključena 16. januara 2006. godine.

Pred Opštinskim sudom u Ivanjici nisu održana ročišta zakazana za 2. novembar 1998. godine, zbog nepostojanja procesnih uslova, 25. novembra 1998. godine na predlog punomoćnika tuženog-protivtužioca, 10. maja 2002. godine zbog nepristupanja sudskog veštaka ekonomske struke, kao i ročište od 14. juna 2002. godine i ročište od 8. oktobra 2004. godine. Ročište zakazano za 20. april 2005. godine nije održano zbog nedostavljanja izjašnjenja sudskog veštaka na primedbe tužioca.

Presudom Opštinskog suda u Ivanjici P. 200/91 od 16. januara 2006. godine u stavu prvom izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu protivtuženom na ime naknade štete isplati iznos od 380.996,92 dinara na ime izgubljene dobiti zbog nemogućnosti rada i štete nastale u ugostiteljskom objektu u Prilikama u periodu od 1. januara 1988. godine do 31. marta 1991. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. se ptembra 2005. godine do isplate; stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca na ime naknade materijalne štete usled izgubljene zarade još iznos od 5.749.787,08 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. se ptembra 2005. godine do isplate; stavom trećim izreke obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu plati dug u iznosu od 221.000,00 dinara koji je proistekao iz ugovora o zakupu objekta u Prilikama od 30. jula 1987. godine , i to neplaćanjem zakupnine u periodu od 1. avgusta 1987. godine do 1. aprila 1992. godine , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. septembra 2005. godine do isplate ; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev na ime neplaćene zakupnine za iznos od 260.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. septembra 2005. godine do isplate ; stavom petim izreke je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 14.291,00 dinara, a stavom šestim izreke je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 31.900,00 dinara.

Odlučujući o žalbi parničnih stranaka, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 2211/06 od 24. januara 2007. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 200/91 od 16. januara 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku održano je ročiše 21. januara 2008. godine, na kome je rešenjem prekinut dalji rad u ovom predmetu do odluke predsednika suda o zahtevu za izuzeće postupajućeg predsednika veća. Rešenjem Oštinskog suda u Ivanjici Su. 37/08-1 od 29. januara 2008. godine je odbijen zahtev za izuzeće postupajućeg predsednika veća podnet od strane tužioca-protivtuženog 21. januara 2008. godine kao neosnovan.

Nakon obaveštenja Gradskog zavoda za veštačenje od 29. aprila 2008. godine da nije u moćnosti da obavi veštačenje, Opštinski sud u Ivanjici je rešenjem P. 161/07 od 23. juna 2008. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke, a postupajući po nalogu iz rešenja drugostepenog suda. Na ročištu od 8. decembra 2008. godine sud je dozvolio preinačenje tužbenog zahteva na iznos od 4.413.724,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dostavljanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Nakon toga održano je ročište 24. februara 2009. godine, a na ročištu od 6. aprila 2009. godine zaključena je glavna rasprava.

Opštinski sud u Ivanjici je osporenom presudom P. 161/07 od 6. aprila 2009. godine u stavu prvom izreke obavezao tuženog-protivtužica da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 1.006.613,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. februara 2009. godine do isplate, a stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos od još 3.407.129,04 dinara i kamatu na ovaj iznos za period od 20. avgusta 2008. godine do 17. februara 2009. godine , stavom trećim izreke odbijen je u celosti tuženi zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da mu na ime duga isplati 5.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti , što na dan veštačenja iznosi 481.600,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate , a stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos do 246.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 1831/09 do 30. novembra 2009. godine vratio Opštinskom sudu u Ivanjici spise predmeta P. 161/07, radi ocene da li su ispunjeni uslovi za donošenje dopunske presude, jer je tužilac-protivtuženi u žalbi istakao da prvostepeni sud nije odlučio o njegovom zathevu za naknadu štete zbog oštećenja krovne konstrukcije.

Opštinski sud u Ivanjici je doneo dopunsku presudu P. 161/07 od 25. decembra 2009. godine kojom je odbio tužbeni zahteav tužioca-protivtuženog kojim je tražio da se obaveže tuženi-protivtužilac da mu na ime naknade štete isplati iznos od 15.122,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. decembra 2004. godine.

Pred drugostepenim sudom je održana rasprava 31. maja 2010. godine i nakon toga je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo osporenu presudu Gž. 1866/10 od 31. maja 2010. godine, kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 161/07 od 6. aprila 2009. godine u stavu prvom izreke i obavezao tuženog-protivtužica da tužiocu-protivtuženom na ime izmakle koristi isplati iznos od 1.048.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. februara 2009. godine do isplate . Stavom drugim izreke navedene presude je potvrdio prvostpenu presudu u delu stava drugog kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da mu tuženi-protivtužilac po istom osnovu plati iznos od još 3.365.742,04 dianra, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. februara 2009. godine do isplate za koji deo je žalba tužioca odbijena, dok je deo istog stava preinačen i odbij en tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog da se tuženi-protivtužilac obaveže na isplatu po istom osnovu još 41.386,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. avg usta 2008. godine kao neosnovan; stavom trećim izreke preinačena je presuda istog suda u delu stava trećeg izreke i obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na ime neisplaćene zakupnine isplati iznos od 7.303,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. aprila 2009. godine do isplate, a protivtužbeni zahtev da se tužilac-protivtuženi obaveze da tuženom-protivtužiocu po istom osnovu isplati još iznos od 454.296,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počvev od 6. aprila 2009. godine do isplate, je odbijen; stavom četvrtim izreke preinačena je dopunska presuda istog suda i obavezan je tuženi-protivtužilac da tuženiocu-protivtuženom na ime naknade štete na krovnoj konstrukciji tužiočevog objekta isplati iznos od 15.122,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. aprila 2009. godine do isplate, a potvrđ ena je u delu za zakonsku zateznu kamatu počev od 25. oktobra 2004. godine do 5. aprila 2009. godine; stavom petim izreke preinačena je odluka o troškovima postupka sadržanim u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da mirovanje postupka nastupa ako se obe stranke pre zaključenja glavne rasprave o tome sporazumeju, ili kad obe stranke izostanu sa pripremnog ročišta ili ročišta za glavnu raspravu, odnosno kad prisutne stranke na ročištu neće da raspravljaju, kao i kad jedna stranka koja je uredno pozvana izostane, a druga predloži mirovanje, ili kad na ročište dođe samo tužilac, pa ne predloži donošenje presude zbog izostanka (član 216. stav 1.); da postupak miruje dok jedna stranka ne predloži da se postupak nastavi, te da se ovakav predlog ne može se staviti pre nego što proteknu tri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka (član 217. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br . 125/04, 111/09), koji je važio u vreme odlučivanja u osporenom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.)

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer parnični postupak predstavlja jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Ivanjici 18. marta 1991. godine, pa je za ocenu postojanja povrede navedenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe relevantan period od tog datuma do pravnosnažnog okončanja prarničnog postupka.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući dužinu trajanja postupka u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do neopravdano dugog trajanja parnice je nedelotvorno postupanje nadležnog prvostepenog suda. Ustavni sud je utvrdio da je pred prvostepenim sudom pripremno ročište održano nakon pet meseci od dostavljanja sudu odgovora na tužbu tuženog, a nakon podnošenja protivtužbe i donošenja rešenja o jednovremenom raspravljanju po tužbi i protivtužbi, sledeće ročište je zakazano tek nakon urgencije tužioca, nakon jedne godine i sedam meseci. Po dono šenju rešenja o mirovanju postupka, prvostepeni sud je tek posle urgencije tužioca i njegovog punomoćnika, ročište za glavnu raspravu zakazao nakon jedne godine i šest meseci, a u periodu od 22. decembra 1998. godine do 24. decembra 2001. godine, sud nije preduzimao radnje u postupku gotovo tri godine. Osim toga, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je na ročištu održanom 22. aprila 1997. godine predložio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke na okolnost neto prihoda radnje po vremenskoj jedinici (danu, mesecu) za period od 1. jula 1998. godine do 31. marta 1992. godine prema današnjim cenama, kod kog predloga je ostao i na ročištu od 22. decembra 1998. godine, na kome je prvostepeni sud i odredio izvođenje dokaza po predlogu tužioca, ali je tek nakon pet godina rešenjem od 24. aprila 2002. godine odredio sudskog veštaka i dao nalog za izvođenje dokaza veštačenjem na okolnosti predložene od strane tužioca sa ročišta od 22. aprila 1997. godine. Posle dve godine od određivanja sudskog veštaka finansijske struke, prvostepeni sud je zakazao ročište za 20.maj 2004. godine i više puta nalagao istom sudskom veštaku da izvrši dopunu svog nalaza i mišljenja, a tek nakon godinu dana je na ročištu od 26. maja 2005. godine odredio izvođenje dokaza preko drugog sudskog veštaka, kome je rešenje dostavio 4. avgusta 2005. godine, posle tri meseca od održanog ročišta . Ročišta pred prvostpenim sudom uglavnom nisu održavana usled nepostojanja procesnih uslova i neodazivanja pozivu sudskog veštaka, kao i zbog nedostavljanja izjašnjenja sudskog veštaka. U ponovnom postupku, nakon zaključenja glavne rasprave i odlučivanja po žalbi drugostepenog suda, spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi donošenja dopunske presude zbog propusta suda da odluči o zahtevu tužioca-protivtuženog za naknadu štete zbog oštećenja krovne konstrukcije. Postupak u ovoj parnici okončan je donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. Novom Sadu Gž. 1866/10 od 31. maja 2010. godine. Iz navedenog proizlazi da je parnica trajala devetnaest godina.

Ustavni sud nalazi da se ne može opravdati propuštanje Opštinskog suda u Ivanjici prilikom rukovođenja parnicom, posebno u pogledu blagovremenog zakazivanja ročišta, kao ni nekorišćenja zakonom predviđene sankcije protiv sudskog veštaka kome je u toku postupka više puta ponavljao zadatak veštačenja i vraćao nalaz i mišljenje radi dopune.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka, jer se uredno odaziva o na sve pozive suda i aktivno učestvova o u postupku .

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o naknadi materijalne štete na ime izgubljene dobiti i naknade štete na krovnoj konstrukciji objekta tužioca. Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna složenost postupka ne može biti opravdanje za neažurno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja suda.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je ocenio da podnosilac osporava presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 161/07 od 6. aprila 2009. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1866/10 od 31. maja 2010. godine, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio pravno utemeljene ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su osporene presude zasnovane na proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni materijalnog prava , pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio saglasno odredbi člana 36. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu kao u drugom delu tačke 1. izreke .

Ustavni sud smatra da su Opštinski sud u Ivanjici i Apelacioni sud u Kragujevcu za osporene presud e da li jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje .

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku parnice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti