Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni prava kod usmenog zaveštanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda, kojom je usmeno zaveštanje oglašeno ništavim. Sud je ocenio da je materijalno pravo proizvoljno primenjeno, jer nedostatak izuzetnih prilika čini zaveštanje rušljivim, a ne apsolutno ništavim, što ima implikacije na rokove za pobijanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3781/2014
07.07.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . L . iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. L . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7807/12 od 24. januara 2014. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7807/12 od 24. januara 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51487/10 od 8. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. L . iz Sombora podnela je Ustavnom sudu , 25. aprila 2014. godine , preko punomoćnika B. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7807/12 od 24. januara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na imovinu i na nasleđivanje, zajemčenih čl. 32, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnositeljka je navela da je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo kada je preinačio nižestepenu presudu, utvrđujući da je sporno usmeno zaveštanje ništavo jer za njegovo sačinjavanje nisu postojale izuzetne prilike. Navedeno je i da nedostaci u formi ili u ispunjenosti uslova ne čine zaveštanje ništavim, već rušljivim, te kako je pre podnošenja tužbe protekao zakonom određen rok za poništaj spornog zaveštanja, to je ono konvalidiralo čak iako su postojali razlozi za njegovu rušljivost. U obrazloženju je navedeno i da je drugostepeni sud, bez otvaranja rasprave, „dogradio“ činjenično stanje, budući da je utvrdio da nisu postojale izuzetne prilike za sačinjavanje usmenog testamenta, što uopšte nije utvrđivao prvostepeni sud, a da pri tome nije ni izveo dokaz veštačenjem na tu okolnost. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava. uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51487/10 od 8. juna 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da sud utvrdi da je ništavo usmeno zaveštanje sada pok. M.Ć. izrečeno u formi usmenog zaveštanja pred zaveštajnim svedocima, a proglašeno na ročištu održanom 20. februara 2004. godine. U obrazloženju presude navedeno je da su tužioci tužbama od 26. septembra 2005. i 14. februara 2006. godine tražili da se utvrdi ništavost spornog zaveštanja jer sada pok. M.Ć. nije ni izjavio svoju poslednju volju na dan kada je preminuo, budući da nije bio u svesnom stanju i nije bio u stanju da izrazi stvarnu volju u vreme kada zaveštajni svedoci navode da su bili u poseti, ističući da tog dana nisu ni bile dozvoljene posete u bolnici. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je prvostepeni sud u toku postupka utvrdio da je sada pok. M.Ć. dugi niz godina bolovao od kancera prostate, koji je metastazirao na jetru, kao i da je zbog pogoršanja zdravstvenog stanja 14. januara 2004. godine doveden u bolnicu gde je preminuo dva dana kasnije. Dalje je utvrđeno da su zaveštaoca nekoliko sati pre nego što je preminuo posetili zaveštajni svedoci, pred kojima je izjavio da svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavlja tuženoj, svojoj sestričini. U obrazloženju je navedeno i da je izveden dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka medicinske struke. Veštak je u nalazu, kako je navedeno, između ostalog, izneo, da zaveštalac u tako teškom stanju u kome se nalazio nije mogao da bude sposoban za rasuđivanje, odnosno da shvati značaj svojih radnji, kao i da je u medicinskoj dokumentaciji zaveštaoca u posmatranom periodu konstatovano da nije bio komunikativan, što ukazuje da je kod njega postojala jedna od faza poremećaja svesti kada se sa njim nije moglo razgovarati, a da su nakon toga kod njega usledile dve faze pre nego što je preminuo, jedna - kada je mogao samo da reaguje na određene draži, a potom koma - kada uopšte nije mogao da reaguje. Takođe, u obrazloženju presude navedeno je da je prvostepeni sud nalaz veštaka ocenio kao nejasan i bez detaljnog objašnjenja koji su uzroci doveli do kojih posledica u zdravstvenom stanju sada pok. M.Ć. već su uopšteno navedeni primeri mogućih posledica, te parnični sud nije mogao precizno da utvrdi da li je kod zaveštaoca stvarno postojala jedna od posledica njegovog zdravstvenog stanja koje dovode do nesposobnosti za rasuđivanje, usled čega taj nalaz nije prihvatio.

Prema stanovištu prvostepenog suda, tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje ništavosti spornog zaveštanja nije osnovan jer nisu ispunjeni uslovi iz čl. 155, 156. i 157. Zakona o nasleđivanju, budući da sadržina zaveštanja nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, niti je zaveštanje sačinilo lice koje nije navršilo 15 godina, ni lice koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti, a nije ni falsifikovano. U obrazloženju presude navedeno je i da razlozi na kojima tužioci zasnivaju tužbu ukazuju na eventualnu rušljivost spornog zaveštanja, ali da oni, i pored ukazivanja suda, nisu izmenili istaknuti zahtev.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.7807/12 od 25. aprila 2014. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51487/10 od 8. juna 2012. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, te je utvrđeno da je ništavo sporno zaveštanje pok. M.Ć. Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu iznetoj u obrazloženju osporene presude, prvostepeni sud je utvrdio relevantne činjenice za pravilno rešenje ove pravne stvari, pa nisu osnovani navodi žalbe o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, ali tužioci osnovano ukazuju da je na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo. Ovo stoga što, kako je navedeno u osporenoj presudi, da bi usmeno zaveštanje moglo da postoji i proizvodi pravno dejstvo moraju da postoje izuzetne prilike, pod kojima se podrazumevaju iznenadne, neočekivane ili nepredvidive okolnosti zbog kojih zaveštalac nije bio u mogućnosti da sačini pisano zaveštanje, a dugotrajno oboljenje u dubokoj starosti, sa opštim pogoršanjem zdravstvenog stanja, kao u konkretnom slučaju, ne ispunjava uslov postojanja izuzetnih prilika. Stoga, kako je navedeno, nema ni uslova za sačinjavanje usmenog zaveštanja, te se smatra da takvo zaveštanje nije ni učinjeno.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.),

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni gla snik RS“, br. 46/95 i 101/03 – Odluka US) propisano je: da zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje, kao i da usmeno zaveštanje prestaje da važi po isteku trideset dana od dana prestanka prilika u kojima je sačinjeno (član 110.); da je zaveštanje ništavo ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 155.); da je ništavo zaveštanje lica koje nije navršilo petnaest godina života i lica koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti (član 156.); da je falsifikovano zaveštanje ništavo (član 157.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice (član 161.); da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi, kao i da se time ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja (član 162.); da se ništavo zaveštanje smatra zaveštanjem koje nikada nije ni bilo sačinjeno (član 163.); da je zaveštanje rušljivo ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom (član 164.); da poništaj zaveštanja zbog rušljivosti može zahtevati samo lice koje za to ima pravni interes (član 165.); da je rušljivo zaveštanje koje nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom (član 168.); da se poništaj zaveštanja rušljivog zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom može zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja, kao i da rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja (član 170.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Razmatrajući da li je parnični sud arbitrarno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda, te je utvrđeno da je ništavo usmeno zaveštanje kojim je raspolagano u korist ovde podnositeljke ustavne žalbe, jer je drugostepeni sud ocenio da okolnosti pod kojim je izjavljena poslednja volja ostavioca, duga i teška bolest sa očekivanim komplikacijama, ne predstavljaju izuzetne prilike zbog kojih nije mogao da se sačini pisani dokument.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je, kako to i sam Zakon o nasleđivanju propisuje, zaveštanje jednostrana izjava volje za to sposobnog lica kojom ono raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku. Prema istom zakonu, postoji osam oblika zaveštanja, među kojima je i usmeno zaveštanje. Za punovažnost ovog oblika zaveštanja potrebno je da budu kumulativno ispunjena tri uslova: postojanje izuzetnih prilika, nemogućnost zaveštaoca da usled takvih prilika sastavi pismeno zaveštanje i prisustvo istovremeno tri zaveštajna svedoka u momentu izjavljivanja poslednje volje. U slučaju da pri sačinjavanju bilo kog zaveštanja, pa i usmenog, nisu poštovani propisani oblik i uslovi, kao i kada ga je sačinilo lice koje nije imalo zaveštajnu sposobnost ili kada je u vreme zaveštanja bilo mana volje zaveštaoca, zaveštanje je rušljivo, kako to proizlazi iz odredbe člana 164. Zakona o nasleđivanju. U slučaju povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom, lice koje za to ima pravni interes može, u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja, da zahteva poništaj takvog zaveštanja, s tim da rok od jedne godine ne može da počne da teče pre proglašenja zaveštanja. Istekom ovih rokova rušljivo zaveštanje konvalidira.

Sa druge strane, merodavni Zakon o nasleđivanju propisuje i koja su zaveštanja ništava. Tako je, prema odredbama ovog zakona, ništavo zaveštanje čija je sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ili koje je sačinilo lice koje nije navršilo petnaest godina života, kao i lice koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti ili koje je falsifikovano . Ništavo zaveštanje ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno smatra se da nije nikad ni učinjeno. Pravo da se traži utvrđenje ništavosti zaveštanja nije vremenski ograničeno.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je parnični sud, nalazeći da jedan od uslova za punovažnost usmenog zaveštanja – postojanje izuzetnih prilika, nije ispunjen, za takvo zaveštanje utvrdio da je ništavo. U situaciji kada navedeni eventualni nedostatak prema merodavnim propisima taj pravni posao čini rušljivim, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu, u konkretnom slučaju, utvrđujući ništavost tog pravnog posla, proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, posledice učinjene povrede ustavnog prava, u konkretnom slučaju, su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Be ogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51487/10 od 8. juna 2012. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da će o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude biti ponovo odlučivano, Ustavni sud je zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava iz čl. 36, 58. i 59. Ustava ocenio kao preuranjen, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni prava kod usmenog zaveštanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti