Odbačena ustavna žalba u krivičnom postupku zbog nenadležnosti Ustavnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih krivičnih presuda. Sud je istakao da nije instancioni sud i da ne može preispitivati činjenično stanje i primenu zakona, već samo štititi Ustavom zajemčena prava, čija povreda nije argumentovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jugoslava Barjamovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. januara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jugoslava Barjamovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu K. 318/09 od 19. avgusta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 818/10 od 12. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jugoslav Barjamović iz Leskovca, preko punomoćnika Ivice Kneževića, advokata iz Niša, podneo je Ustavnom sudu 11. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu K. 318/09 od 19. avgusta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 818/10 od 12. maja 2010. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenog odredbom člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbama člana 36. Ustava i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je presudama nižestepenih sudova podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, jer ni u toku prvostepenog postupka, a ni u postupku po žalbi nisu utvrđene sve bitne činjenice odlučne za presuđenje; da prvostepeni sud nije pravilno i u potpunosti utvrdio doprinos oštećenog nastanku predmetne saobraćajne nezgode; da su nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju zanemarili imperativnu normu člana 107. stav 1. ZOOBS, a nisu ni na adekvatan način utvrdili da li je pešak-oštećeni M.T, s obzirom na stepen alkoholisanosti, životno doba i ostala svojstva bio u stanju da uopšte na bezbedan način preduzme radnju prelaženja kolovoza, jer nije izveden dokaz veštačenjem na te okolnosti; da se može steći uverenje da je preduzimajući nekontrolisanu i iznenadnu radnju prelaženja kolovoza oštećeni možda želeo da okonča život pod točkovima nekog automobila, a imajući u vidu mesto kontakta pešaka i vozila okrivljenog, odnosno oštećenja na vozilu okrivljenog, može se zaključiti da je oštećeni naleteo na vozilo okrivljenog; da nižestepeni sudovi nisu na pouzdan način utvrdili uzročno-posledičnu vezu između nastalih povreda kod oštećenog i smrtnog ishoda; da je prvostepeni sud trebalo da po službenoj dužnosti pribavi zdravstveni karton oštećenog iz koga bi se videlo od kojih je bolesti eventualno oštećeni bolovao; da nižestepeni sudovi nisu izveli predložene dokaze, a što je za direktnu posledicu imalo pogrešno utvrđeno činjenično stanje i povredu krivičnog zakona. Podnosilac ustavne žalbe je zahtevao da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i predmet vrati na ponovni postupak prvostepenom sudu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Leskovcu K. 318/09 od 19. avgusta 2009. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od šest meseci i mera bezbednosti zabrana upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od tri meseca; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 818/10 od 12. maja 2010. godine uvažena žalba Opštinskog javnog tužiioca u Leskovcu izjavljena protiv prvostepene presude, koja je preinačena u delu odluke u kazni na taj način što je Apelacioni sud u Nišu optuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, a odbijene su kao neosnovane žalbe optuženog i njegovog branioca izjavljene protiv prvostepene presude, koja je potvrđena u nepreinačenom delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđeno lice u krivičnom postupku, ovom sudu obraća nezadovoljan odlukom suda kojom je utvrđena njegova krivična odgovornost i posledično mu je izrečena krivična sankcija. Podnosilac ustavne žalbe izričito osporava činjenično stanje utvrđeno u predmetnom krivičnom postupku i primenu materijalnog prava. Od Ustavnog suda podnosilac ustavne žalbe u suštini zahteva da oceni ove njegove navode i da zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja poništi osporene presude i predmet vrati na ponovni postupak. Pri tome, tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da postupajući sud nije izveo predložene dokaze u očiglednoj su protivrečnosti sa sadržinom osporene prvostepene presude, u čijem obrazloženju nije navedeno da je sud odbio neki dokazni predlog okrivljenog. Ustavni sud i u ovom konkretnom slučaju ukazuje na to da o osnovanosti pokretanja krivičnog postupka protiv nekog lica i o postojanju njegove krivične odgovornosti odlučuje isključivo nadležni sud, kao što je samo taj sud ovlašćen da izvede i oceni sve potrebne dokaze i utvrdi činjenično stanje. Ustavni sud nije nadležan da, umesto i nakon nadležnih sudova, ocenjuje izvedene dokaze i odlučuje o neizvedenim dokazima u krivičnom postupku, da odlučuje o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe, da utvrđuje činjenično stanje, kao ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. Naime, podnosilac ustavne žalbe nije izneo argumente koji bi doveli u sumnju da je krivični postupak u kome su donete osporene presude bio pravičan u smislu člana 32. stav 1. Ustava, niti je naveo razloge koji bi mogli biti osnov za povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost pravnosnažnih presuda krivičnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju isključivo zahteva da Ustavni sud postupa kao instancioni - trećestepeni sud, što nije utvrđena nadležnost ovog suda, u smislu odredaba čl. 167. i 170. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nenadležnosti.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

sudija dr Agneš Kartag Odri

Odbačena ustavna žalba u krivičnom postupku zbog nenadležnosti Ustavnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti