Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o dodeli stanova

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina. Zbog brojnih propusta i neaktivnosti sudova, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Predrag Ćetković, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. K . i I . H, obojice iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. K . i I . H . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P 1. 849/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. K . i I . H, obojica iz Novog Pazara, podneli su , 7. maja 2012. godine, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 849/10 od 28. oktobra 2010. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2372/11 od 28. marta 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 18. i 20. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosioci su se pozvali i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i član 1. Protokola 1 uz Konvenciju.

U prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, podnosioci navode da je predmetni parnični postupak, koji nije bio posebno složen i koji je po prirodi hitan, a čijoj dužini nisu doprineli svojim ponašanjem, trajao 11 godina, kao i to da su osporene presude, zbog pogrešne primene materijalnog prava nepravilne i nezakonite. Ukazujući na sadržinu svojih i iskaza umešača, podnosioci ističu da im nije pružena mogućnost da učestvuju u postupku dodele stanova. Predlažu da Ustavni sud utvrdi da im je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, da obaveže Republiku Srbiju da im zbog dužine trajanja parničnog postupka isplati iznos od po 5.000 evra i prizna troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 849/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci R. K . i I . H, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 23. marta 2001. godine Opštinskom sudu u Novom Paazaru tužbu protiv tuženog EPS JP „E .“ K. – ED „E .“ N. P, radi poništaja odluke o dodeli stanova.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P1. 54/01 od 24. aprila 2002. godine, održano je osam ročišta i izveden je dokaz saslušanjem tužilaca u svojstvu parničnih stranaka.

Podneskom od 15. jula 2003. godine R. Č . i Z . M . (lica kojima su sporni stanovi dati u zakup na neodređeno vreme), tražili su da stupe u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog.

Navedena prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev, i koja je iz suda otpravljena 5. februara 2003. godine, potvrđena je presudom Okružnog suda u Novovm Pazaru Gž1. 246/03 od 21. oktobra 2003. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije RevII 196/04 od 5. maja 2004. godine ukinute su presude nižestepenih sudova iz razloga što je u predmetnom postupku kao tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku – deo preduzeća koje nema svojstvo pravnog lica.

U ponovnom postupku, od ukupno šest zakazanih ročišta, četiri nisu održana: jedno zbog sprečenosti sudije, jedno zbog toga što je kao tuženi ponovo pozvan deo preduzeća koji nema svojstvo pravnog lica, a dva iz razloga na strani tužilaca - odbijanja prijema poziva od strane njihovog punomoćnika, odnosno na molbu njihovog punomoćnika.

Rešenjem Okružnog suda u Novovm Pazaru Gž1. 547/06 od 1. oktobra 2007. godine ukinuta je druga po redu doneta prvostepena presuda od 30. novembra 2005. godine, zbog propusta prvostepenog suda da omogući raspravljanje umešačima.

U drugom ponovnom postupku, nakon jednog ročišta koje nije održano zbog nedolaska umešača i dva održana ročišta, na kojima je ponovo izveden dokaz saslušanjem tužilaca, prvostepeni sud je rešenjem P1. 700/07 od 26. septembra 2008. godine odbacio tužbu kao neblagovremenu. Navedeno rešenje ukinuto je rešenjem drugostepenog suda od 31. marta 2009. godine i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu u aprilu iste godine.

U trećem ponovnom postupku, prvo ročište koje je bilo zakazano za 2. jun 2010. godine nije održano zbog neurednog pozivanja umešača, a naredno ročište nije održano na molbu tužilaca. Glavna rasprava je zaključena 28. oktobra 2010. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2372/11 od 28. marta 2012. godine potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 849/10 od 28. oktobra 2010. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca. Osnov obrazloženja osporenih presuda zasniva se na oceni sudova da se, u konkretnom slučaju, raspodela spornih stanova nije mogla vršiti po tada važećem Pravilniku tuženog o stambenim odnosima, budući da su predmetni stanovi dodeljeni tuženom odlukom opštinske komisije SO N. P . u skladu sa Programom zaustavljanja negativnih migracionih kretanja i povratka iseljenjih lica u N . P , i to za kadrove koje je tuženi naveo u prijavi na oglas za raspodelu stanova po pomentom Programu, te da je je osporene odluke o davanju stanova u zakup umešačima doneo direktor tužene saglasno svojim ovlašćenjima iz člana 63. tada važećeg Zakona o preduzećima. Iz iznetih razloga, drugostepeni sud je ocenio da nisu od uticaja žalbeni navodi tužilaca da im nije pružena mogućnost da učestvuju u postupku raspodele predmetnih stanova jer prilikom njihove dodele nije vođen postupak po odredbama normativnih akata tuženog.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu, između ostalog, ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

Kako je sadržina prava garantovanog čl anom 6. Konvencije suštinski istovetna odredbi člana 32. stav 1. Ustava, to se ocena postojanja povrede ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na naveden u odredb u Ustava .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku kao elementa prava na pravično suđenje , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija dužina osporava trajao 11 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak, u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za poništaj odluka tuženog o davanju u zakup stanova, sa čim u vezi je pored pismenih dokaza, izveden samo dokaz saslušanjem podnosilaca i umešača, ne može se okarakterisati kao složen s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci imali legitiman interes da sud o njihovim zahtevima, odluči u razumnom roku.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosioci su u manjoj meri doprineli dužini postupka, budući da tri ročišta nisu održana iz razloga na njihovoj strani.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da su prva prvostepena i drugostepena presuda ukinute zbog toga što je u predmetnom postupku kao tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, a o čemu su ovi sudovi bili dužni da vode računa po službenoj dužnosti. Dalje, druga po redu doneta prvostepena presuda ukinuta je iz razloga što umešačima na strani tuženog nije omogućeno raspravljanje. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je prva prvostepena presuda otpravljena iz suda deset meseci posle donošenja, te da je nakon ukidanja rešenja o odbacivanju tužbe kao neblagovremene, prvostepeni sud prvo ročište zakazao nakon više od godinu dana od momenta kada su mu vraćeni spisi predmeta.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je ocenio da su navedeni propusti redovnih sudova prevashodno doveli do toga da predmetni postupak, koji nije bio složen, bude pravnosnažno okončan tek posle 11 godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 849/10, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja i složenost predmetnog parničnog postupka, ali i manji doprinos na strani podnosilaca dužini trajanja predmetnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno pozvati se na navodnu nepravilnost i nezakonitost osporenih akata i ponavljati navode koji su isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a koji se svode na isticanje razloga na kojima je bio zasnovan tužbeni zahtev, a kojima se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim se obrazlaže tvrdnja o povredi prava iz člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju, Ustavni sud je, zaključio da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu ovog prava.

Pored toga, u pogledu navoda ustavne žalbe da su podnosiocima osporen im odluk ama povređena načela iz čl. 18. i 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ne može utvrđivati povreda ustavnih načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog ljudskog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.