Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda, koji je odlagao ročišta i propustio da obezbedi prisustvo svedoka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3784/2010
04.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gradislava Ljubenovića iz Donjeg Međurova, opština Niš, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2 013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gradislava Ljubenovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 102/03 povređeno pravo podn osioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Gradislava Ljubeno vića izjavljena protiv presude A pelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5220/10 od 14. juna 2010. godine i presude Opštinskog suda u Pančevu P. 102/03 od 26. septembra 2008. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Gradislav Ljubenović iz Donjeg Međurova, opština Niš, preko punomoćnika Novaka Z. Filipovića, advokata iz Beograda, podneo je 11. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5220/10 od 14. juna 2010. godine i presude Opštinskog suda u Pančevu P. 102/03 od 26. septembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58 . stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni sud ignorisao protivrečnosti i nerazumljivosti prvostepene presude , kao i niz žalbenih navoda koji su se odnosili na odluč ne činjenice iz prvostepenog postupka ; da je pravo na pravično suđenje povređeno i samom činjenicom da je postupak u ovoj pravnoj stvari trajao sedam i po godina, a od toga godinu i po dana se vodio postupak po žalbi; da je pravo na imovinu povređeno na taj način što , iako je podnosilac ustavne žalbe na zakonom predviđen način stekao pravo svojine na nepokretnosti , drugostepena presuda kojom je potvrđena prvostepena presuda ga je nezakonito lišila imovine. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude . Zahtev za naknadu štete nije stavio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Opštinskog suda u Pančevu P. 102/03, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Kosta Jovičić iz Pančeva je 23. januara 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Pančevu tužbu protiv tuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe, radi raskida ugovora o kupoprodaji stana u Pančevu, u ul Oslobođenja broj 27, stan broj 26. Prvostepena presuda u ovom sporu P. 102/03 je doneta 26. septembra 2008. godine, a dostavljena je punomoćniku tuženog 5. februara 2009. godine .

U periodu od 14 meseci nakon podnošenja tužbe, u toku koga je zakazano sedam ročišta (17. marta, 17. aprila, 14. maja, 16. juna, 29. avgusta i 6. oktobra 2003. godine, te 15. marta 2004. godine) , prvostepeni sud je više puta nalagao tužiocu da dostavi tačnu adresu tuženog, koji je, inače , u međuvremenu promenio prezime, a nalazio se na privremenom radu u Austriji. Prvi poziv koji je tuženi primio bio je poziv za ročište zakazano za 26. april 2004. godine , ali bez dostavljene tužbe. Kako na ročište 26. aprila 2004. godine nije pristupila ni jedna od stranka, niti njihovi punomoćnici, Opštinski sud u Pančevu je doneo rešenje o mirovanju postupka, koje je dostavljeno punomoćniku tuženog 27. jula 2004. godine.

Dana 28. jula 2004. godine, punomoćnik tužioca je podneo predlog za nastavak postupka. U nastavku postupka zakazano je 26 ročišta od kojih je osam odloženo iz razloga na strani suda (8. oktobra 2004. godine, 12. januara, 25. februara i 13. maja 2005. godine, 22. maja, 11. oktobra i 17. novembra 2006. godine, te 7. marta 2008. godine) , kao što su nedostatak procesnih pretpostavki ili sprečenost postupajućeg sudije. Veći broj ročišta je odložen iz razloga na strani parničnih stranaka ili zbog nepristupanja sudu pozvanih svedoka.

Tuženi se izjasnio na tužbu podneskom svog punomoćnika od 22. novembra 2004. godine. Tužilac je saslušan u svojstvu parnične stranke na ročištu 29. juna 2005. godine, na ročištu 26. novembra 2005. godine saslušan je tuženi i svedoci S. Š. i N. M; na ročištu 24. januara 2007. godine saslušan je svedok Lj. K, a na ročištu 14. marta 2007. godine – svedok Lj. K, advokat. Na ročištu 6. juna 2008. godine, na saglasan predlog parničnih stranaka, obnovljen je postupak čitanjem spisa i saslušanjem stranaka, a na ročištu 26. septembra 2008. godine je otklonjeno izvođenje dokaza saslušanjem svedoka B. C. i zaključena glavna rasprava.

Opštinski sud u Pančevu je osporenom presudom P. 102/03 od 26. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je raskinuo ugovor o kupoprodaji koji je zaključen između tužoca kao prodavca i tuženog kao kupca dana 10. juna 1992. godine, a overen pod brojem Ov. 7402/92 Opštinskog suda u Pančevu dana 10. ju na 1992. godine i utvrdio da isti ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, a u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužiocu plati troškove parničnog postupka.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 5220/10 od 4. juna 2010. godine odbio žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Pačevu P. 102/03 od 26. septembra 2008. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio da je ožalbena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, te da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 23. januara 2003. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene drugostepene presude 14. juna 2010. godine. Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da su o sporeni prvostepeni i drugostepeni parnični postupak trajali sedam godina i nešto manje od pet meseci, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Ustavni sud je, zatim, utvrdio da je ovako dugo trajanje postupka, pre svega, posledica dugog trajanja prvostepenog postupka od punih šest godina, dok je postupak po žalbi okončan za 16 meseci , tj. u okviru razumno prihvatljivog roka. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom prvostepenom postupku, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je trebalo da se izjasni prvostepeni sud u ovom sporu i dokazni postupak koji je sud u tom cilju izveo (saslušanje parničnih stranaka, saslušanje četiri svedoka i upoznavanje sa relativno obimnijom dokumentacijom) sami po sebi ne mogu predstavljati opravdani razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo postojao interes za efikasno odvijanje parničnog postupka i rešenje spora.

Ustavni sud je zatim utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da je nedolaskom podnosioca, niti njegovog punomoćnika na ročište 24. aprila 2004. godine dovelo do mirovanja postupka, čime je isti produžen za tri meseca; da podnosilac, ni njegov punomoćnik nisu pristupili ročištu zakazanom za 22. novembar 2004. godine, a podnesak sa izjašnjenjem o tužbi je predat istog dana, usled čega je to ročište odloženo; da ni podnosilac, ni njegov punomoćnik nisu pristupili ročištu 19. novembra 2007. godine, iako je bilo predviđeno lično saslušanje parničnih stranaka, da su ročišta zakazana za 16. januar 2008. godine i 23. april 2008. godine odložena na predlog punomoćnika podnosioca, te je odlaganjima navedenih ročišta postupak produžen za oko sedam meseci.

Ocenjujući postupanja suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je dugom trajanju parnično g postupka u predmetu P. 102/03, ipak, odlučujuće d oprineo Opštinski sud u Pančevu svojim neefikasnim postupanjem. Naime, uprkos zakazivanju ročišta u prihvatljivim rokovima, i nakon utvrđivanja adrese podnosioca, osam ročišta je odložen o iz razloga na strani suda, kao što su neuredno dostavljanje poziva ili sprečenost postupajućih sudija. Takođe, prvostepeni sud je propustio da preduzme sve raspoložive mere kako bi obezbedio prisustvo pozvanih svedoka na ročištu, uključujući i izricanje novčane kazne, te je tako u periodu od maja 2007. godine do septembra 2008. godine bezuspešno pokušavao da sasluša svedoka B. S. C, iako je raspolagao njenom adresom, da bi na kraju odustao od izvođenja ovog dokaza.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je, bez obzira što je za podnosioca ustavne žalbe osporeni postupak efektivno počeo 14 meseci nakon podnošenja tužbe, sa dobijanjem prvog sudskog pismena – poziva za ročište za 24. april 2004. godine, jer do tada tužilac nije dostavio prvostepenom sudu tačnu adresu podnosioca na koju se moglo vršiti dostavljanje, u predmetu Opštinskog suda u Pančevu P. 102/03, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99 /11 i 18/13 - Odluka US ), odlučio kao u tački 1. izreke.

Krećući se u granicama postavljenih zahteva u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je, saglasno član u 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava podnosioca n a suđenje u razumnom roku ostvaruje donošenjem odluke kojom se utvrđuje ova p ovreda.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje i prava na imovinu osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5220/10 od 14. juna 2010. godine i Opštinskog suda u Pančevu P. 102/03 od 26. septembra 2008. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje osporenim presudama zasniva na sumarnom navođenju razloga koji su bili izneti u žalbi protiv osporene prvostepene presude, a o kojima se već izjasnio drugostepeni sud u osporenoj presudi, dok se povreda prava na imovinu zasniva na tvrdnji o nezakonistosti osporenih presuda. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Beogradu dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Uvidom u spise predmeta Ustavni sud je, takođe, utvrdio da ne stoje navodi ustavne žalbe da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno time što nije saslušan svedok advokat B. S. C, „iako je punomoćnik tuženog uporno insistirao na izvođenju tog dokaza“, s obzirom na to da na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava punomoćni k tuženog nije ostao pri predlogu za izvođenje ovog dokaza, čije izvođenje je prvostepeni sud otklonio, a tome se punomoćnik podnosioca nije protivio. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca , već se njom u suštini traži od Ustavnog suda da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti