Povreda prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja odluke Ustavnog suda o zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je ponovio svoj raniji, već ukinut stav, ignorišući obavezujuću odluku Ustavnog suda da se na rok zastarelosti iz člana 377. ZOO primenjuju pravila o prekidu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. M . iz Male Ivanče, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna P. M . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 1. 74/2013 od 18. decembra 2013. godine povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 74/2013 od 18. decembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16465/08 od 4. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M . iz Male Ivanče izjavio je Ustavnom sudu, 28. aprila 2014. godine, preko punomoćnika M . R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1. 74/2013 od 18. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je Ustavni sud na sednici održanoj 20. juna 2013. godine doneo Odluku Už-4261/2013, kojom je usvojio njegovu ustavnu žalbu i utvrdio da su presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 911/10 od 28. oktobra 2010. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, poništio navedenu revizijsku presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16465/08 od 4. februara 2009. godine; da je povodom navedene odluke Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud doneo osporenu presudu kojom je ponovo doneo odluku identične sadržine i odbio kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete; da je takvo postupanje Vrhovnog kasacion og sud a suprotno Ustav u i Zakon u o Ustavnom sudu, čime je podnosiocu ustavne žalbe nane ta štet a; da je privilegovani rok zastarelosti od 15 godina propisan krivičnim zakonom, ali da na taj rok zastarelosti upućuje odredba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da duži rok zastarelosti postoji zbog toga što je šteta prouzrokovana krivičnim delom; da kako je taj rok zastarelosti propisan odredbama Zakona o obligacionim odnosima, to se na njega primenjuju odredbe istog Zakona o prekidu i zastoju zastarevanja, jer odredbama Zakona o obligacionim odnosima nigde nije isključena primena odredaba o prekidu i zastoju zastarevanja iz čl. 381.-393. istog zakona. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi revizijsku presudu, te utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i da mu dosudi advokatske troškove za zastupanje u postupku po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 7693/07 od 31. oktobra 2008. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezao tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane da plati tužiocu na ime naknade nematerijalne štete , i to – za pretrpljene fizičke bolove iznos od 160.000 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 110.000 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 80.000 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 600.000 dinara, ukupno iznos od 950.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, u delu u kome je tražio da se obaveže tužena da plati tužiocu na ime nematerijalne štete određene iznose preko dosuđenih iznosa, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke obavezana je tužen a da naknadi tužiocu troš kove postupka.

Okružni sud u Beogradu doneo je presud u Gž . 16465/08 od 4. februara 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio navedenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7693/07 od 31. oktobra 2008. godine, u stavovima prvom i trećem njene izreke.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 911/10 od 28. oktobra 2010. godine usvojio reviziju tužene i preinačio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž . 16465/08 od 4. februara 2009. godine i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7693/07 od 31. oktobra 2008. godine, u delu u kom e je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima postu pka, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose bliže opisane. Takođe je odlučeno i da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju te revizijske presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi: da je tužilac mobilisan 25. novembra 1991. godine kao rezervista JNA u VP 9470, posle čega je upućen na ratište u Republiku Hrvatsku, gde je 16. decembra 1991. godine ranjen od strane hrvatskih snaga ; da se tuži lac 4. septembra 2006. godine obratio tuženoj zahtevom za obeštećenj e van spora ; da kako mu naknada nije isplaćena, tužilac je 21. decembra 2007. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu, radi naknade štete po opredeljenim vidovima; da je prvostepeni sud utvrdio da je tužiocu priznat status ratnog vojnog invalida VIII kategorije, sa 40% invaliditeta i pravo na ličnu invalidninu, po kom osnovu prima mesečno 4.000 dinara. Dalje je navedeno: da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da potraživanje naknade štete tužioca zastareva u roku od 15 godina saglasno odredbi člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da se radi o objektivnom roku zastarelosti koji počinje teći od dana kada je šteta pričinjena, te kako je tužba podneta nakon isteka roka od 15 godina , to je njegovo potraživanje zastarelo; da nema mesta primeni odredbe člana 388. Zakona o obligacionim odnosima koja reguliše prekid zastarevanja određenom radnjom poverioca usmerenom na ostvarenje potraživanja , niti usled prekida dolazi do ponovnog otpočinjanja toka zastarelosti u smislu člana 392. istog Zakona, jer se radi o privilegovanom objektivnom roku zastarevanja potraživanja koji se vezuje za zastarelost krivičnog gonjenja, te se na isti ne primenjuju navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na prekid zastarevanja.

Ustavni sud je Odlukom Už-4261/2013 od 20. juna 2013. godine, u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu P. M . i utvrdio da su presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 911/10 od 28. oktobra 2010. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. sta v 1. i člana 36. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 911/10 od 28. oktobra 2010. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16465/08 od 4. februara 2009. godine. U obrazloženju je između ostalog, navedeno da je ta odluka (Už-4261/2013 od 20. juna 2013. godine) utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine u kojoj je, pored ostalog, izražen stav da zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz Zakona o obligacionim odnosima, iako se zastarelost, u konkretnom slučaju, određuje shodno članu 377. stav 1. istog zakona. Dalje je navedeno: da se podnošenjem tužbe sudu ili preduzimanjem neke druge radnje pred nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.) od strane oštećenog lica, prekida zastarevanje, bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid zastarevanja krivičnog gonjenja; da je odredbama člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije bila propisana obaveza oštećenog da, pre nego što podnese tužbu protiv države radi naknade štete, podnese zahtev za obeštećenje van spora nadležnom vojnom pravobranilaštvu, i da tek ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni tek onda može podneti tužbu nadležno m sud u; da je odredbom člana 388. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, pa podnošenje zahteva u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije svakako predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost.

U postupku ponovnog odlučivanja o reviziji tužene, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev1. 74/2013 od 18. decembra 2013. godine, kojom je ponovo usvojio reviziju tužene i preinač io presud u Okružnog suda u Beogradu Gž . 16465/08 od 4. februara 2009. godine i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P . 7693/07 od 31. oktobra 2008. godine, u delu u kome je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca i odlučeno o troškovima postupka, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da plati tužiocu na ime naknade nematerijalne štete tačno određene novčane iznose (već ranije navedene), sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog je navedeno: da je o dredbom člana 171. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda ; da je odredbom stava 2. tog člana utvrđeno da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, a odredbom stava 3. istog člana, da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom ; da je odredbom člana 7. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu regulisano da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće; da je Ustavni sud kao meru otklanjanja štetne posledice utvrđenih povreda prava podnosioca ustavne žalbe, naložio Vrhovnom kasacionom sudu da donese novu odluku o reviziji tužene na osnovu odred aba člana 89. st . 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ; da je Vrhovni kasacioni sud u ponovnom postupku odlučivanja o reviziji tužene, na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PC“, broj 125/04), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PC “, broj 111/09) i odredbe člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PC “, broj 72/11), utvrdio da je revizija tužene osnovana; da u postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju sud pazi po službenoj dužnosti; da pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da predmet potraživanja tužioca zastareva u roku od 15 godina saglasno članu 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA u oružanim sukobima sa formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN 22. maja 1992. godine, prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina - roku zastarelosti krivičnog gonjenja za to delo ; da se radi o objektivnom roku koji počinje da teče od dana kada je šteta pričinjena; da kako je šteta nastala u štetnom događaju od 16. decembra 1991. godine, dok je tužba podneta 21. decembra 2007. godine, posle isteka petnaestogodišnjeg roka, to je potraživanje tužioca zastarelo, zbog čega su osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava ; da se naknada štete prouzrokovane krivičnim delom može ostvariti kako isticanjem odštetnog zahteva u krivičnom postupku, tako i podnošenjem tužbe za naknadu štete protiv učinioca, pri čemu oba ova pravna sredstva dovode do prekida zastarevanja ; da kada je optužba odbijena i oštećeni upućen na parnicu radi ostvarenja imovinsko-pravnog zahteva, može se uzeti da je nastupio uslovni prekid zastarevanja, analognom primenom člana 390. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da oštećeni podnese tužbu za naknadu štete u roku od tri meseca ; da ce o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom presuđuje po posebnom propisu iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima samo u slučajevima kada je pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delo ; da je izuzetno, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, bilo zato što je učinilac štete umro, ili je nedostupan o rganima gonjenja, parnični sud ovlašćen da, kao prethodno pitanje, utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer krivično delo može da postoji i kad je krivični postupak izostao; da pri tome, delovanje parničnog suda nije usmereno na utvrđenje krivične odgovornosti, jer se to može utvrditi samo u krivičnom postupku, već da bi se saglasno načelu pružanja jače zaštite pravu oštećenog na naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom primenila posebna pravila o zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da ako se, objektivno gledano, krivični postupak protiv učinioca ili nekog od saizvršilaca mogao ili se može inicirati, pokrenuti i voditi, navedena pravila se ne bi mogla primeniti; da prema tome, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni člana 388. Zakona o obligacionim odnosima koji reguliše prekid zastarevanja određenom radnjom poverioca usmerenom na ostvarenje potraživanja, niti usled prekida, dolazi do ponovnog otpočinjanja toka zastarelosti u smislu člana 392. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da se radi o privilegovanom objektivnom roku zastarelosti potraživanja koji se vezuje za rok zastarelosti krivičnog gonjenja, zbog čega se ne primenjuju navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima, koje se odnose na prekid zastarevanja.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok se odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stav 2. Ustava je utvrđeno da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.

Odredbama člana 166. Ustava je utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode i da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) je propisano da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, kao i da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) (u daljem tekstu: OKZ) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima podnosilac ustavne žalbe temelji tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je u pogledu zahteva pripadnika bivše JNA koji su pretrpeli štetu prilikom učešća u oružanim sukobima tokom 1991. – 1992. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske doneo veći broj odluka. U tim odlukama, Ustavni sud je izrazio pravni stav da je pripadnicima bivše JNA šteta prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. OKZ i da se stoga na njihova potraživanja naknade štete primenjuje privilegovani petnaestogodišnji rok zastarevanja propisan odredbom člana 377. stav 1. ZOO i to ne samo prema štetniku, već i prema odgovornom licu. U Odluci Ustavnog sudѕa Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine, pored ostalog, zauzet je pravni stav da saglasno članu 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, prethodno (inače obavezno) obraćanje oštećenog poverioca odgovornom licu radi isplate naknade štete prekida zastarevanje potraživanja naknade štete (član 388. ZOO), bez obzira na to da li je šteta pričinjena krivičnim delom (član 377. stav 1. ZOO).

Ustavni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi prava na pravično suđenje, pre svega, obrazlaž e tvrdnjom da je nakon donošenja Odluke Už-4261/2013 od 20. juna 2013. godine, kojom je Ustavni sud poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 911/10 od 28. oktobra 2010. godine , Vrhovni kasacioni sud 18. decembra 2013. godine doneo osporenu presudu Rev1. 74/2013 u kojoj je ponovo, kao i u presudi koja je poništena navedenom Odlukom Ustavnog suda, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud najpre konstatuje da je imperativnim odredbama člana 166. Ustava utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji, pored ostalog, štiti i obezbeđuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te da se neposredna ustavnosudska zaštita pojedinca, u skladu sa članom 170. Ustava, obezbeđuje i ostvaruje u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi, pored ostalog, utvrđuje da li je prilikom odlučivanja o pravima i obavezama pojedinaca od strane redovnih sudova povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda tog pojedinca, te da u principu nije nadležan da kao instancioni sud preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava.

Međutim, Ustavni sud posebno naglašava da je njegov zadatak da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Navedena očigledna arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično , povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, postojaće uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imperativnim odredbama člana 171. Ustava, utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, a na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi, kao način otklanjanja štetnih posledica, poništi odluku (presudu ili rešenje) suda kojom je povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca i odredi, odnosno naloži donošenje nove odluke od strane nadležnog suda. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava poništena odluka revizijskog suda i određeno donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo obavezu tog suda da postupi po nalogu Ustavnog suda, već, po logici stvari, ukoliko po vanrednom pravnom leku odlučuje, postupanje i odlučivanje Vrhovnog kasacionog suda treba da bude u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava , bez obzira na činjenicu što revizijski sud, u konkretnom slučaju, očigledno ima drugačiji stav o istom pravnom pitanju.

6. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ponovo podseća da je svoj u Odlu ku Už-4261/2013 od 20. juna 2013. godine doneo jer je ocenio da je povreda prava na pravično suđenje, nastala usled očigledno proizvoljne primene materijalnog prava. Ustavni sud je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio revizijsku presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužene.

Vrhovni kasacioni sud je osporenu presudu zasnovao na stanovištu da , kako se radi o privilegovanom objektivnom roku zastarelosti potraživanja iz člana 377. stav 1. ZOO, koji se vezuje za rok zastarelosti krivičnog gonjenja, to se ne primenjuju odredbe ZOO, koje se odnose na prekid zastarevanja. Navedeno stanovište je suprotno pravnom stavu iz Odlu ke Už-4261/2013 od 20. juna 2013. godine.

Ustavni sud stoga nalazi da je potrebno da posebno i ponovo obrazlaži svoj pravni stav koji se odnosi na prekid zastarelosti potraživanja u konkretnom slučaju, a koji je detaljno obrazložen u Odluci Už-863 /2012 od 21. februara 2013. godine, na koju se Ustavni sud poziva u Odluci donetoj u predmetu Už-4261/2013.

Dakle, ocenjujući još jednom da li je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da je sporno pravno pitanje koje se nameće u konkretnom slučaju – pitanje da li se u situaciji kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, da li se na taj rok mogu primenjivati razlozi zastoja i prekida zastarevanja koje predviđa ZOO.

Analizirajući praksu redovnih sudova u Republici, Ustavni sud je polazeći najpre od prakse najviše sudske instance do reforme sudstva (2010. godine) , utvrdio da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999. godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“, koje glasi:

“Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanim za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“ ( „Bilten“ Vrhovnog suda Srbije broj 2008/3).

Pre toga, Vrhovni sud Srbije je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 16. februara 1998. godine utvrdio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima“, koje glasi:

„Zastarevanje ne teče (zastoj) za sve vreme za koje oštećenom poveriocu zbog oružanih sukoba ili neposredne opasnosti takvih sukoba na području njegovog prebivališta, odnosno boravišta nije bilo moguće da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete (član 383. ZOO);

Dobrovoljna (vansudska) isplata naknade štete oštećenom poveriocu od strane odgovornog lica (vojne pošte, odnosno državnog organa) prekida zastarevanje potraživanja naknade štete, pa od dana isplate zakonom propisani rok zastarelosti počinje teći iznova (član 387. stav 2. u vezi sa članom 392. stav 1. ZOO);

Prethodno (inače obavezno) obraćanje oštećenog poverioca odgovornom licu (vojnoj pošti, odnosno državnom organu) radi isplate naknade štete prekida zastarevanje potraživanja naknade štete (član 388. ZOO)“.

Vrhovni sud Srbije nije menjao navedena pravna shvatanja. Međutim, novija sudska praksa izražena kroz presude Vrhovnog kasacionog suda i utvrđena pravna shvatanja i presude Apelacionih sudova je drugačija.

Naime, Vrhovni kasacioni sud je u više odluka izrazio stav da produženi rok zastarelosti potraživanja ratne štete iz odredbe člana 377. stav 1. ZOO, počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela , a da rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela odgovara zakonskom roku za zastarelost krivičnog gonjenja koji se može produžavati u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. Gotovo identične stavove su zauzeli i Apelacioni sudovi u svojim presudama , dok je Apelacioni sud u Nišu na sednici Građanskog odeljenja održanoj 17. juna 2011. godine utvrdio pravno shvatanje identične sadržine.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivreči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju Atanasovski protiv bivše jugoslovenske Republike Makedonije, odluka od 14 . januara 2010. godine, § 38.).

Analizom prakse sudova dolazi se do zaključka da su sudovi nakon 2010. godine izmenili pravna shvatanja koja se odnose na zastarelost potraživanja naknade (ratne) štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima, odnosno na uslove pod kojima dolazi do prekida i zastoja zastarevanja, smatrajući da se predviđeni (privilegovani) rok utvrđen shodno članu 377. stav 1. ZOO može prekidati samo po pravilima krivičnog postupka, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja, ne dajući suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse.

S tim u vezi, a suprotno iskazanom stavu Apelacionih sudova i Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da takav stav nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, iako se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj i/ili prekid zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava, moglo bi se doći u situaciju da privilegovani rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO. Ustavni sud smatra da se podnošenjem tužbe sudu ili preduzimanjem neke druge radnje pred nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388 .) od strane oštećenog lica, prekida zastarevanje, bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid zastarevanja krivičnog gonjenja. Ustavni sud napominje da je i u pravnoj teoriji izražen identičan stav.

Sledom rečenog, Ustavni sud konstatuje da obraćanje tužioca Ministarstvu odbrane za obeštećenje van spora, dovodi do prekida zastarelosti. Štaviše, odredbama člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije bila je propisana obaveza oštećenog da, pre nego što podnese tužbu protiv države radi naknade štete, podnese zahtev za obeštećenje van spora nadležnom vojnom pravobranilaštvu, i da tek ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni tek onda može podneti tužbu nadležno m sud u. Odredbom člana 388. ZOO je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, pa podnošenje zahteva u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, po mišljenju Ustavnog suda, svakako predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost.

Imajući u vidu izneti stav Ustavnog suda u ovoj odluci, kao i to da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik JNA ranjen 16. decembra 1991. godine, a da je Direkciji za imovinsko-pravne poslove podneo 4. septembra 2006. godine zahtev za obeštećenje van spora, dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) OKZ, to je očigledno da je, u konkretnom slučaju , primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da stanovišta i dati razlozi u osporenoj revizijskoj presudi za primenu odgovarajućih odredaba ZOO, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih odredaba zakona ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje naknade štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, samim tim i neosnovano. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosioc u ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Pored toga, Ustavni sud posebno ukazuje i da je Vrhovni kasacioni sud u presudi Rev1. 124/2013 od 29. maja 2014. godine, u gotovo identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, izrazio stav da podnošenje zahteva u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost potraživanja naknade štete.

Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ovde o tome neće ponovo izjašnjavati, jer smatra da to nije neophodno u konkretnom slučaju. O tome se, kao što je već navedeno, već izjasnio u Odluci Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustasvni.sud.rs).

7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 74/2013 od 18. decembra 2013. godine povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da taj sud, u skladu sa nalogom za odlučivanje prema ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, ponovo odlučio o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16465/08 od 4. februara 2009. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud naglašava da iz odredaba člana 142. stav 1. i člana 145. stav 1. Ustava proizlazi dužnost sudova opšte i posebne nadležnosti da, pored ostalog, sude na osnovu Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora, te da se sudske odluke moraju, pored ostalog, zasnivati na Ustavu i potvrđenim međunarodnim ugovorima. To dalje znači da ukoliko izostane zaštita Ustavom garantovanih prava od strane redovnih sudova, Ustavni sud je, kao poslednja nacionalna instanca, dužan da u postupku po ustavnoj žalbi pruži i obezbedi neposrednu ustavnosudsku zaštitu ljudskih prava i sloboda garantovanih Ustavom.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja odluke Ustavnog suda o zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti