Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava, i prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja žalbenog postupka preko tri godine. Sud je poništio osporenu presudu i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zlatka Šimića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 20 17. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zlatka Šimića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7196/13 od 1 2. februara 201 4. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava , zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7196/13 od 1 2. februara 201 4. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5115/10 od 23. decembra 2010. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Zlatka Šimića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6664/08, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5115/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zlatko Šimić iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 27. aprila 201 4. godine, preko punomoćnika Aleksandra Vujasinovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7196/13 od 1 2. februara 201 4. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Beogradu arbitrerno primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe koji se odnosio na isplatu zakonske zatezne kamate za period pre 1. jula 2001. godine; da takav zaključak suda nema utemeljenja ni u jednom zakonu, već je zasnovan na odluci upravnog odbora tuženog od 24. jula 2000. godine kojom je rok za isplatu zaostalih zarada produžen do 30. juna 2001. godine; da se, po mišljenju podnosioca, odlukom tuženog može samo priznati dug prema zaposlenima, i da tuženi ne može svojom voljom menjati zakon i Pojedinačni kolektivni ugovor; da su sudovi u identičnim situacijama donosili dijametralno različite odluke i priznavali tužiocima pravo na zakonsku zateznu kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa zarade, pa do isplate, o čemu je kao dokaz uz ustavnu žalbu dostavljeno više drugostepenih i prvostepenih sudskih odluka; da je parnični postupak u ovoj stvari započet podnošenjem tužbe 2. septembra 2008. godine i okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu od 12. februara 2014. godine, a da je o žalbi podnosioca odlučeno tek nakon više od tri godine od dana izjavljivanja žalbe, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da je usled neblagovremenog presuđenja u konkretnom sporu podn osilac pretrpeo materijalnu štetu, jer je u međuvremenu došlo do promene načina obračuna zatezne kamate, a i tuženi je postao insolventan. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povred u navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude , da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi naknadu štete u iznosu od 600.000 dinara, kao i da mu dosudi naknadu materijalne štete u ukupnom iznosu od 1.478.550,26 dinara.

2. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osno vnog suda u Beogradu P. 5115/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 2. septembra 2008. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Rudnap Group „ Minel kotlogradnja“ a. d. iz Beograda, radi isplate razlike zarade i neisplaćenog regresa.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5151/10 od 23. decembra 2010 . godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi preduzeće Rudnap Group „ Minel kotlogradnja“ a. d, Beograd, da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati određene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ne te iznose, na ime neisplaćenih regresa za 2002, 2003, 2004. i 2005. godinu i na ime neisplaćenih zarada za period 1997. - 2000. godine; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim potražuje isplatu zakonske zatezne kamate na potraživanja zarade za 1997, 1998. i 1999. godinu; a stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da sud nalazi da su, u skladu sa čl. 95, 125. i 127. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, sva potraživanja tužioca dospela na osnovu odlu ke tuženog od 24. jula 2000. i 21. januara 2001. godine kojima su produženi rokovi za isplatu zarada a po kojim odlukama tuženi nije postupio, te imajući u vidu da je tuženi za sporni period isplatio umanjenu zaradu bez razloga jer firma tuženog nije donela odluku o proglašenju poremećaja u poslovanju; da kako tuženi nije isplatio tužiocu, pripadajuću zaradu za utuženi period i nije postupio po prethodno naznačenim odlukama, to sud nalazi da je osnovan zahtev tužioca za isplatu neisplaćenih zarada za utuženi period; da shodno činjenici da je tuženi odlukom Upravnog odbora od 21. decembra 2000. godine, a koja se ima smatrati opštom normom, produžio rok za isplatu zarade od strane tuženog obračunate u skladu sa pojedinačnim kolektivnim ugovorom sa 31. decembra 2000. na 30. juni 2001. godine, to potraživanje tužioca, pre 1. jula 2001. godine nije dospelo; da je tužiocu zakonska zatezna kamata, za potraživanja po osnovu neisplate garantovanih neto zarada, za 1997. i 1998. i 1999. godinu počela da teče od 1. jula 2001. godine od kada je potraživanje tužioca dospelo.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv drugog stava navedene prvostepene presude izjavio žalbu 17. januara 2011. godine .

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 7196/13 od 12. februara 2014 . godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5115/10 od 23. decembra 2010. godine u stavu drugom njene izreke (stav prvi izreke) i odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka nastalih u postupku po žalbi (stav drugi izreke). Drugostepeni sud je našao da u postupku donošenja prvostepene presude u ožalbenom delu nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se žalbom ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, te da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, donoseći odluku sadržanu u ožalbenom drugom stavu izreke presude, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

4. Ustavni sud je, na sednici održanoj 5. marta 2014. godine, doneo Odluku Už-1799/2011 kojom je usvojio ustavnu žalbu Momčila Jovanovića i utvrdio da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1669/2010 od 16. februara 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, poništio navedenu presudu i naložio Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8644/06 od 29. januara 2009. godine.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe podnosioca Zlatka Šimića i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je ovaj podnosilac u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u bitno istovrsnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-1799/2011.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7196/13 od 12. februara 2014. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Ovakva odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-1799/2011 od 5. marta 2014. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

5. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu i naložio Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5115/10 od 23. decembra 2010. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 2. septembra 2008. godine, a okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu 12. februara 2014. godine, te da je od izjavljivanja žalbe podnosioca protiv drugog stava prvostepene presude 17. januara 2011. godine do donošenja odluke o žalbi 12. februara 2014. godine proteklo više od tri godine. Ustavni sud je ocenio da, iako je prvostepena presuda u ovom sporu doneta u prihvatljivom roku od dve godine i nepuna četiri meseca od podnošenja tužbe, trajanje postupka po žalbi od više od tri godine predstavlja neprihvatljivo dugo trajanje drugostepenog postupka, kojim je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, imajući u vidu i da drugostepeni sud nije imao potrebu da eventualno održi raspravu, već isključivo da odluči o pitanju pravilne primene materijalnog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6664/08, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5115/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da nema Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, imajući u vidu da eventualne izmene u zakonodavstvu u toku trajanja osporenog postupka, koje podnosilac smatra nepovoljnim za sebe i na koje se poziva u ustavnoj žalbi , ne mogu predstavljati osnov za naknadu štete, kao i da se zahtev zasniva na tvrdnji o verovatnoći da će podnosilac pretrpeti štetu, jer neće moći da se naplati u izvršnom postupku, koji je pokrenuo podnošenjem predloga za izvršenje tri dana pre podnošenja ustavne žalbe, te je ishod tog postupka neizvestan. Stoga je Sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev za naknadu materijalne štete odbacio, rešavajući kao u tački 5. izreke

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić