Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 23 godine. Sud je konstatovao da dužina postupka, uprkos doprinosu podnosilaca, predstavlja povredu ustavnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3787/2013
29.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. J . i Lj . J, oboje iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra_2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. J . i Lj . J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 7189/2010 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 15/90) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. J . i Lj . J, oboje iz Zaječara, podneli su 10. maja 2013. godine, preko punomoćnika P . Z, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 7189/2010 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 15/90), kao i protiv rešenja Osnovnog suda u Zaječaru P. 7189/10 od 10. januara 2013. godine i rešenja Višeg suda u Zaječaru Gž. 172/13 od 5. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je parnični postupak trajao preko 23 godine, zbog čega je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje jer su prvostepeni i drugostepeni sud propustili da izvedu predložene dokaze na okolnosti iz predloga za vraćanje u pređašnje stanje, zakazivanjem ročišta za to, te da tek po oceni izvedenih dokaza utvrde opravdanost ili neopravdanost izostanka punomoćnika tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, sa zakazanog ročišta.

Podnosioci predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, da poništi osporeno rešenje Višeg suda u Zaječaru, zbog povrede prava na pravično suđenje i da naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o njihovoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Zaječaru P. 7189/10 od 10. januara 2013. godine.

U dopuni ustavne žalbe od 11. juna 2013. godine podnosioci su istakli zahtev za naknadu štete zbog povrede označenih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 7189/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 15/90), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe, podneli su 27. decembra 1989. godine Opštinskom sudu u Zaječaru tužbu protiv tuženih – M. Đ. i S. Đ, oboje iz Vrbice, radi utvrđenja prava svojine po osnovu zajedničkog sticanja i naknade štete, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 15/90. Odgovor na tužbu je 28. marta 1990. godine dostavljen sudu. Tuženi su 11. decembra 1992. godine podneli protivtužbu, radi isplate određenog novčanog iznosa dobijenog prodajom predmetnog traktora.

Do donošenja prvostepene presude zakazano je 33 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer nisu došli pozvani svedoci. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kome je saslušan veliki broj svedoka (preko 20), saslušane su parnične stranke i izvršen uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 15/90 od 30. juna 1994. godine odbijeni su tužbeni i protivtužbeni zahtev i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Stranke sud izjavile žalbe protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 569/95 od 29. maja 1995. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Zaječaru P. 15/90 od 30. juna 1994. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije utvrdio odlučne činjenice bitne za pravilnost odluke.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmetu je dodeljen broj P. 1307/95. Do donošenja rešenja o povlačenju tužbe zakazano je 61 ročište za glanu raspravu, od kojih 17 ročišta nije održano, i to iz razloga sprečenosti postupajućeg sudije, nedostavljanja pismene dokumentacije od strane nadležnog fonda, nezdruživanja ostavinskih spisa predmeta tog suda i neurednog pozivanja tuženih. Sud je dva puta određivao prekid postupka zbog smrti tuženih i jednom mirovanje postupka jer na ročište nije pristupio uredno pozvani tužilac. Predmet je nakon određivanja nastavka postupka dva puta dobijao nov broj , i to P. 2876/97 i P. 1195/03, a nakon 1. januara 2010. godine i ustanovljenja nove mreže sudova u Republici Srbiji broj P. 7189/10. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak ponovnim saslušanjem tužilaca, novooznačenih tuženih, uvidom u ostavinske spise predmeta tog suda, dostavljenu pismenu dokumentaciju, a sprovedeno je i finansijsko veštačenje. Na ročištu održanom 14. maja 2004. godine između tužioca Lj. J. iz Zaječara i tužene J. Đ. iz Vrbice, zaključeno je poravnanje u odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosio na nepokretnu imovinu.

Nakon više od pet i po godina, punomoćnik tužilaca je podneskom od 15. januara 2010. godine tražio nastavak postupka u pogledu raspravljanja pokretne imovine. Kako punomoćnici stranaka nisu pristupili na ročište od 5. decembra 2012. godine, iako su uredno obavešteni, Osnovni sud u Zaječaru je doneo rešenje P. 7189/10 kojim je utvrđeno da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru P. 7189/10 od 10. januara 2013. godine odbijen je kao neosnovan predlog punomoćnika tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje. U obrazloženju rešenja, između ostalog, navedeno je: da je podneskom od 28. decembra 2012. godine punomoćnik tužilaca podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, navodeći da sud ročište nije zakaz ao za 5. decembar 2012. godine, već za 10. decembar 2012, a kog dana sudeći sudija nije radio, a doneo je rešenje o povlačenju tužbe, te je stoga predložio da sud usvoji predlog za vraćanje i ukine rešenje kojim je utvrđeno da je tužba u ovoj stvari povučena; da je odlučujući o predlogu punomoćika tužilaca sud našao da je takav predlog neosnovan, s obzirom na to da se okolnost da je punomoćnik tužilaca pogrešno označio datum održavanja ročišta u ovoj pravnoj stvari, ne može smatrati u smislu člana 111. Zakona o parničnom postupku, opravdanim razlogom za propuštanje; da je ročište kojem punomoćnici stranaka nisu pristupili bilo određeno za 5. decembar 2012. godine što je punomoćnicima stranaka saopšteno na ročištu za glavnu raspravu od 1. decembra 2012. godine; da je ročište prezakazano za drugi termin o tome bi postojao pisani trag u predmetu, a osim toga i datum 10. decembar 2012. godine, koji punomoćnik tužilaca navodi kao datum kada je ročište određeno, nije sudeći dan sudećeg sudije, što se može utvrditi iz godišnjeg rasporeda poslova u Osnovnom sudu u Zaječaru, te da se pogrešno evidentiranje datuma ročišta od strane punomoćnika tužilaca ne može smatrati opravdanim razlogom za propuštanje dolaska na isto, zbog kog razloga je sud predlog za vraćanje u pređašnje stanje odbio kao neosnovan.

Viši sud u Zaječaru je osporenim rešenjem Gž. 172/13 od 5. aprila 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika tužilaca, potvrdio rešenje Osnovnog suda u Zaječaru P. 7189/10 od 5. decembra 2012. godine o povlačenju tužbe i odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika tužilaca i potvrdio prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Zaječaru P. 7189/10 od 10. januara 2013. godine. U obrazloženju osporenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je, odlučujući o predlogu punomoćnika tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje, isti odbio kao neosnovan i odlučio kao u izreci pobijanog rešenja od 10. januara 2013. godine; da je punomoćnik tužilaca podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta za glavnu raspravu od 5. decembra 2012. godine, navodeći da je u svom rokovniku imao ubeležen 10. decembar, kao datum održavanja ročišta, te da se navedenog dana javio sudu i saznao da postupajući sudija nije radio tog dana; da iz spisa predmeta proizlazi da je na ročištu održanom 1. novembra 2012. godine saopšteno punomoćnicima stranaka da se naredna rasprava određuje za 5. decembar 2012. godine, te da je punomoćnik tužilaca pogrešno u svom rokovniku označio datum održavanja ročišta za 10. decembar 2012. godine; da se navedena okolnost, po oceni tog a suda , ne može smatrati opravdanim razlogom za propuštanje predmetnog ročišta u smislu člana 111. Zakona o parničnom postupku, pa je prvostepeni sud pravilno postupio kada je predlog za vraćanje u pređašnje stanje odbio kao neosnovan. Dalje je u obrazloženju osporenog rešenja navedeno: da je odlučujući o žalbi punomoćnika tužilaca izjavljenoj protiv rešenja od 5. decembra 2012. godine, prvostepeni sud pravilno postupio kada je, nalazeći da su ispunjeni uslovi predviđeni članom 296. Zakona o parničnom postupku doneo rešenje kojim se utvrđuje da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena; da je navedenom odredbom Zakona o parničnom postupku, propisano da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom; da iz spisa predmeta proizlazi da na ročište zakazano za 5. decembar 2012. godine nisu došli punomoćnici stranaka iako su uredno pozvani i izostanak nisu opravdali, to je prvostepeni sud pravilno postupio, kada je shodno merodavnim odredbama Zakona o parničnom postupku, doneo pobijano rešenje kojim se smatra da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 16. aprila 2013. godine dostavljen punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/13-Odluka US) bilo je propisano: da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanj e (član 111. stav 1.); da ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi, a uredno su pozvani, rasprava će se održati sa prisutnom strankom , a ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 27. decembra 1989. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru i da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Zaječaru Gž. 172/13 od 5. aprila 2013. godine, iz čega proizlazi da je osporeni parnični postupak trajao preko 23 godine.

Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, trajanje sudskog postupka od preko 23 godine ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja, kao ni procesna složenost, imajući u vidu da je dva puta bio određen prekid postupka zbog smrti tuženih, u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pored toga, Sud je posebno imao u vidu da je Opštinski sud u Zaječaru prvi put odlučio o tužbenom zahtevu presudom P. 15/90 od 30. juna 1994. godine, nakon više od četiri godine od podnošenja tužbe. Međutim, navedena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 569/95 od 29. maja 1995. godine, nakon čega je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, ali prvostepeni sud nije doneo više ni jednu presudu u odnosnoj pravnoj stvari, već je postupak pravnosnažno okončan rešenjem o povlačenju tužbe Gž. 172/13 od 5. aprila 2013. godine, nakon više od 23 godine od podnošenja tužbe.

Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o njihovom tužbenom zahtevu, kao i da su svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, time što je jednom sud odredio mirovanje postupka, jer nisu pristupili na ročište na koje su bili uredno pozvani, a zatim i time što su imali pasivno ponašanje nakon zaključenja poravnanja na ročištu od 14. maja 2004. godine, dok nisu, nakon pet i po godina, podneskom od 15. januara 2010. godine, tražili nastavak postupka u pogledu raspravljanja tužbenog zahteva u preostalim delu, u pogledu pokretnih stvari.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao, da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepenog rešenja i ocenio da je Viši sud u Zaječaru u osporenom rešenju Gž. 172/13 od 5. aprila 2013. godine dao detaljne, jasne i logične, zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tužilaca odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepena rešenja Osnovnog suda u Zaječaru P. 7189/10 od 5. decembra 2012. godine i P. 7189/10 od 10. januara 2013. godine, o povlačenju tužbe, odnosno o odbijanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svog rešenja dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu opravdanosti zakonskih razloga za konstatovano povlačenje tužbe, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužilaca i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao razumljive i nearbitrarne.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporena rešenja, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Odredbom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je ustavna žalba podneta 10. maja 2013. godine, a da su podnosioci zahtev za naknadu štete istakli u dopuni ustavne žalbe od 11. juna 2013. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu kao neblagovremenu.

S obzirom na izneto, Sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti