Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za vršenje roditeljskog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za poveravanje deteta, koji traje preko 11 godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, ukupna dužina postupka je neprihvatljiva, posebno zbog hitnosti porodičnih sporova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Gardaševića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Gardaševića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 2343/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Gardašević iz Beograda izjavio je 12. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 2343/10, koju je podneskom od 29. juna 2011. godine dopunio.

U ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe podnosilac je detaljno opisao tok predmetnog parničnog postupka i naveo da je taj postupak hitne prirode, ali da više od deset godina od početka tog postupka nije dobio odluku kojom bi se stvorili uslovi da maloletno dete ostvari komunikaciju sa drugim roditeljem. Od Ustavnog suda je traženo da donese odluku o naknadi štete koja je tokom proteklih deset godina naneta podnosiocu zbog nesavesnog i nazakonitog postupanja od strane pojedinih sudija. Pored navedenog, podnosilac je od Ustavnog suda tražio i da: poništi, odnosno stavi van snage sve odluke donete u predmetnom parničnom postupku, a koje se odnose na određivanje staratelja; da posredstvom Ministarstva pravde i Ministarstva spoljnih poslova spise predmetnog parničnog postupka „prosledi“ Ministarstvu pravde Republike Crne Gore, sa molbom da ih ustupi nadležnom sudu u toj državi; da pred Visokim savetom sudstva inicira razrešenje sudija koji su nesavestno i nezakonito postupali u spornom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava, dok je stavom 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2343/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilja J.G. je 30. marta 2001. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu, kojom je tražila da sud razvede brak koji je sa tuženim zaključila 10. februara 1996. godine, kao i da joj poveri njihovo zajedničko maloletno dete Đ.G. na negu čuvanje i vaspitanje uz obavezu tuženog da doprinosi izdržavanju deteta plaćanjem navedene mesečne novčane naknade, dok za to postoje zakonski uslovi, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Uz tužbu podnet je predlog za određivanje privremene mere, izmenjen podneskom od 20. aprila 2001. godine, a kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužilji omogući da nesmetano i bez prisustva tuženog viđa maloletnog Đ.G. na opisan način. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1960/01.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P 1960/01 od 15. maja 2001. godine određena je predložena privremena mera. Protiv ovog rešenja tuženi je 18. juna 2001. godine izjavio prigovor. Drugi opštinski sud u Beogradu, rešavajući o ovom prigovoru, doneo je 29. juna 2001. godine rešenje IPV. 56/01, P.1960/01, kojim je usvojio prigovor tuženog i ukinuo rešenje tog suda P.1960/01 od 15. maja 2001. godine, navodeći u obrazloženju, između ostalog, da u konkretnom slučaju odluku može doneti samo organ starateljstva.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 12. jula 2001. godine zatražio od Gradskog centra za socijalni rad - Odeljenje Rakovica da sprovede postupak mirenja bračnih drugova, kao i da ispita uslove kod kog roditelja je povoljnije da dete ostane po razvodu braka, u slučaju da mirenje ne uspe. Ovaj centar je 14. septembra 2001. godine dostavio mišljenje, prema kome bi nastavak bračne zajednice direktno štetio razvojnim interesima maloletnog deteta i predložio da se maloletni Đ.G. po hitnom postupku preuzme od oca i poveri majci na dalje staranje. Postupajući po zamolnici Gradskog centra za socijalni rad - Odeljenje Rakovica, Centar za socijalni rad opštine Kladovo je saslušao tuženog, oca maloletnog Đ.G. i dao mišljenje da je otac zreo, sposoban i kompetentan roditelj, koji je u stanju da sagleda detetove potrebe, da adekvatno odgovori na njih, kao i da je u stanju da dete zaštiti fizički i emocionalno, te da je podoban za preuzimanje kompletne brige o maloletnom Đ.G.

Tužilja je 18. septembra 2001. godine podnela novi predlog za određivanje privremene mere, kojim je tražila da joj se poveri na negu, čuvanje i vaspitanje maloletni Đ.G, uz obavezu tuženog da na ime izdržavanja mesečno plaća navedeni novčani iznos, do okončanja parnice za razvod braka, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Prvo ročište u ovom predmetu održano je 9. oktobra 2001. godine. Na ovom ročištu, s obzirom na postojanje suprotnih mišljenja dva centra za socijalni rad, zatraženo je od Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu da dostavi mišljenje, s predlogom kom roditelju treba poveriti maloletno dete na negu, čuvanje i vaspitanje. Ovaj institut je, dopisom od 12. februara 2002. godine, obavestio opštinski sud da se tuženi nije odazvao na dva poziva niti se javio da obrazloži svoje ne dolaske, a da je nakon psihološko-psihijatrijskog sagledavanja ocena tog instituta da nema elemenata koji kompromituju tužiljino roditeljstvo.

Naredno ročište održano je 15. maja 2002. godine. Na ovom ročištu je naloženo Institutu za mentalno zdravlje da dostavi detaljniji izveštaj o tome kom roditelju treba poveriti dete na negu, čuvanje i vaspitanje, kao i da se izjasni kada su pozivi dostavljeni tuženom, s obzirom na to da je on istakao da nije primio pozive Instituta. Opštinski sud je ovaj nalog ponovio 1. avgusta 2002. godine i 30. septembra 2002. godine.

Podneskom od 30. septembra 2002. godine tužilja je ponovo predložila određivanje privremene mere, kojom je tražila da sud uredi način viđanja tužilje sa maloletnim Đ.G. do pravnosnažnog okončanja ove parnice. Drugi opštinski sud u Beogradu je dopisom od 2. oktobra 2002. godine zatražio od Gradskog centra za socijalni rad - Odeljenje Rakovica da dostavi izveštaj da li i na koji način omogućiti viđanje maloletnog deteta sa majkom, a radi odlučivanja o privremenoj meri. Ovaj centar je 15. oktobra 2002. godine dostavio sudu mišljenje identično ranije dostavljenom mišljenju.

Tužilja je podneskom od 16. oktobra 2002. godine predložila da sud odredi privremenu meru kojom bi joj se poverio na negu, čuvanje i vaspitavanje maloletni Đ.G. i obavezao tuženi da tužilji preda maloletnog Đ.G, sve u roku od 8 dana od dana prijema rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, na ročištu održanom 6. novembra 2002. godine, doneo rešenje P.1960/01, kojim je odredio privremenu meru da se maloletni Đ.G. poverava na negu, čuvanje i vaspitanje majci – tužilji, te da se tuženi obavezuje da maloletnog Đ.G. preda tužilji u roku od 8 dana od prijema ovog rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja, s tim da ta privremena mera traje do pravnosnažnog okončanja postupka. Protiv ovog rešenja tuženi je 21. novembra 2002. godine izjavio prigovor, koji je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu IPV.129/02, P.1960/01 od 16. decembra 2002. godine odbijen, te je prvostepeno rešenje potvrđeno.

U međuvremenu, Institut za mentalno zdravlje je 7. novembra 2002. godine obavestio sud da je dva puta (12. februara i 13. septembra 2002. godine) pokušao da obavi komparativnu procenu roditeljske podobnosti za poveravanje maloletnog deteta, ali da stručna procena nije obavljena, jer se tuženi nije odazvao pozivima, te da je timski zaključak da se postupak razvoda braka parničnih stranaka prolongira zbog neodazivanja i neinteresovanja tuženog, a ne zbog institucija koje su zakonski uključeni u razvod. Prema mišljenju ove institucije produžavanjem procedure ugrožen je razvojni interes maloletnog deteta. Takođe u međuvremenu, rešenjem Okružnog suda u Beogradu VII Su. 216/02 od 3. decembra 2002. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog od 22. novembra 2002. godine za izuzeće postupajuće sudije u ovom parničnom predmetu.

Naredno ročište, na kome je određeno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranka, održano je 13. decembra 2002. godine.

U toku 2003. godini nije održano nijedno ročište. U toku te godine tuženi je 21. januara podneo protivtužbu, kojom je tražio da se razvede brak koji je 10. februara 1996. godine zaključio sa tužiljom-protivtuženom, kao i da mu se poveri na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje zajedničko maloletno dete uz obavezu majke da doprinosi njegovom mesečnom izdržavanju sa navedenim novčanom iznosom. Uz protivtužbu podnet je i predlog za određivanje privremene mere da se maloletni Đ.G. poveri na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje tuženom-protivtužiocu do pravnosnažnog okončanja ove parnice, a s obzirom na to da dete već živi u zajednici sa ocem, kao i da se obaveže tužilja-protivtužena da doprinosi izdržavanju deteta sa navedenim novčanom iznosom. Potom je tuženi-protivtužilac 30. januara podneo zahtev za izuzeće predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu i za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, te ročište zakazano za taj dan nije održano. Spisi predmeta su se od 25. februara do 18. marta nalazili na uvidu u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu, zbog postupanja po krivičnoj prijavi J.G. – tužilje u predmetnom parničnom postupku, protiv B.G – tuženog u tom postupku za krivično delo oduzimanje maloletnog lica, a od 5. juna do 23. oktobra u Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja o zahtevu tuženog –protivtužioca za delegaciju nadležnosti, koji je, rešenjem tog suda od 3. jula 2003. godine, odbijen kao neosnovan.

Inače, tužilja je 2. juna 2003. godine preuzela maloletnog Đ.G. iz stana majke tuženog-protivtužioca u kome je dete privremeno boravilo.

U 2004. godini, nakon ročišta zakazanog za 3. mart, koje nije održano, i dva održana ročišta (26. mart i 28. april), zaključena je glavna rasprava.

Drugi opštinski sud je 28. aprila 2004. godine doneo presudu P. 1960/01, kojom je razveo brak parničnih stranaka (prvi stav izreke), maloletno zajedničko dete parničnih stranaka poverio na negu, čuvanje i vaspitanje ocu deteta, s tim da majka doprinosi njegovom izdržavanju na opisani način (drugi stav izreke), ukinuo privremenu meru od 6. novembra 2002. godine i odredio privremenu meru da se maloletni Đ.G. poveri ocu na negu, čuvanje i vaspitanje, a da je majka deteta dužna da u roku od tri dana od prijema ove odluke preda dete tuženom-protivtužiocu, pod pretnjom prinudnog izvršenja (treći i četvrti stav izreke). Protiv ove presude tužilja je izjavila žalbu 3. juna 2004. godine. Rešavajući o ovoj žalbi, Okružni sud u Beogradu doneo je rešenje Gž. 9984/04 od 25. novembra 2004. godine, kojom je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1960/01 od 28. aprila 2004. godine, osim u delu u kome je razveden brak parničnih stranaka. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 17. januara 2005. godine.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 372/05, prvo ročište održano je 17. juna 2005. godine, na kome je doneto rešenje da se izvede dokaz veštačenjem preko Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, koji treba da izvrši „superveštačenje“, s obzirom na to da su različiti nalazi Gradskog centra za socijalni rad – opština Rakovica i Centra za socijalni rad opštine Kladovo o tome kom roditelju treba poveriti na negu, čuvanje i vaspitanje maloletnog Đ.G. Naredno ročište, zakazano za 28. oktobar 2005. godine, nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije, a na ročištu održanom 14. novembra 2005. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko određene komisije, sa zadatkom da proceni roditeljske sposobnosti parničnih stranaka, kao i da li je celishodno menjati trenutno stanje u vezi sa brigom o maloletnom detetu, koja je 9. decembra 2005. godine dostavila nalaz. Prema ovom nalazu oba roditelja su podobna za roditeljstvo, ali s obzirom na to da se dete nalazi kod majke, ne bi bilo celishodno da menja mesto svog boravka, jer bi odvajanja od majke moglo da dovede do razvojnih teškoća kod maloletnog Đ.G.

U toku ročišta od 16. decembra 2005. godine tuženi-protivtužilac je podneo zahtev za izuzeće postupajuće sudije, te je ovo ročište prekinuto, ali je nakon odluke predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu od istog dana, kojom je odbijen ovaj zahtev kao neosnovan, to ročište dovršeno. Nakon toga, tuženi-protivtužilac je podneo zahtev za izuzeće predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu, koji je rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 2. februara 2006. godine odbijen kao neosnovan.

Ročište zakazano za 11. april 2006. godini nije održano, jer je tuženi-protivtužilac podneo zahtev za izuzeće postupajuće sudije, protiv koje je podneo krivičnu prijavu. Ovaj zahtev je, rešenjem predsednika tog suda od 12. aprila 2006. godine, odbačen kao nedopušten. Ročište otpočeto 4. maja 2006. godine je, u toku izvođenja dokaza saslušanjem tuženog-protivtužioca kao parnične stranke, prekinuto zbog uvredljivih reči koje je on uputio punomoćniku druge parnične stranke, kao i postupajućoj sudiji, dok naredno ročište, zakazano za 19. jun 2006. godine, nije održano na zahtev tuženog-protivtužioca. Pre početka ročišta zakazanog za 5. jul 2006. godine parnični sud je konstatovao da u tom momentu nisu ispunjeni uslovi iz člana 203. Porodičnog zakona, ali u situaciji kada je potrebno zaštititi prava pojedinaca sud je doneo rešenje da se rasprava održi pred tri sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu koje su obučene da sude u sporovima vezanim za prava deteta i njihovu zaštitu. Na ovom ročištu saslušan je veštak i dovršeno je saslušanje tuženog-protivtužioca, nakon čega je opštinski sud doneo rešenje P. 372/05, kojim je odbio predlog za izdavanje privremene mere, koji je podneo tuženi-protivtužilac i privremeno je uređen način viđanja deteta sa ocem. Protiv ovog rešenja obe parnične stranke su izjavile žalbu. U postupku po ovim žalbama, Okružni sud u Beogradu doneo je rešenje Gž. 16905/06 od 29. decembra 2006. godine, kojim je ukinuo navedeno prvostepeno rešenje, zbog povrede načela zbornosti u suđenju, s obzirom na to da je osporeno rešenje donelo veće sastavljeno od troje sudija, a ne od jednog sudije i dvoje sudija porotnika. U međuvremenu, s obzirom na to da je rešenjem od 28. septembra 2006. godine predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu, usvojen zahtev postupajuće sudije za isključenje, podnet 7. septembra 2006. godine, jer je ta sudija podnela krivičnu prijavu protiv tuženog-protivtužioca u ovom parničnom postupku za krivično delo klevete, ovaj predsednik je 15. novembra 2006. godine zatražio od Okružnog suda u Beogradu da za postupanje u ovoj pravnoj stvari odredi drugi stvarno nadležni sud, jer taj sud usled isključenja i izuzeća sudija specijalizovanih za porodične odnose nije u mogućnosti da dalje postupa u navedenom predmetu. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 16. novembra 2006. godine za postupanje u predmetu P. 372/05 određen je Peti opštinski sud u Beogradu.

Po dostavljanju spisa Petom opštinskom sudu u Beogradu predmet je dobio broj P. 3335/06. Prvo ročište za glavnu raspravu pred ovim sudom, zakazano za 28. mart 2007. godine, otkazano je rešenjem tog suda od 9. marta 2007. godine, bez navođenja razloga za to, a sledeće je zakazano za 9. maj 2007. godine. Na ovom ročištu odbijen je predlog tuženog-protivtužioca da se prethodno odluči o stvarnoj i mesnoj nadležnosti tog suda i doneto je rešenje da se, usled promene veća i predsednika veća, izvede dokaz saslušanjem parničnih stranaka, nakon čega će sud odlučiti o predlogu tuženog-protivtužioca za određivanje privremene mere. Pred kraj ovog ročišta tuženi-protivtužilac je, nakon opomene, udaljen iz sudnice, zbog remećenja reda.

Ročište zakazano za 6. jun 2007. godine otkazano je zbog promene veća, a naredno je održano 5. jula 2007. godine. Na ovom ročištu rešenjem je odbijen prigovor mesne nenadležnosti Petog opštinskog suda u Beogradu, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 17. oktobra 2007. godine, donetim u postupku po žalbi tuženog-protivtužioca. Prethodno je Okružni sud u Beogradu, rešenjem od 31. jula 2007. godine, odbio kao neosnovan zahtev tuženog-protivtužioca od 5. jula 2007. godine za izuzeće predsednika Petog opštinskog suda u Beogradu.

Ročište od 27. decembra 2007. godine tuženi-protivtužilac je napustio pre njegovog okončanja, nakon što je podneo zahtev za izuzeće predsednika Vrhovnog suda Srbije, koji je rešenjem predsednika Petog opštinskog suda u Beogradu od 29. januara 2008. godine odbačen. Povodom ovog zahteva spisi predmeta su se nalazili u Vrhovnom sudu Srbije od 9. do 17. januara.

Na ročištu održanom 31. marta 2008. godine, na koje tuženi-protivtužilac nije došao iako je bio uredno pozvan, tužilja je obavestila sud da je u toku prošle godine tuženi-protivtužilac pokušao da otme njihovo zajedničko maloletno dete, ali da je pri tome uhvaćen, nakon čega mu je izrečena zabrana ulaska u Grčku, gde tužilja živi sa detetom, te je to, verovatno, razlog što tuženi-protivtužilac od tada više nije video dete.

Nakon što je rešenjem Predsednika Petog opštinskog suda u Beogradu Su. 25/08, P.3335/06 od 12. maja 2008. godine odbijen kao neosnovan zahtev tuženog-protivtužioca od 7. aprila 2008. godine za isključenje i izuzeće postupajuće sudije, zakazano je naredno ročište za 17. jun 2008. godine, sa kog je tuženi-protivtužilac, nakon opomene, udaljen zbog neprimerenog ponašanja. Na ročištu održanom 4. jula 2008. godine, izveden je dokaz saslušanjem tužilje-protivtužene, kao parnične stranke. Naredno ročište zakazano za 17. oktobar 2008. godine, nije održano, s obzirom na to da su se spisi predmeta nalazili u Okružnom sudu u Beogradu na uvidu u vezi sa zahtevom za sprovođenje istrage protiv jedne od postupajućih sudija u ovom parničnom postupku koji je podneo tuženi-protivtužilac. Na ročištima održanim 31. oktobra, 12. novembra i 17. decembra 2008. godine izvedeni su dokazi saslušanjem tuženog-protivtužioca, kao parnične stranke i određenih svedoka i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko određene komisije, sa zadatkom da se, na osnovu razgovora sa parničnim strankama i njihovim maloletnim detetom, izvrši procena roditeljske podobnosti i da mišljenje šta je u najboljem interesu maloletnog deteta.

Na ročištu zakazanom za 25. februar 2009. godine, na koje tuženi-protivtužilac nije došao iako je bio uredno pozvan, doneto je rešenje kojim je određen zastoj u postupku koji će trajati do izvođenja dokaza određenim veštačenjem, a najdalje 30 dana. Nakon ovog ročišta spisi predmeta su dostavljeni Trećem opštinskom sudu u Beogradu, na uvid, a u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodio protiv okrivljenog Branka Gardaševića zbog krivičnog dela klevete, te ročište za 23. april 2009. godine nije održano. Nakon vraćanja spisa predmeta oni su dva puta dostavljani Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu na uvid, a zbog postupanja u različitim krivičnim predmetima. Ročište zakazano za 28. septembar 2009. godine nije održano zbog nedolaska parničnih stranaka, a nije bilo dokaza da su uredno pozvani. Ni ročište zakazano za 5. novembar 2009. godine nije održano, jer tuženi-protivtužilac nije došao iako je bio uredno pozvan. Glavna rasprava je zaključena nakon ročišta održanog 7. decembra 2009. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P.3335/06 od 7. decembra 2009. godine kojom je: prvim stavom izreke usvojio zahtev tužilje-protivtužene, pa je maloletni Đ.G. poveren na staranje majci koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo; drugim stavom izreke uredio način održavanja ličnih odnosa tuženog-protivtužioca sa maloletnim sinom Đ.G; trećim stavom izreke obavezao tuženog-protivtužioca da na ime izdržavanja maloletnog Đ.G. plaća navedeni novčani iznos; četvrtim stavom izreke odbio predlog tuženog-protivtužioca da se donese rešenje kojim bi se ukinula privremena mera od 6. novembra 2002. godine; petim stavom izreke odbio predlog tuženog-protivtužioca da se odredi privremena mera kojom bi se maloletni Đ.G. poverio ocu na staranje i obavezala majka da mu preda maloletnog Đ.G; šestim stavom izreke odbio predlog tuženog-protivtužioca da se uredi način viđanja maloletnog Đ.G. i njegove majke na opisani način; sedmim stavom izreke odbio predlog tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se maloletni Đ.G. njemu poveri na staranje i da se tužilja-protivtužena obaveže da doprinosi izdržavanju deteta u navedenom novčanom iznosu. Protiv ove presude tuženi-protivtužilac je 12. marta 2010. godine izjavio žalbu.

Odlučujući o navedenoj žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je, nakon održane rasprave, doneo presudu Gž2. 659/10 od 18. aprila 2011. godine kojom je, između ostalog, ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P.3335/06 od 7. decembra 2009. godine (prvi stav izreke); usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, pa je maloletni Đ.G. poveren na staranje majci koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo, uredio način održavanja ličnih odnosa tuženog-protivtužioca sa maloletnim sinom Đ.G, obavezao tuženog-protivtužioca da na ime izdržavanja maloletnog Đ.G. plaća navedeni novčani iznos (drugi, treći i četvrti stav izreke) i odbio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca da se donese rešenje kojim bi se ukinula privremena mera od 6. novembra 2002. godine, da se odredi privremena mera kojom bi se maloletni Đ.G. poverio ocu na staranje i obavezala majka da mu preda maloletnog Đ.G, da se uredi način viđanja maloletnog Đ.G. i njegove majke na opisani način, kao i predlog da se maloletni Đ.G. njemu poveri na staranje i da se tužilja-protivtužena obaveže da doprinosi izdržavanju deteta u navedenom novčanom iznosu peti, šesti i sedmi stav izreke). Spisi predmeta su se od 13. septembra 2011. godine do dostavljanja spisa Ustavnom sudu, 10. aprila 2012. godine, nalazili u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu na uvidu. U međuvremenu tuženi-protivtužilac je 17. novembra 2011. godine izjavio reviziju.

4. Članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud, odnosno organ starateljstva koji donosi odluku o poveravanju dece na čuvanje i vaspitavanje, dužan da na pogodan način ispita sve okolnosti koje su od značaja za pravilan duhovni i fizički razvoj i vaspitavanje deteta i da se prilikom donošenja odluke rukovodi prvenstveno interesima deteta, pri čemu posebno uzima u obzir emocionalne potrebe i želje deteta o čemu pribavlja mišljenje odgovarajućih stručnjaka uvek kad to okolnosti slučaja zahtevaju (član 130.); da je sud dužan da hitno rešava sporove o izdržavanju (član 310b.);

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. sta. 1.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo, kao i da će postupak iz stava 1. ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu, a da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 204. st. 1, 3, 4. i 5.); da u postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela (član 205.); da je revizija je uvek dozvoljena u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 208.); da će se sudski odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka (član 357. stav 2.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 30. marta 2001. godine, do podnošenja ustavne žalbe 12. avgusta 2010. godine, trajao devet godina i četiri i po meseci, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini sudskog postupka, navedena dužina od sada već 11 godina ukazuje na to da predmetni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene činioce Ustavni sud je ocenio da je navedeni postupak bio složenog činjeničnog stanja, jer je trebalo sprovesti veći broj dokaza, a posebno veštačenjem preko veštaka medicinske struke, kao i psihologa, kako bi ocena suda, u jednoj tako delikatnoj pravnoj stvari kao što je odluka o poveravanju deteta, bila doneta u potpunosti u interesu maloletnog deteta, a posebno imajući u vidu trajno poremećen međusobni odnos roditelja. Složenost postupka se ogleda i u činjenici da su dve nadležne organizacije, Gradski centar za socijalni rad – Odeljenje Rakovica i Centar za socijalni rad u Kladovu, dale različita mišljenja u pogledu roditeljskih sposobnosti parničnih stranaka, odnosno kom roditelju treba poveriti dete na negu, vaspitanje i čuvanje. Takođe, usled više podnetih predloga za određivanje privremenih mera, parnični sud je morao više puta da se obraća nadležnim institucijama, koje su trebale da izvrše procenu roditeljskih sposobnosti parničnih stranaka i šta je u najboljem interesu deteta. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su se spisi predmeta često nalazili na uvidu u javnim tužilaštvima, zbog većeg broja krivičnih prijava koje je ovde podnosilac ustavne žalbe podneo protiv različitih lica, ili koje su protiv njega podnete, a u vezi sa ovim parničnim postupkom, kao i da su se više puta nalazili u drugostepenom sudu, radi odlučivanja o osnovanosti zahteva za izuzeće postupajućih sudija, odnosno predsednika suda, što je produžilo postupak za oko dve godine.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni tužbeni, odnosno protivtužbeni zahtev za podnosioca ustavne žalbe bio od izuzetnog značaja, s obzirom na to da je odlučivano o poveravanju maloletnog deteta jednom od roditelja. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, i pored ovakvog značaja zahteva o kome se u predmetnom parničnom postupku odlučivalo, podnosilac se u toku tog postupka nije ponašao tako da ne doprinosi njegovoj dužini. Naime, podnosilac se nije uvek odazivao urednim pozivima suda, kao ni odgovarajućih institucija koje su učestvovale u predmetnom postupku, remetio je red u sudnici, zbog čega su neka od ročišta bila prekidana i ulagao je veći broj nedozvoljenih zahteva za izuzeće različitih sudija i predsednika sudova, usled čega zakazana ročišta nisu mogla da se drže. Ovakvim ponašanjem podnosioca produženo je trajanje predmetnog postupka za oko godinu dana.

U pogledu postupanja sudova koji su vodili predmetni parnični postupak, Ustavni sud je, pre svega, ocenio da su sudovi uglavnom zakazivali ročišta u prihvatljivim razmacima, a u skladu sa vrstom spora. Međutim, ti sudovi su više puta ispoljili i neefikasnost u radu. Tako ročišta nisu zakazivana u periodima od 23. oktobra 2003. godine, kada su vraćeni spisi predmeta iz Vrhovnog suda Srbije, do 3. marta 2004. godine, od 17. januara 2005. godine, po vraćanju spisa predmeta prvostepenom sudu, do 17. juna te godine, od 16. novembra 2006. godine, kada je rešenjem Okružnog suda u Beogradu delegirana nadležnost na Peti opštinski sud u Beogradu do 9. maja 2007. godine, a da, pri tome, to nije bilo opravdano potrebama postupka. Pored navedenog, Ustavni sud je konstatovao i da su se spisi predmeta nalazili u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu pola godine od kako je izjavljena revizija podnosioca, te isti nisu mogli da budu dostavljeni revizijskom sudu radi odlučivanja.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Međutim, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac svojim ponašanjem, zloupotrebom svojih prava kao što su zahtev za izuzeće ili podnošenje krivičnih prijava, protiv mnogih učesnika u predmetnom parničnom postupku u obimu u kome to onemogućava rad suda i vrši opstrukcija njegovog rada, kao i podnošenjem nedopuštenih zahteva za izuzeće, značajno doprineo produženju postupka, te da je ovaj zahtev neosnovan.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. U pogledu zahteva podnosioca iz ustavne žalbe da se ponište, odnosno stave van snage, sve odluke donete u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak nije okončan.

Zahtev podnosioca da Ustavni sud, posredstvom Ministarstva pravde i Ministarstva spoljnih poslova, spise predmetnog parničnog postupka „prosledi“ Ministarstvu pravde Republike Crne Gore, sa molbom da ih ustupi nadležnom sudu u toj državi, kao i zahtev da pred Visokim savetom sudstva inicira razrešenje navedenih sudija, Ustavni sud je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, s obzirom na to da nije nadležan da postupa po ovim zahtevima.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za vršenje roditeljskog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti