Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene procesnog prava i povrede prava na pristup sudu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Potvrđeno je da odbacivanje tužbe zbog nedostatka dokaza predstavlja proizvoljnu primenu procesnog prava, jer je nepodnošenje dokaza pitanje osnovanosti zahteva, a ne urednosti tužbe, čime je podnosiocu uskraćen pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3789/2012
15.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Kesića iz Batajnice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Kesića i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu GžI. 2062/10 od 29. februara 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje iz tačke 1. i određuje da Viši sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13101/10 od 23. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Kesić iz Batajnice je 8. maja 2012. godine podneo, preko punomoćnika Miljka Karaklajića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu GžI. 2062/10 od 29. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu GžI. 2062/10 od 29. februara 2012. godine odbijena kao neosnovana žalba podnosioca kao tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje kojim se njegova tužba odbacuje. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da su prvostepeni sudovi pred kojima su vođeni sporovi sa istim činjeničnim stanjem i istim pravnim osnovom postupali po tužbama uz koje nisu priloženi bilo kakvi dokazi, prvenstveno iz razloga što se svi dokazi nalaze kod tuženog i nisu dostupni tužiocima. U prilog svog stanovišta podnosilac je uz ustavnu žalbu priložio tri ukidajuća rešenja Višeg suda u Beogradu GžI. 2089/10 od 10. juna 2011. godine, GžI. 1537/11 od 18. januara 2012. godine i GžI. 1537/11 od 8. februara 2012. godine doneta u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama.

Podnosilac je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno navedeno ustavno pravo.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 13101/10 od 23. septembra 2010. godine odbacio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer je tužba nerazumljiva i ne sadrži sve ono što bi trebalo da bi se po njoj moglo postupati. Tužba je podneta protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi isplate konkretno označenih vidova naknade zarade za prethodni trogodišnji period.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem GžI. 2062/10 od 29. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, istaknuto: da je odredbom člana 7. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, dok je stavom 2. istog člana propisano da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza; da je sud cenio žalbene navode tužioca da tužba sadrži sve bitne elemente u smislu člana 187. Zakona o parničnom postupku, ali je našao da je to bez uticaja na donošenje drugači je odluke u ovoj pravnoj stvari, jer tužilac uz tužbu nije priložio niti predložio dokaze u prilog činjeničnih navoda u tužbi, što samu tužbu čini neurednom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da kada je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (član 106. stav 6.); da tužba mora da sadrži, između ostalog, dokaze kojima se utvrđuju činjenice u tužbi (član 187. stav 1.).

5. Ispitujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da nije nadležan da ispituje pravne zaključke redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili kada je došlo do povrede osnovnih procesnih garancija na štetu podnosioca ustavne žalbe, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) pravičnost suđenja se, između ostalog, ostvaruje kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva i obavezu sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom sudskog postupka. ESLjP je u svojoj presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Ustavni sud nalazi da je izneto stanovište od izuzetne važnosti jer omogućava strankama u postupku da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima i predvide posledice koje bi nastupile u slučaju ponašanja suprotnog tim pravilima.

U predmetnom parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, tužba podnosioca ustavne žalbe je pravnosnažno odbačena kao neuredna, s obzirom na to da on kao tužilac nije priložio niti predložio dokaze u prilog činjeničnih navoda u tužbi.

Odbacivanjem tužbe , neodlučivanjem o tužbenom zahtevu u meritumu, svakako je tangirano pravo podnosioca na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni. Ono što se kao ključno pitanje postavlja u konkretnom slučaju je to da li je odbacivanje tužbe bilo u skladu sa merodavnim procesnim pravilima.

U konkretnoj procesnoj situaciji od značaja je odredba člana 7. stav 1. ZPP. Navedenom procesnom normom je bila naglašena dužnost stranaka da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, odnosno ovom zakonskom normom je bilo istaknuto da je dokazna inicijativa bila prvenstveno na samim parničnim strankama. Iznošenje činjenica i ponuda dokaza su procesni tereti koje su stranke imale da podnesu ukoliko bi želele da uspeju u parnici. Ukoliko bi tužilac propustio da podnese dokaz uz tužbu ili ga nije predložio, on je snosio procesni rizik neutvrđivanja pravno relevantnih činjenica koje ulaze u dispoziciju neke materijalnopravne norme čiju posledicu želi. Ovakav propust tužioca je mogao da se tretira isključivo kao materijalni nedosta tak tužbe, što je od značaja za utvrđivanje osnovanosti tužbenog zahteva, a ne kao procesni nedostatak tužbe koji je od značaja za utvrđivanje dopuštenosti (dozvoljenosti) tužbe. Ovo je pojačano činjenicom da ZPP nije određivao procesni momenat do kada su parnične stranke u toku prvostepenog postupka mogle da predlažu ili da podnose dokaze.

Ustavni sud ukazuje da je i odredbom člana 187. stav 1. ZPP, između ostalog, bilo propisano da tužba mora da sadrži dokaze kojima se utvrđuju činjenice u tužbi. U suprotnom, nepodnošenje dokaza značilo bi prihvatanje rizika neutvrđivanja pravno relevantnih činjenica iznetih u tužbi, što dovodi do odbijanja tužbenog zahteva kao neosnovanog, a ne do odbacivanja takve tužbe kao neuredne .

Po nalaženju Ustavnog suda, prvostepeni sud je na opisani način – donošenjem procesnog rešenja kojim je odbačena podnosiočeva tužba kao neuredna zbog nepredlaganja, odnosno nepodnošenja dokaza, koji se inače nalaze u posedu tuženog kao poslodavca, proizvoljno primenio odredbe merodavnog procesnog zakona, a koji nedostatak nije otklonjen ni u osporenom drugostepenom rešenju Višeg suda u Beogradu GžI. 2062 /10 29. februara 2012. godine.

Takođe, iz priloženih ukidajućih rešenja Višeg suda u Beogradu GžI. 2089/10 od 10. juna 2011. godine, GžI. 1537/11 od 18. januara 2012. godine i GžI. 1537/11 od 8. februara 2012. godine, proizlazi da je isti drugostepeni sud, isto sudsko veće, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, različito postupao, jer je za razliku od konkretnog slučaja, ukidao prvostepena rešenja kojima su odbačene tužbe tužilaca koje su iste sadržine kao podnosiočeva, tužbe tih tužilaca i podnosioca podnete su od istog advokata, i to protiv istog tuženog i u istom vremenskom periodu.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu GžI. 2062/10 29. februara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, koje čini element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog drugostepenog rešenja, kako bi Viši sud u Beogradu ponovo odlučio o žalbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13101/10 od 23. septembra 2010. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene procesnog prava i povrede prava na pristup sudu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti