Usvojena ustavna žalba zbog neobrazloženog rešenja o prestanku službe u Vojsci

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Upravnog suda. Upravni akti i sudska presuda nisu sadržali obrazloženje i kriterijume na osnovu kojih je baš podnositeljki prestala služba zbog smanjenja broja izvršilaca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Radenković iz Beograd a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vere Radenković i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 2986/11 od 5. novembra 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 2986/11 od 5. novembra 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane –Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 30-1 od 7. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Radenković iz Beograda podnela je, 17. januara 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2986/11 od 5. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 23, člana 32. stav 1. i 60. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi nav odi da se Upravni sud u osporenoj presudi nije izjašnjavao o navodima tužbe da nisu postojali, niti su primenjivani bilo kakvi kriterijumi prema kojima bi se od 12 stomatoloških tehničara odredio jedan kome će prestati radni odnos. Ističe da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što nisu navedeni razlozi zbog čega je upravo ona postala višak.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , poništi drugostepeno rešenje i osporenu presudu, naknadi nematerijalnu štetu u opredeljenom novčanom iznosu, obaveže "tuženi organ" da je vrati na službu koja odgovara njenoj stručnoj spremi i radnom iskustvu, kao i da joj naknadi troškove postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1279 Beograd pov. broj 489-71 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Veri Radenković , ovde podnositeljki ustavne žalbe, na službi u VP 1279 Beograd, na radnom mestu stomatološki tehničar u Stomatološkom odeljenju Vojnomedicinskog centra Slavija , prestaje služba dana 10. maja 2005. godine, do kada je utvrđen otkazni rok u trajanju od 30 dana. U obrazloženju rešenja je navedeno da je, na osnovu Odluke ministra odbrane broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine , radi racionalizacije i smanjenja broja zaposlenih civilnih lica na službi u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore i ustanova na budžetu, utvrđeno da su, saglasno odredbi člana 143. s tav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, ispunjeni uslovi za prestanak službe podnositeljki, bez njene saglasnosti.

Rešenjem Ministarstva odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za zdravstvo Up-2 broj 44-2 od 6. maja 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je presudom U-SCG 890/06 od 11. septembra 2008. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da je tuženi organ učinio povrede pravila postupka iz člana 199. stav 2. i člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupka, jer obrazloženje drugostepenog rešenja ne sadrži utvrđeno činjenično stanje, razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, kao i razloge koji, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu, niti je ocenio sve navode žalbe.

Nakon što je drugostepeni organ u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine, prvostepeni organ je 8. januara 2009. godine u ponovnom postupku doneo rešenje int. broj 2581-2/08, kojim je utvrđeno da je podnositeljki prestala služba, bez njene saglasnosti, sa danom 10. majem 2005. godine, do kada je utvrđen i otkazni rok u trajanju od 30 dana.

Odlučujući o žalbi podnositeljke, drugostepeni organ je 27. aprila 2009. godine doneo rešenje UP-2 broj 34-2 kojim je istu odbio. Drugostepeni organ je naveo da je "kao nesporno utvrdio, a nakon neposrednog uvida" u Odluku o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, da je tom odlukom, pored ostalih radnih mesta, izvršena izmena i dopuna formacije VP 1279 Beograd i da je po toj izmeni na radnom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena smanjen broj izvršilaca sa 12 na 11. Isti organ je uvidom u akt Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 12490-7 od 4. decembra 2008. godine utvrdio da se podnositeljki nije moglo obezbediti nijedno pravo predviđeno odredbom člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je presudom U. 9518/10 (2009) od 11. novembra 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da su i pri donošenju pobijanog drugostepenog rešenja učinjene povrede pravila postupka iz člana 199. stav 2. i člana 235. stav 2. Zakona o opšte upravnom postupku, jer se u spisima predmeta ne nalazi Odluka ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine i akt o sistematizaciji radnih mesta, niti su oce njeni svi navodi žalbe.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje UP-2 broj 30-1 od 7. februara 2011. godine kojim je odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. januara 2009. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da su nadležne starešine, nakon izvršenih organizacijsko-mobilizacijskih promena i izmene mirnodopske formacije, izvršile analizu stanja popune jedinica i ustanova iz svoje nadležnosti i utvrdile kojim licima je ukinuto radno mesto, odnosno uz odgovarajuće kriterijume smanjen broj izvršilaca na jednom radnom mestu; da je proveru podataka sa predloženog spiska lica u višku vršila radna grupa (komisija) Sektora za materijalne resurse, obrazovana po naređenju pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse pov. broj 622-1 od 15. aprila 2005. godine, prikazujući detaljan pregled svih lica sa spiska prema stručnoj spremi, dužini staža osiguranja i godina starosti, stambenom obezbeđenju, socijalnom i bračnom statusu, kao i drugim "elementima" za koje je koordinator radne grupe procenio da su potrebni; da je završnu kontrolu navedenog spiska lica vršila Uprava za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, kao "najviši organ u čijoj su nadležnosti kadrovi i kadrovska problematika". Drugostepeni organ je potom, kao i u svom prethodnom rešenju, naveo da je činjenicu smanjenja broja izvršilaca utvrdio neposrednim uvidom u Odluku ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, dodajući da istu činjenicu dokazuje i potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 2100-3 od 17. decembra 2010. godine. Takođe se pozvao i na potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 12490-7 od 4. decembra 2008. godine , koja dokazuje da se podnositeljki nije moglo obezbediti nijedno pravo predviđeno odredbom člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 2986/11 od 5. novembra 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Nakon što je izložio činjenično stanje koje proizlazi iz obrazloženja drugostepenog rešenja, Upravni sud je ocenio da je pravilno tuženi organ utvrdio da je na radnom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena smanjen broj izvršilaca sa 12 na 11, kao i da u vreme prestanka službe nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije, zbog čega su bili ispunjeni uslovi iz odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije za donošenje rešenja o prestanku službe, bez njene saglasnosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe , relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i prav ilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice, po svom uverenju , odlučuje k oje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

Odredbama člana 44. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 36/94, 42/94, 9/00 i 44/02 ), koja je bila na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe u Vojsci Srbije i Crne Gore, bio je propisan postupak koji se sprovodio u slučaju stavljanja na raspolaganje civilnog lica zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu.

Odredbama člana 44. navedene uredbe, koje su izmenjene članom 12. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SCG" broj 32/05) , koja je stupila na snagu 13. avgusta 2005. godine, bilo je propisano: da se za utvrđivanje razloga za smanjenje broja izvršilaca zbog kojih civilnom licu na jednom radnom mestu prestaje služba, obrazuje komisija (stav 1.); da se k omisija iz stava 1. ovog člana sastoji od najmanje tri člana, da se za članove komisije imenuju profesionalni vojnici ili civilna lica koja imaju uvid u rad civilnog lica i poznaju poslove radnog mesta, osim lica raspoređenih na radna mesta na kojima se smanjuje broj izvršilaca, te da se pri davanju predloga za prestanak službe civilnog lica zbog smanjenog broja izvršilaca na jednom radnom mestu, cene radni kvaliteti tog lica, koji podrazumevaju i ocene rezultata njegovog rada (stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je postupak smanjenja broja zaposlenih na radnom mestu na koje je bila raspoređena sproveden bez unapred utvrđenih i poznatih kriterijuma, i to nakon donošenja rešenja kojim je određeno da joj prestaje služba u Vojsci.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine ).

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu, kao i razloge zbog kojih se tom licu nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih zakonom (videti Odluku Ustavnog suda Už-563/2009 od 9. juna 2010. godine). Imajući u vidu da je Upravni sud osporenom presudom potvrdio zakonitost drugostepenog rešenja, ne dajući za to nove razloge, Ustavni sud je ocenio da je ostvarivanje prava podnosi teljke ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku bilo povezano sa stavovima i ocenama zauzetim u drugostepenom rešenju. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ u dopunjenom postupku utvrdio da je na osnovu Odluke ministra odbrane pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine broj izvršilaca na radnom mestu na kome je podnositeljka bi la raspoređena smanjen za jednog . Međutim, drugostepeno rešenje, kao i prethodno prvostepeno rešenje, u obrazloženju sadrži samo pobrojane kriterijume i konstataciju da su nadležne starešine predložile da podnositeljki prestane civilna služba, bez navođenja činjenica i razloga na kojima se zasniva zaključak o opravdanosti od luke da njoj prestane služba.

Ustavni sud ukazuje da je postojala obaveza da se u rešenju o prestanku službe izlože činjenice i opravdani razlozi koji bi jasno upućivali na zaključak da sva druga civilna lica, izuzev podnositeljke, u većoj meri zadovoljavaju zahteve radnog mesta na kome se smanjuje broj izvršilaca. Na taj način bi se pokazalo da je ovlašćenje tog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno (videti Odluku Ustavnog suda Už-5826/2013 od 2. oktobra 2014. godine).

Ustavni sud je imao u vidu da se nadležni organi u svojim rešenjima pozivaju na kriterijume koje je primenjivala radna grupa Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane, obrazovana nakon donošenja prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine, prilikom preispitivanja već donetih odluka o prestanku službe civilnih lica. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su se činjenice od značaja za odlučivanje mogle utvrđivati u upravnom postupku pred nadležnim organima, odnosno u upravnom sporu pred nadležnim sudom, te da se njihovo utvrđivanje n ije moglo prepustiti drugom organu izvan postupka i na toj podlozi doneti odluka. Ustavni sud je našao i da se u pomenutim rešenjima ne spominje koji je materijalni propis u vreme donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke sadržao te kriterijume, već se navodi da je koordinator te radne grupe bio ovlašćen da uvodi i druge kriterijume "za koje bi procenio da su potrebni". Ustavni sud dodatno konstatuje da je u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, 10. maja 2005. godine, na snazi bila Uredba o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, koja nije predviđala postupak i kriterijume koji su se primenjivali u slučaju prestanka službe civilnog lica zbog smanjenja broja izvršilaca, već su taj postupak i kriterijumi bili predviđeni u članu 44. navedene uredbe, nakon što su 13. avgusta 2005. godine stupile na snagu njene izmene i dopune.

Propust drugostepenog organa da se argumentovano bavi ovim bitnim pitanjem konkretne upravne stvari proteže se i na osporenu presudu Upravnog suda, koji se zadovoljio potvrđivanjem drugostepenog rešenja, iako je na njemu bilo da otkloni sve nedostatke koji su uticali na pravilnost tog rešenja. Nepoznavanje svih razloga za donošenje rešenja kojim je odlučivano o njenom statusu civilnog lica u Vojsci, bitno je smanjilo mogućnost podnositeljki ustavne žalbe da u postupku po tužbi sa uspehom osporava zakonitost pobijanog rešenja. Pri tome je podnositeljka sa navedenim razlozima mogla biti upoznata jedino iz obrazloženja, kao obaveznog elementa rešenja u upravnom postupku i presude u upravnom sporu, jer se samo putem obrazloženja odluke može utvrditi da li su donetom odlukom postignuta jemstva pravičnog suđenja.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je zaključio da osporena presuda Upravnog suda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivu argumentaciju za ocenu o razlozima za prestanak službe upravo podnositeljki ustavne žalbe, kao jednom od 12 civilnih lica koja su bila raspoređena na radnom mestu na kome je određeno smanjenje broja izvršilaca. Nalazeći da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 2986/11 od 5. novembra 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 30-1 od 7. februara 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na rad iz člana 60. stav 3. Ustava, jer se obrazlaže istim navodima kao i utvrđena povreda prava na pravično suđenje . Ustavni sud, takođe, konstatuje da se podnosi teljka samo formalno poziva na povredu prava na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, zbog čega je nije razmatrao.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvojena ustavna žalba zbog neobrazloženog rešenja o prestanku službe u Vojsci

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti