Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Kao glavni razlog za dugo trajanje postupka, sud je identifikovao neažurno i neefikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz O, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9048/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90185/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz O . podneo je 8. maja 2012. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9048/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90185/10.

Podnosilac smatra da mu povređeno označeno pravo, zbog toga što predmetni postupak, u kome ima svojstvo tužioca, u trenutku podnošenja ustavne žalbe još nije okončan, iako je prošlo preko devet godina od podnošenja tužbe. Razlog za dugo trajanje postupka je u postupanju sudova, koji su, nakon neosnovanog rešenja o povlačenju tužbe, po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje odlučivali više od četiri godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu koju je pretrpeo zbog povrede označenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 90185 /10 Prvog osnovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 10. novembra 2003. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv Kompanije "O. D . " DD iz B, radi naknade štete, odnosno umanjenja opšte radne aktivnosti - invaliditeta. U tužbi je naveo da je 5. juna 2001. godine teško ranjen prilikom vršenja službe, kao pripadnik MUP - Republika Srbija, zbog čega mu je od strane tužene isplaćena naknada štete po osnovu trajnog invaliditeta van spora u iznosu od 13.000,00 dinara, te da nije zadovoljan isplaćenim iznosom. Predmet je zaveden pod brojem P. 9048/03.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda P. 5059/05 od 24. februara 2006. godine, kojim se tužba smatra povučenom, bila su zakazana i održana tri ročišta. Posle prvog održanog ročišta 18. februara 2004. godine, na kome je određeno medicinsko veštačenje preko sudskom veštaka specijaliste ortopedske hirurgije i traumatologije i naloženo tužiocu da u roku od 15 dana dostavi dokaz o uplaćenom predujumu za troškove veštačenja, Opštinski sud je doneo rešenje P. 9048/03 od 19. maja 2004. godine kojim je prekinuo postupak, s tim da će se postupak nastaviti po zahtevu tužioca, zbog toga što tužilac nije blagovremno izvršio uplatu predujma na ime troškova veštačenja, i pored jedne opomene suda od 17. marta 2004. godine. Punomoćnik tužioca je dokaz o uplati predujma na ime troškova veštačenja dostavio 22. marta 2004. godine, pre donošenja navedenog rešenja, ali je ipak tražio nastavak postupka 17. juna 2004. godine i ponovo dostavio dokaze o uplati. Nalaz veštaka je dostavljen sudu 9. jula 2004. godine, ali je tek posle urgencije tužioca od 24. maja 2005. godine nastavljen postupak pod brojem P. 5059/05 i održana su još dva ročišta na kojima je saslušan veštak, te određeno još jedno veštačenje preko veštaka iz oblasti medicine rada.

Tužilac je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje 6. marta 2006. godine, a ukoliko sud ne prihvati ovaj predlog, izjavio je žalbu protiv rešenja Opštinskog suda P. 5059/05 od 24. februara 2006. godine, kojim se tužba smatra povučenom. Posle jednog održanog ročišta povodom ovog predloga (dva ročišta nisu održana jer nije bilo uredne dostave poziva za tuženog i zbog sprečenosti postupajućeg sudije), Opštinski sud je rešenjem P. 5059/05 od 16. maja 2007. godine odbio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje podnet zbog propuštenog ročišta 22. februara 2006. godine, kao neosnovan. Naredba za uručenje ovog rešenja data je 22. januara 2008. godine, a punomoćnik tužioca je 29. januara 2008. godine izjavio žalbu protiv ovog rešenja. Opštinski sud je dao naredbu 18. februara 2008. godine da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Beogradu.

Rešavajući o žalbama tužioca, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 583/10 od 6. oktobra 2010. godine odbio njegovu žalbu i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5059/05 od 16. maja 2007. godine, ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5059/05 od 24. februara 2006. godine, kojim se tužba smatra povučenom, a spise predmeta vratio na dalji postupak. Spisi su 2. decembra 2010. godine primljeni u Prvom osnovnom sudu u Beogradu i predmet je zaveden pod brojem P. 90185/10.

Do donošenja prvostepene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. P. 90185/10 od 5. novembra 2012. godine, kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i konstatovano da je za iznos od 13.000,00 dinara tužba povučena, bilo je zakazano i održano šest ročišta za glavnu raspravu. Na održanim ročištima određeno je i sprovedeno veštačenje od veštaka medicine rada, saslušana oba veštaka i usaglašeni njihovi nalazi. Protiv navedene presude, koja je uručena punomoćniku tužioca 26. novembra 2012. godine, nije bilo žalbi, pa je postala pravnosnažna 4. decembra 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio, da je postupak čije se trajanje osporava započeo 10. novembra 2003. godine i da je pravnosnažno okončan 4. decembra 2012. godine, nakon devet godina i nepunih mesec dana, donošenjem prvostepene presude 5. novembra 2012. godine, protiv koje nije bilo žalbi, a što bi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak je bio relativno činjenično složen, jer je zahtevao veštačenje i usaglašavanje nalaza veštaka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku, te da je predmet spora za njega imao poseban značaj i u psihološkom i materijalnom smislu.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac, odnosno njegov punomoćnik su u manjoj meri doprineli dužem trajanju postupka. Iako su se uredno odazivali pozivima suda, u jednom navratu je punomoćnik tužioca izostao sa ročišta, iako je uredno bio pozvan. Ovo je uzrokovalo i donošenje rešenja da je tužba povučena, koje je, istina, kasnije ukinuto. Takođe, tužilac je kasnio i sa uplatom predujma za troškove veštačenja 15 dana.

Ispitujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud konstatuje da na strani Prvog opštinskog suda u Beogradu, prevashodno stoji odgovornost za trajanje postupka van granica razumnog roka. U prilog neažurnog i neefikasnog postupanja suda govori sledeće: određen je prekid postupka bez zakonskog osnova, te iako je tužilac kasnio 15 dana i obavestio sud o uplati troškova pre donošenja rešenja o prekidu, nastavak je određen tek nakon njegove urgencije, posle više od godinu dana od prekida; po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje je odlučeno posle godinu i dva meseca u prvom stepenu, a naredba za uručenje ovog rešenja data je posle još osam meseci. O žalbama tužioca izjavljenim protiv rešenja kojim se tužba smatra povučenom i rešenja kojim se odbija njegov predlog za vraćanje u pređašnje stanje odlučeno je od strane Višeg suda tek 6. oktobra 2010. godine, nakon više od četiri godine od podnošenja predloga za vraćanje u pređašnje stanje ili žalbe, odnosno nakon dve godine od date naredbe prvostepenog suda da se spisi dostave tada nadležnom drugostpenom sudu. Ima doprinosa dužini trajanja postupka u izvesnoj meri i na strani nadležnog drugostepenog suda - Okružnog suda u Beogradu, u periodu od skoro dve godine, za koje vreme, on i pored nadležnosti za odlučivanje, nije donosio odluku o žalbama podnosioca, o kojima je konačno rešio tek Viši sud u Beogradu, a nakon reorganizacije pravosuđa u 2010. godini i izmene zakonskih propisa u pogledu nadležnosti sudova.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od devet godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9048/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90185/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja i složenost postupka, ali i izvesni doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti