Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku po predlogu za ponavljanje postupka. Postupak je trajao četiri godine, što je nerazumno dugo, a podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Bulatovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavne žalba Igora Bulatovića i utvrđuje da je u postupku koji je po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2774/00 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7572/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Igor Bulatović iz Beograda, preko punomoćnika Jadranke Đelić, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 12. avgusta 2010. godine , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u okončanom parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2774/00, kao i u postupku koji je po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2774/00.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa do podnošenja ustavne žalbe proteklo deset godina, a „još se ne zna ishod“ postupka, te da sve vreme trpi materijalnu i nematerijalnu štetu. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete u opredeljenom iznosu, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Zakona o Ustavnom sudu(''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (član 82. stav 2.); da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom (član 84. stav 1.). Odredbama člana 113. ovog zakona je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7572/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2774/00 od 12. jula 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da sud poništi kao nezakonite označene odluke tužene, po osnovu kojih je tužiocu prestao radni odnos kod tužene, kao i da obaveže tuženu da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto u skladu sa njegovom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1601/02 od 23. oktobra 2002. godine preinačena je označena prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Vrhovni sud Srbije je presudom Rev.II 229/03 od 12. marta 2003. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1601/02 od 23. oktobra 2002. godine.

Tužilac je 10. marta 2008. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje postupka u predmetu tog suda P1. 2774/00. Ovaj predlog je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2774/00 od 15. jula 2008. godine odbijen kao neosnovan. Okružni sud u Beogradu je 16. septembra 2009. godine doneo rešenje Gž1. 5044/08, kojim je ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2774/00 od 15. jula 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, navodeći u obrazloženju ovog rešenja da je prvostepeni sud doneo rešenje, a da prethodno nije zakazao ročište za raspravljanje o predlogu, niti je predlog dostavio protivnoj stranci, te je tako učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

Nakon vraćanja spisa prvostepenom sudu, ponovni postupak se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P1. 7572/10. U ovoj fazi postupka, nakon tri zakazana ročišta, od kojih jedno nije održano, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je rešenje P1. 7572/10 od 11. maja 2010. godine, kojim je odbio predlog tužioca za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 160102/02 od 23. oktobra 2002. godine. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž.I 1966/10 od 22. februara 2012. godine. Protiv označenog drugostepenog rešenja nije izjavljena revizija.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će neblagovremene, nepotpune ili nedozvoljene predloge za ponavljanje postupka odbaciti rešenjem predsednik veća bez održavanja ročišta, da ako predsednik veća ne odbaci predlog, dostaviće primerak predloga protivnoj stranci po odredbama člana 136. ovog zakona, koja ima pravo da u roku od 15 dana odgovori na predlog, a kad sudu stigne odgovor na predlog ili kad protekne rok za davanje odgovora, predsednik veća odrediće ročište za raspravljanje o predlogu (član 426 st. 1. i 2.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud, najpre, ukazuje na svoj pravni stav da pravnosnažno okončani sudski postupak i postupak koji se vodi po predlogu za njegovo ponavljanje ne predstavljaju jedinstvenu celinu, jer je smisao ulaganja ovog vanrednog pravnog leka upravo u tome da se ponovi postupak koji je već okončan. Kako je spor radi poništaja rešenja na osnovu kojih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, završen još 2003. godine, donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 229/03 od 12. marta 2003. godine, dakle pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, to je Ustavni sud utvrdio da su ispunjeni uslovi da se postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku ceni samo u odnosu na postupak po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka, podnet 10. marta 2008. godine, pošto je u odnosu na prethodno vođeni postupak ustavna žalba nedopuštena.

Trajanje postupka po vanrednom pravnom leku od četiri godine, u radnom sporu, samo po sebi ukazuje na to da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Ovo posebno što u postupku po predlogu za ponavljanje postupka parnični sud utvrđuje samo da li je predlog blagovremen, potpun, odnosno dozvoljen, i ukoliko nađe da jeste, po održanom ročištu ceni da li su ili nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi da se ponavljanje postupka dozvoli.

Imajući u vidu navedeno, kao i utvrđene činjenice u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog navedenom trajanju osporenog postupka nedelotvorno, odnosno neefikasno postupanje parničnih sudova. U prilog navedenoj tvrdnji, Ustavni sud ukazuje da je Prvi opštinski sud u Beogradu rešenje kojim je odbio predlog za ponavljanje postupka doneo, kako to iz obrazloženja drugostepenog rešenja Okružnog suda u Beogradu proizlazi, a da nije održao ročište povodom tog predloga, niti je taj predlog dostavio suprotnoj strani, što je bio dužan prema odredbama tada važećeg Zakona o parničnom postupku, zbog čega je Okružni sud u Beogradu morao da ukine takvo prvostepeno rešenje i predmet vrati na ponovni postupak. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Okružnom sudu u Beogradu bilo potrebno godinu dana da odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka, dok je Viši sud u Beogradu tek nakon godinu i po dana odlučio o žalbi na rešenje koje u ponovnom postupku doneo Prvi osnovni sud u Beogradu.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je po njegovom predlogu za ponavljanje postupka vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2774/00 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7572/10) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ovaj zahtev ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa postupkom u kome se odlučivalo o predlogu za ponavljanje postupka, a imajući u vidu da postavljeni zahtev ne ispunjava ni procesne pretpostavke propisane odredbom člana 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Sud ovaj zahtev nije razmatrao.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanjem tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove . S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti