Odbijanje ustavne žalbe protiv revizijske presude u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je revizijski sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku o obračunu kamate i pravu na bonifikaciju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi "Astra" DOO iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba "Astra" DOO izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 7. aprila 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , zajemčeno g odredbom člana 36. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba "Astra" DOO, izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 8. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. "Astra" DOO iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 12. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Duška Stojanovića i Maje Jovanović, advokata iz Beograda i punomoćnika Miloša Bogdanovića iz Kruševca, ustavnu žalbu koju je dopunio podneskom od 4. jun a 2012. godine, protiv presud a Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 7. aprila 2011. godine i Prev. 254/10 od 8. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčeno g odredbama člana 36. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe naveo je da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer je na iznos glavnog duga obračunao prvo zateznu kamatu, potom procesnu kamatu na kapitalizovanu zateznu kamatu i na kraju na sve to ponovo zateznu kamatu. Posledica ovakvog postupanja prvostepenog suda je da je više puta vršio obračun kamate na kamatu i da je prvostepena presuda suprotna odredbi člana 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i protivna načelu zabrane anatocizma, odnosno zabrane obračuna "kamate na kamatu", a na koju pravo imaju samo bankarske organizacije, ali ne i druga pravna lica koja ne obavljaju bankarsku delatnost. Dalje je istakao da je preko punomoćnika Miloša Bogdanovića, advokata iz Kruševca 28. oktobra 2009. godine izjavio reviziju u zakonskom roku, ali da ista nije dostavljena Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje, a presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 7. aprila 2011. godine odbijena je samo revizija tuženog izjavljena od strane punomoćnika Vladimira Rajkovića, advokata iz Beograda od 8. oktobra 2009. godine. Podnosilac je istakao da je revizijskom presudom povređeno materijalno pravo na štetu tuženog, jer su sudovi prilikom odlučivanja o protivtužbenom zahtevu utvrdili da je isti neosnovan, jer su prilikom tumačenja Uslova prodaje od 6. oktobra 1999. godine, zauzeli stav da je za ostvarenje bonifikacije (rabata) neophodno da kupac ispuni kumulativno i uslov kupovine robe u vrednosti navedenoj u Uslovima prodaje i uslov da plaćanje bude izvršeno u roku od 30 dana. Naveo je da sudovi nisu cenili kasnije donete Uslove prodaje tuženog od 15. decembra 2000. godine kojima je predviđeno da kupcu pripada rabat samo za vrednost preuzete i plaćene robe na mesečnom nivou, te da posledica plaćanja robe posle isteka roka od 30 dana može biti samo plaćanje zakonske zatezne kamate za kašnjenje u plaćanju, a ne i gubitak prava na bonifikaciju (rabat). Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 7. aprila 2011. godine i Prev. 254/10 od 8. februara 2012. godine, presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 4298/08 od 2. septembra 2009. godine i presudu Trgovinskog suda u Kraljevu P. 566/05 od 14. februara 2008. godine, da odloži izvršenje protiv dužnika po pravnosnažnoj presudi Trgovinskog suda u Kraljevu P. 566/05 od 14. februara 2008. godine, koji se vodi kod Privrednog suda u Kraljevu u predmetu I. 245/10 po rešenju o izvršenju I. 245/10 od 1. juna 2010. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Trgovinski sud u Kraljevu je presudom P. 566/05 od 14. februara 2008. godine u stavu prvom izreke ukinuo rešenje o izvršenju tog suda Iv. 1543/01 od 25. oktobra 2001. godine. Stavom drugim izreke te presude utvrđeno je da je osnovano potraživanje tužioca-protivtuženog prema tuženom-protivtužiocu za iznos glavnog duga od 6.325.991,18 dinara, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom, pa su navedeni pojedinačni iznosi i periodi za koje je obračunata kamata , i to: iznos obračunate kamate od 12.966.822,06 dinara sa procesnom zateznom kamatom počev od 24. septembra 2001. godine do 31. decembra 2001. godine u iznosu od 669.724,31 dinara , iznos obračunate kamate od 4.367.046,42 dinara sa procesnom zateznom kamatom počev od 24. oktobra 2001. godine do 31. decembra 2001. godine u iznosu od 225.553,35 dinara , iznos obračunate kamate od 1.237.520,50 dinara sa procesnom zateznom kamatom počev od 24. oktobra 2001. godine do 31. decembra 2001. godine u iznos u od 63.916,70 dinara , iznos obračunate kamate od 1.201.670,50 dinara sa procesnom zateznom kamatom počev od 24. oktobra 2001. godine do 31. decembra 2001. godine u iznosu od 62.065,00 dinara , kao i iznos glavnog duga 250.000,00 dinara, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom počev od 19. januara 1999. godine do 31. decembra 2001. godine u iznosu od 1.317.697,40 dinara, što sve ukupno (glavni dug i navedena kamata iznosi 34.453.050,00 dinara. Istgim stavom izreke presude utvrđeno je da je osnovano potraživanje tuženog-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom za iznos obračunate kamate od 11.203.263,10 dinara , sa zateznom kamatom od 27. decembra 2001. godine do 31. decembra 2001. godine u iznos u od 33.047,00 dinara ; iznos glavnog duga od 541.024,04 dinara sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja do 31. decembra 2001. godine kao i iznos od 2.298.166,90 dinara sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom od 1. januara 1999. godine do 31. decembra 2001. godine u iznos u od 12.347.663,00 dinara, a što ukupno čini utvrđeno potraživanje u iznos u od 27.777.567,53 dinara. Stavom trećim izreke presude izvršen je preboj navedenih uzajamnih potraživanja do visine 27.777.567,53 dinara, pa je odbijen zahtev tuženog-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom za iznos od 27.777.567,53 dinara sa spp kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom na ime duga plati iznos do 6.675.482,47 dinara sa zkaonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2002. godine do isplate glavnog duga i kamate. Stavom petim izreke presude odbijen je kompenzacioni prigovor-protivtužba tuženog-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom za iznos od 6.227.128,44 dinara sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom počev od 30. oktobra 2000. godine pa do 31. decembra 2001. godine u iznosi u od 12.257.291,00 dinara, odnosno ukupno 18.484.419,44 dinara , kao neosnovan. Stavom šestim izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog prema tuženom-protivtužiocu za isplatu iznosa od 1.453.340,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2000. godine do isplate, kao i za isplatu iznosa od 2.031.769,25 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. jula 1999. godine do isplate glavnog duga i kamate kao neosnovan. Stavom sedmim izreke presude utvrđeno je da je tužilac-protivtuženi povukao tužbu prema tuženom-protivtužiocu u delu za glavni dug u iznosu od 4.348.375,48 dinara sa spp, stavom osmim izreke utvrđeno je da je tuženi-protivtužilac povukao protivtužbu prema tužiocu-protivtuženom za iznos od 10.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. decembra 2001. godine do isplate, a stavom devetim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca Viši trgovinski sud je presudom Pž. 4298/08 od 2. septembra 2009. godine odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Kraljevu P. 566/05 od 14. februara 2008. godine. Iz obrazloženja drugostepene odluke proizlazi: da su tužilac i tuženi bili u poslovnom odnosu kupca i dobavljača u periodu od 1998. godine do 2000. godine; da su predmet tužbenog zahteva neplaćeni računi za robu koju je tužilac isporučio tuženom, a koju je tuženi primio, kao i obračunata kamata za račune izmirene u docnji, a predmet protivtužbenog zahteva je obračunata kamata, kao i nepriznata knjižna zaduženja; da je među strankama sporan način obračuna kamate, odnosno vreme računanja kamate, kao i prigovor zastarelosti istaknut povodom izjave o prebijanju međusobnih potraživanja, a sporna su i knjižna odobrenja tužioca prema tuženom u iznosu od 3.483.720,00 dinara, kao i knjižna zaduženja tuženog prema tužiocu u iznosu od 6.227.128,44 dinara; da tužilac i tuženi imaju međusobna dospela novčana potraživanja, a pri istaknutoj izjavi o prebijanju, prvostepeni sud je pravilno cenio da su ispunjeni uslovi iz čl. 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima ; da je pravilno prvostepeni sud u preboj stavio potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu glavnog duga, obračunate i uglavničene zakonske kamate sa obračunatom kamatom računatom do 31. decembra 2009. godine i na potpuno isti način u preboj stavio i potraživanje tuženog prema tužiocu ; da je pri tome, prvostepeni sud pravilno našao da su se uslovi za preboj u konkretnom slučaju stekli 27. decembra 2001. godine kada je dospelo kasnije protivpotraživanje, ali radi lakšeg obračuna preboj je vršio sa 31. decembrom 2001. godine, pri čemu su stranke obračunom kamate na međusobna potraživanja, dovedene potpuno u ravnopravan položaj; da je prvostepeni sud pravilno cenio da istaknuti prigovor zastarelosti nije osnovan, jer u momentu susreta međusobnih potraživanja, a to je dan 27. decembar 2001. godine, nijedno od potraživanja, niti tužioca prema tuženom, niti tuženog prema tužiocu, nije bilo zastarelo, kao i da zahtev tužioca prema tuženom u iznosu od 1.453.340,00 dinara i u iznosu od 2.031.769,25 dinara nije osnovan, jer navedeni iznos predstavlja knjižna odobrenja koje je tužilac dao tuženom po ugovoru broj 4/98 od 3. januara 1999. godine, a koja knjižna odobrenja je potom stornirao podnošenjem tužbe; da je pravilna ocena prvostepenog suda kojom je odbio protivtužbu u iznosu od 6.227.128,44 dinara, jer tuženi svoja plaćanja prema tužiocu, nije vršio u roku od 30 dana koji rok je propisan ugovorom o uslovima prodaje od 6. oktobra 1999. godine; da prema odredbi člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, stranke , u obligacionim odnosima su slobodne da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, urede svoje međusobno poslovanje ; da je u konkretnom slučaju tužilac tuženom ispostavljao račune sa valutom dospeća 30 dana od dana nastanka dužničko poverilačkog odnosa, i na taj način su računi tužioca proknjiženi u poslovnim knjigama tužioca i u poslovnim knjigama tuženog, a tuženi je sa svoje strane tužiocu ispostavljao račune u kojima je valuta dospeća istih identična sa nastankom dužničko -poverilačnog odnosa, što ukazuje na činjenicu da su učesnici u poslovnom odnosu svojom voljom odredili valutu dospeća svakog pojedinačnog računa, a pravo na obračun kamate može se ostvariti od valute dospeća računa kako je ista u računu označena.

Odlučujući o reviziji tuženog-protivtužioca, izjavljenoj od strane punomoćnika Vladimira Rajkovića, advokata iz Beograda, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 254/10 od 7. aprila 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 4298/08 od 2. septembra 2009. godine. Iz obrazloženja ove osporene presude proizlazi da je neosnovano pozivanje revidenta da je kompenzacija provedena suprotno članu 337. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 312. i 313. istog zakona, jer je na ročištu od 24. januara 2008. godine tuženi-protivtužilac prihvatajući prvu varijantu nalaza veštaka, po kojoj je kompenzacija uzajamnih potraživanja parničnih stranaka izvršena sa datumom 31. decembar 2001. godine , prihvatio način obračuna i datum prebijanja uzajamnih potraživanja stranaka. Način obračuna i datume kompenzacije nije sporio ni tužilac-protivtuženi, te se u suštini radi o saglasnosti stranaka da se uzajamna potraživanja obračunaju i kompenzuju sa navedenim datumom, kako je sud prihvatio. Odredba člana 337. Zakona o obligacionim odnosima reguliše kompenzaciju u odsustvu izričite ili prećutne saglasnosti stranaka o načinu kompenzacije, što ovde nije slučaj. Neosnovano je i ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu odredbe člana 279. Zakona o obligacionim odnosima, da je vršen obračun kamate na kamatu, jer tamo gde je utvrđeno pravo na procesnu kamatu, obračunata kamata predstavlja glavni dug, jer je obračunata na dugovanja koja su plaćena u docnji.

Odlučujući o reviziji tužioca-protivtuženog Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 254/10 od 8. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca-protivtuženog izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4298/08 od 2. septembra 2009. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da su spisi predmeta ponovo dostavljeni Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja o reviziji tužioca-protivtuženog. Neosnovano je ukazivanje revidenta da se potraživanja nisu mogla kompenzovati, s obzirom na istaknuti prigovor zastarelosti. Odredbom člana 319. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se dug može prebiti sa zastarelim potraživanjem ako ono još nije zastarelo u času kada su se stekli uslovi za prebijanje. Ako su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno od potraživanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti. Prema utvrđenju prvostepenog suda , potraživanja tužioca potiču delom iz 1998. i 1999. godine i većim delom iz 2000. godine, a potraživanje tuženog potiče iz 1998. godine, što znači da su se stekli uslovi za prebijanje istih pre isteka roka iz člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega nema mesta primeni odredbe člana 339. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, po kojoj prebijanje ne nastaje ako su se uslovi za prebijanje stekli pošto je jedno potraživanje zastarelo kada je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti. Takođe je neosnovano ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu odredbe člana 324. Zakona o obligacionim odnosima kod potraživanja tuženog u iznosu od 1.254.229,10 dinara, koji predstavlja obračunatu kamatu zbog neblagovremeno plaćenog računa broj 091179 od 20. maja 1999. godine, s obzirom na to da je isti dostavljen tužiocu 15. januara 2001. godine, što znači da je tužilac bio u docnji sa isplatom navedenog računa. Ovo iz razloga što se radi o osporavanju utvrđene činjenice, budući da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da je tužilac račun proknjižio još 1999. godine kada je od strane tuženog pozvan na plaćanje, a osporavanje utvrđenih činjenica ne može biti revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz sadržine dopisa Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 4. juna 2012. godine, koji je preko Privrednog apelacionog suda upućen Privrednom sudu u Kraljevu, proizlazi da je 22. maja 2012. godine Vrhovnom kasacionom sudu dostavljen spis predmeta Privrednog suda u Kraljevu P. 566/05, radi odlučivanja o reviziji punomoćnika tuženog-protivtužioca, advokata iz Kruševca, izjavljenoj protiv drugostepene presude. Vrhovni kasacioni sud je presudom Prev. 254/10 od 7. aprila 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog-protivtužioca izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4298/08 od 2. septembra 2009. godine. Presudom istog suda pod istim broj em od 8. februara 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca-protivtuženog izjavljena protiv drugostepene presude Pž. 4298/08 od 2. septembra 2009. godine.

Tuženog-protivtužioca je u predmetnom sporu zastupao kao punomoćnik Miloš Bogdanović, advokat iz Kruševca , po punomoćju u spisima od 2. novembra 2001. godine. Isti punomoćnik je u ime tuženog-protivtužioca izjavio reviziju 28. oktobra 2009. godine. Tuženog-protivtužioca je po punomoćju priloženom uz dopunu žalbe zastupao i punomoćnik Vladimir Rajković, advokat iz Beograda. Imenovani punomoćnik je u ime tuženog-protivtužioca izjavio reviziju 9. oktobra 2009. godine.

Kada stranku u postupku zastupa više ovlašćenih punomoćnika, što je ovde slučaj sa tuženim-protivtužiocem, tada se blagovremene i dozvoljene revizije izjavljene od više punomoćnika u ime iste stranke smatraju jednom revizijom, po kojoj Vrhovni kasacioni sud odlučuje jednom odlukom. Stoga nema mesta donošenju posebne odluke o reviziji tuženog-protivtužioca izjavljenoj od strane punomoćnika Miloša Bogdanovića, advokata iz Kruševca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

Zakonom o obligacionim odnosima ( "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano : da su s trane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da na dospelu a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno; da na iznos neisplaćene kamate može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu; da na povremena dospela novčana davanja teče zatezna kamata od dana kad je sudu podnesen zahtev za njihovu isplatu (član 279.); da kad između istih lica postoji više istorodnih obaveza, pa ono što dužnik ispuni nije dovoljno da bi se mogle namiriti sve, onda se, ako o tome ne postoji sporazum poverioca i dužnika, uračunavanje vrši onim redom koji odredi dužnik najkasnije prilikom ispunjenja, kad nema dužnikove izjave o uračunavanju, obaveze se namiruju redom kako je koja dospela za ispunjenje, ako je više obaveza istovremeno dospelo, prvo se namiruju one koje su najmanje obezbeđene, a kad su sve podjednako obezbeđene, prvo se namiruju one koje su dužniku na najvećem teretu, a ako su u svemu napred rečenom obaveze jednake, namiruju se redom kako su nastale, te ako su istovremeno nastale, ono što je dato na ime ispunjenja raspoređuje se na sve obaveze srazmerno njihovim iznosima (član 312. ); da ako dužnik pored glavnice duguje i kamate i troškove, uračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavnica (član 313. ); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela (član 336.); da prebijanje ne nastaje čim se steknu uslovi za to, nego je potrebno da jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje, a posle izjave o prebijanju smatra se da je prebijanje nastalo onog časa kad su se stekli uslovi za to (član 337.); dug se može prebiti sa zastarelim potraživanjem samo ako ono još nije bilo zastarelo u času kad su se stekli uslovi za prebijanje; ako su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno od potraživanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti (član 339.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine; zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu (član 374.);

5. Odlučujući o delu ustavne žalbe izjavljenom zbog povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 7. aprila 2011. godine, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, pogrešna primena materijalnog prava u konkretnom slučaju odnosi se na pogrešnu primenu odredbe člana 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno primeni Zakona protivno načelu zabrane anatocizma, tj. zabrane obračuna "kamate na kamatu", kao i u pogrešnoj primeni materijalnog prava u delu u kome je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca u delu koji se odnosi na ostvarenje prava na bonifikaciju.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima, postoje dva osnovna slučaja u kojima je dopušteno odstupanje od opšteg pravila zabrane anatocizma, tj. obračuna "kamate na kamatu". Prvi slučaj je predviđen odredbom člana 279. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a drugi odredbom člana 400. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima i odnosi se na potraživanja banaka ili drugih bankarskih organizacija iz kreditn ih poslova. Odredba člana 279. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se kada je dužnik isplatio glavni dug sa docnjom, ali nije isplatio zateznu, odnosno ugovornu kamatu za period docnje. Ova kamata, dakle kamata na dospelu, a neisplaćenu zateznu ili ugovornu kamatu, naziva se u praksi procesna kamata, odnosno procesna zatezna kamata. Naime, poverilac ima pravo na procesnu kamatu u svim slučajevima kada je došlo do prestanka glavnog duga, a dužnik je bio u docnji, pa i kada dug nije ugašen ispunjenjem, nego i na neki drugi način, na primer kompenzacijom.

Dakle, odredbom člana 279. stav 2. ZOO-a, poverilac može obračunatu dospelu ugovornu ili zateznu kamatu, za period od dospeća do isplate glavnog duga, utužiti kao samostalno potraživanje zajedno sa pro cesnom kamatom počev od dana utuženja, što znači da poverilac pre isplate glavnog duga nema pravo da do tada dospelu kamatu uglavniči kao samostalno potraživanje. Ustavni sud primećuje da je pravilno primenjena odredba člana 279. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da samo u delu u kome utvrđeno pravo na procesnu kamatu, obračunata kamata predstavlja glavni dug, jer je obračunata na dugovanja koja su plaćena u docnji.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom tumačenja Uslova prodaje pneumatika tužioca od 6. oktobra 1999. godine i prava na bonifikaciju, te da su sudovi pošli od odredbe člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je predviđeno da su stranke u obligacionim odnosima slobodne u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da urede svoje međusobno poslovanje, Sud ističe sledeće:

Bonifikacija predstavlja naknadu, povlasticu, odštetu, popust ili premiju, a u konkretnom slučaju posebnu nagradu koju prodavac odobrava kupcu zbog ostvarenog većeg mesečnog prometa od ugovorenog za određeno razdoblje ( prometna bonifikacija). Smisao ovakvih uslova prodaje jeste ne samo da se ostvari veći promet i na taj način veći procenat bonifikacije, već i da se ispoštuje isplata, odnosno da isplate budu u roku od 30 dana, za svaki način plaćanja. Tuženi-protivtužilac je pored velikog ostvarenja mesečnog prometa bio u obavezi i da plaćanja vrši u roku od 30 dana. Pored toga, čak i kasnijim uslovima prodaje na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, od 15. decembra 2000. godine, bilo je predviđeno da kupcu pripada rabat samo za vrednost preuzete i plaćene robe na mesečnom nivou, iz čega se izvodi zaključak da je neophodno kumulativno ispunjenje uslova koji se odnose na vrednost preuzete robe i plaćanje radi ostvarenja prava na bonifikaciju.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud za svoje stavove dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da osporenom revizijskom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 7. aprila 2011. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07 i 99/11) , u ovom delu odbio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke .

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravo sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno navedeno pravo, to je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, doneo odluku kao u tački 1. izreke.

Iz spisa predmeta Vrhovnog kasacionog suda proizlazi da je presudom Prev. 254/10 od 7. aprila 2011. godine isti sud odbio kao neosnovanu reviziju tuženog-protivtužioca koju je izjavio punomoćnik Vladimir Rajković, advokat iz Beograda od 8. oktobra 2009. godine, protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4298/08 od 2. septembra 2009. godine.

Ustavni sud primećuje da je usled propusta Privrednog suda u Kraljevu, revizija izjavljena 30. oktobra 2009. godine od strane drugog punomoćnika tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Miloša Bogdanovića, advokata iz Kruševca, dostavljena radi odlučivanja Vrhovnom kasacionom sudu tek 22. maja 2012. godine.

Tuženog-protivtužioca su u postupku pred Privrednim sudom u Kraljevu, zastupala dva punomoćnika i oba su izjavila revizije. Vrhovni kasacioni sud je odlučio o reviziji koja je izjavljena 9. oktobra 2009. godine od strane punomoćnika Vladimira Rajkovića, advokata iz Beograda, a o reviziji koja je izjavljena 28. oktobra 2009. godine, koja je zbog propusta Privrednog suda u Kraljevu, sa spisima predmeta dostavljena Vrhovnom kasacionom sudu 22. maja 2012. godine, Vrhovni kasacioni sud nije odlučivao. Vrhovni kasacioni sud nalazi da su tuženog-protivtužioca u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu, zastupala dva ovlašćena punomoćnika, te da se su blagovremene i dozvoljene revizije izjavljene od više punomoćnika u ime iste stranke smatraju jednom revizijom po kojoj Vrhovni kasacioni sud odlučuje jednom odlukom. U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je iz napred navedenih razloga našao da nema mesta donošenju posebne odluke o reviziji tuženog-protivtužioca izjavljenoj od strane punomoćnika Miloša Bogdanovića, advokata iz Kruševca.

U vezi navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je konstatovao da se navedenim pravom u parničnom postupku daje mogućnost svakoj od strana u tom postupku da izjavi reviziju protiv drugostepene odluke suda, radi eventualnog preispitivanja kako utvrđenih činjenica, tako i primenjenog prava, u situaciji kada je revizija dozvoljena. S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao da se ustavno pravo na pravno sredstvo ne iscrpljuje u strogo formalnom msislu u (ne)mogućnosti njenog izjavljivanja, već podrazumeva mogućnost ostvarivanja delotvorne pravne zaštite putem izjavljene revizije. Pravo na pravno sredstvo se, po oceni Usavnog suda, pored ostalog, može delotvorno ostvariti ako nadležni viši sud oceni sve relevantne navode iz pravnog sredstva, što s druge strane ne znači da korišćenje pravnog sredstva mora rezultirati pozitivnim ishodnom za podnosioca.

Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 36. Ustava, jer bi u konkretnom slučaju odlučivanje Vrhovnog kasacionog suda po reviziji drugog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe bilo krajnje necelishodno, s obzirom na to da se revizije izjavljene od više punomoćnika u ime iste stranke imaju smatrati jednom revizijom, a pre svega, jer je o reviziji već odlučeno.

7. Odlučujući o postojanju povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud jedino utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava ili sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju , je da ispita da li je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosi oca na mirno uživanje svojine, kako je to zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je podnosilac ustavne žalbe izgubio parnični spor nije dovoljna da bi se utvrdila povreda prava iz člana 58. stav 1. Ustava , osim ukoliko ne dokaže da mu je suprotno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, osporenom sudskom odlukom na arbitreran i nepravedan način, uskraćeno pravo na mirno uživanje svojine .

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Podnosilac je izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 8. februara 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Kako je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta po reviziji tužioca-protivtuženog, koju je ova parnična stranka izjavila protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4298/08 od 2. septembra 2009. godine u delu u kome nije uspela u sporu, odnosno u delu u kome joj je odbijen tužbeni zahtev, to Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju u odnosu na osporenu revizijsku presudu podnosilac ustavne žalbe nema pravni interes za osporavanje iste, jer navedenom presudom nije povređeno pravo na štetu podnosioca, s obzirom da je revizija izjavljena o nom u delu u kome je podnosilac uspeo u sporu. Imajući u vidu navedeno , Ustavni sud je , saglasno odredb i člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 254/10 od 8. februara 2012. godine , kao u tački 2. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 4 2b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv revizijske presude u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti