Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao skoro tri godine, a vođen je u izvršenju ranije odluke Ustavnog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Nišu u predmetu U. 200/17 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo V. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. S . izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 200/17 od 14. marta 2019. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S . iz Niša podneo je Ustavnom sudu 8. aprila 20 19. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 200/17 od 14. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, pored ostalog, navedeno: da je ostalo nejasno da li je do prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe došlo zbog ukidanja radnog mesta ili smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu; da upravni organi u vreme rešavanja o prestanku radnog odnosa nisu pokušali da podnosiocu ustavne žalbe nađu odgovarajuće radno mesto u drugoj jedinici ili van Vojske, saglasno odredbama tada važećih Zakona o Vojsci Jugoslavije i Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti; da nije prihvaćen dokaz o činjenici da je postojalo upražnjeno radno mesto u Kabinetu gradonačelnika grada Niša; da su se potvrde organizacionih jedinica Ministarstva odbrane morale prihvatiti sa rezervom, jer su pribavljene 2011. godine i kao takve ne predstavljaju dokaze da je prvostepeni organ, u vreme donošenja svog rešenja iz 2005. godine, raspolagao podacima navedenim u tim potvrdama.

U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, navedeno je da je postupak u kome je odlučivano o prestanku službe podnosioca trajao od 5. aprila 2005. do 14. marta 2019. godine, da je postupak bio hitan i da se radilo o jednostavnom predmetu.

U pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo je navedeno da se „sa svim postupcima od strane upravnih organa i Upravnog suda namerno preterano odugovlačilo“ , iako je podnosi ocu opštim zakonom stavljeno na raspolaganje delotvorno pravno sredstvo koje bi ubrzalo radni spor i omogućilo dobijanje zakonite i pravične odluke o prestanku radnog odnosa.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , kao i da poništi osporenu presudu Upravnog suda. Podnosilac je tražio naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog povrede pomenutih prava u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1097 Niš int. broj 4328-5, kao i celokupne dokumentacije priložen e uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš (u daljem tekstu: prvostepeni organ) int. broj 2-40/05 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da V . S , ovde podnosiocu ustavne žalbe, civilnom licu na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore, na neodređeno vreme, na dužnosti referenta za obrazovanje, kulturno-umetničku i zabavnu delatnost u Klubu Vojske u Nišu , prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Istim rešenjem je određen otkazni rok od 10. aprila do 10. maja 2005. godine, da se podnosi lac odjavljuje kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Niš zaključno sa 10. majem 2005. godine, da mu se priznaje pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom pre stanka službe, koju je ostvario za mes ec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba i da prava i obaveze po osnovu nezaposlenosti ostvaruje kod Nacionalne službe za zapošljavanje.

Rešenje Vojne pošte 1084 Beograd Up-2 broj 306-2 od 30. juna 2005. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, poništeno je presudom Vrhovnog suda Srbije U -SCG. 960/06 od 4. septembra 2008. godine, dok je rešenje Vojne pošte 1122 Beograd (u daljem tekstu: drugostepeni organ) Up-2 broj 306-23/2005 od 9. marta 2009. godine, kojim je ponovo odbijena ista žalba podnosioca, poništeno presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8049/10 (2009) od 19. maja 2011. godine. Rešenje drugostepenog organa Up-2 broj 306-39/2005 od 1. septembra 2011. godine , kojim je po treći put odbijena ista žalba podnosioca, potvrđeno je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10594/11 od 12. septembra 2013. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 29. novembra 2013. godine protiv navedene presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu izjavi o ustavnu žalbu. Odlukom Ustavnog s uda Už-10093/2013 od 14. aprila 2016. godine, u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba i utvrđeno da je podnosiocu označenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 2. izreke, navedena presuda poništena i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosi oca izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja od 1. septembra 2011. godine. Istom odlukom je, u tački 3. izreke, utvrđeno da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu int. broj 2-40/05 i u tački 4. izreke mu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Ustavni sud je u obrazloženju Odluke ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava, jer je iz odredaba člana 232. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku proizlazilo da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg rešenja tog organa, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu. Ustavni sud je potom našao da su dati dovoljni razlozi za ocenu da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučnih činjenica o ukidanju radnog mesta podnosioca i nemogućnosti njegovog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane. Sa druge strane, Ustavni sud je našao da nisu dati dovoljni razlozi za ocenu o nemogućnosti da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, izvan Vojske i Ministarstva odbrane. Naime, u prvoj fazi postupka je iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-713/2008 od 4. avgusta 2008. godine utvrđeno da u vreme prestanka službe podnosioca nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu koje bi odgovarale njegovoj kvalifikaciji i iskustvu, dok je u postupku izvršenja presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8049/10 (2009) od 19. maja 2011. godine pribavljen akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-713/2008 od 20. jula 2011. godine iz koga je utvrđeno da se ne mogu dostaviti podaci o mogućnosti zaposlenja podnosioca u vreme donošenja prvostepenog rešenja, jer se prijave potreba za zapošljavanjem čuvaju pet godina, a taj rok je već protekao. Ustavni sud je posebno istakao da nisu dati razlozi zbog kojih nije prihvaćeno obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-170,183/2009 od 30. marta 2009. godine, zasnovano na podacima o kojima se vodi evidencija, koje je podnosilac dostavio, u kome je navedeno da je u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine bio objavljen oglas za radno mesto „šef odseka za međunarodnu saradnju“ pri Kabinetu gradonačelnika grada Niša, za koje su uslove ispunjavala sva lica sa visokom stručnom spremom, a primera radi je pomenut i diplomirani sociolog, što je zanimanje podnosioca ustavne žalbe. S obzirom na to da podnosiocu pre prestanka službe u Vojsci nije pokušano da se obezbedi neko od pomenutih prava iz člana 144. stav 1. Zakona, a u ponovnom upravnom postupku nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se naknadno ispitala mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe, Ustavni sud je smatrao da podnosilac ne može snositi štetne posledice propuštanja upravnih organa da utvrde te činjenice, što su bili dužni da učine. Ovaj sud je , takođe, smatrao da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava pre prestanka službe morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri oceni zakonitosti odluke o prestanku službe podnosioca. Pri tome je istakao da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se tom odlukom prejudicirala odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova oceni i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom.

Navedena odluka Ustavnog suda je 17. maja 2016. godine dostavljena Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je, na sednici održanoj 28. jula 2016. godine, doneo presudu U. 7788/16 (2011), kojom je uvažio tužbu podnosioca, poništio rešenje drugostepenog organa od 1. septembra 2011. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje, uz nalog da se u ponovnom postupku o spornom pitanju odluči u skladu sa iznetim ustavnopravnim ocenama.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 306-63/2005 od 29. novembra 2016. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine . Pre donošenja navedenog drugostepenog rešenja, prvostepeni organ je pribavio akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-713/2008 od 28. septembra 2016. godine u kome je navedeno: da u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine nije bilo prijavljenih potreba za posredovanjem u zapošljavanju lica u zanimanju diplomirani sociolog i da je podnosilac ostvario pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti u trajanju od devet meseci (od 11. maja 2005. do 10. februara 2006. godine); da je u istom periodu, tačnije 24. maja 2005. godine, iz Kabineta gradonačelnika dostavljena prijava za javno oglašavanje u oglasniku „Poslovi“, za poziciju „šef odseka za međunarodnu saradnju“, koja je oglašena, ali za koju nije traženo posredovanje, odnosno upućivanje lica; da Nacionalna služba za zapošljavanje kod tako dostavljenih prijava vrši uslugu javnog oglašavanja, ali ne i selekciju i upućivanje lica. Prvostepeni organ je navedeni akt Nacionalne službe za zapošljavanje dostavio punomoćniku podnosioca ustavne žalbe radi izjašnjenja, koji je u podnesku od 10. oktobra 2016. godine naveo da „nije bilo na Nacionalnoj službi da se brine o zaposlenju njegovog vlastodavca, već da je ta obaveza bila na Vojnoj pošti, odnosno da je i ranije dostavljen dokaz o tome da je postojala mogućnost da se podnosiocu obezbedi zaposlenje u Pirotu, za šta je prethodno obavljen razgovor sa njim“.

Drugostepeni organ je na osnovu akta Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš od 28. septembra 2016. godine ocenio da se podnosiocu u vreme prestanka službe u Vojsci nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Ministarstva odbrane i Vojske.

Drugostepeni organ je našao da nisu osnovani navodi punomoćnika podnosioca da nadležni starešina nije realizovao raspoređivanje podnosioca na radno mesto u Klubu Vojske u Pirotu. Ovo iz razloga što je podnosilac počev od 1. januara 2003. godine bio u stanju u službi „na raspolaganju“ u Vojnoj pošti 1410 Niš, a u cilju rešavanja njegovog stanja u službi, sa podnosiocem je 25. oktobra 2004. godine obavljen službeni razgovor u vezi mogućeg raspoređivanja u mesto službovanja Pirot. Međutim, do navedenog raspoređivanja nije došlo, jer je rešenjem nadležnog starešine VP 1410 Niš int. broj 39-7/1 od 13. januara 2005. godine podnosilac raspoređen na radno mesto u Klubu Vojske u Nišu. Kako podnosilac navedeno rešenje nije osporavao, ono je postalo konačno i izvršno, pa je njegov status u Vojsci rešen raspoređivanjem na odgovarajuće radno mesto, odnosno podnosilac se više nije nalazio u statusu „na raspolaganju“. Uz to, drugostepeni organ je ocenu o nemogućnosti raspoređivanja podnosioca u Vojsci i Ministarstvu odbrane zasnovao na aktu Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-713/2008 od 4. avgusta 2008. godine, ne pozivajući se više na akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-713/2008 od 20. jula 2011. godine.

Drugostepeni organ je takođe ocenio navode podnosioca o ukidanju radnog mesta na koje je bio raspoređen i nemogućnosti njegovog raspoređivanja u okviru Ministarstva odbrane i Vojske, što nisu bila sporna pitanja u pomenutoj odluci Ustavnog suda.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 200/17 od 14. marta 2019. godine odbijena je tužba podnosioca podneta 4. januara 2017. godine protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, pravilno je tuženi organ pobijanim rešenjem odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8 . aprila 2005. godine, jer se podnosiocu, prema pribavljenim dokazima, u navedenom periodu nije moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega mu je pravilno prvostepenim rešenjem prestala služba, bez nje gove saglasnosti, na osnovu člana 143. tačka 9) navedenog zakona.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama člana 133. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, da radi ostvarenja cilja postupka, daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (stav 1.); da stranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, kao i da ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, te da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je Odlukom Už-10093/2013 od 14. aprila 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10594/11 od 12. septembra 2013. godine i utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u odgovarajućem novčanom iznosu. Ustavni sud ukazuje na to da navedeni postupak nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena pomenuta odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Postupak koji je vođen u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda trajao je od 17. maja 2016. godine, kada je Odluka dostavljena Upravnom sudu, do 14. marta 2019. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 200/17, kojom je postupak pravnosnažno okončan. Dakle, dve godine i deset meseci.

Ustavni sud je imao u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i suda koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca. Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi u izvršenju Odluke ovog suda bili dužni samo da utvrde da li je postojala mogućnost da podnosilac pre prestanka službe zasnuje radni odnos u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara nje govoj stručnoj spremi, u skladu sa odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Ustavni sud ponovo ukazuje na to da je odluka o zakonitosti rešenja o prestanku službe za podnosi oca bila od egzistencijalnog značaja. Podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju osporenog postupka.

Ustavni sud je konstatovao da su u periodu koji se ceni u ovom predmetu doneti jedno drugostepeno rešenje i dve presude Upravnog suda. Ustavni sud je ocenio da je posmatrani period prevashodno obeležilo trajanje drugog upravnog spora u kojem je osporena presuda doneta nakon dve godine i dva meseca od podnošenja tužbe, što se u konkretnom slučaju ne može smatrati opravdanim, imajući u vidu da je osporeni postupak vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda i da je odlučivano o ispunjenosti zakonom propisanih uslova da podnosiocu služba prestane 10. maja 2005. godine. Ovaj sud stoga ukazuje na to da se od Upravnog suda očekivalo da o predmetnoj tužbi podnosioca odluči posebno ažurno.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno trajanje predmetnog postupka, koji je vođen u izvršenju odluke ovog suda, potom životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije , od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje postupka prestanka službe podnosioca u periodu od 5. aprila 2005. godine, Ustavni sud je konstatovao da je trajanje tog postupka koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10594/11 od 12. septembra 2013. godine već ocenjeno Odlukom Ustavnog suda Už-10093/2013 od 14. aprila 2016. godine, kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se prema odredbi člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu na pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, zbog čega se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), čijom odredbom člana 294. stav 1. tačka 4) je propisano da sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena, Ustavni sud je u tom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 200/17 od 14. marta 2019. godine pravnosnažno okončan postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-10093/2013 od 14. aprila 2016. godine, kojom je usvojena ustavna žalba podnosioca i utvrđeno da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10594/11 od 12. septembra 2013. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Naime, u postupku koji je prethodio podnošenju te ustavne žalbe utvrđeno je da nadležni organ nije pokušao da podnosi ocu pre prestanka službe obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega je bilo neophodno naknadno ispitati mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da nisu ocenjeni navodi podnosioca da je pre prestanka službe postojala mogućnost zasnivanja radnog odnosa na radnom mestu koje odgovara nje govoj stručnoj spremi, čemu u prilog je dostavio obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-170,183/2009 od 30. marta 2009. godine. Ustavni sud je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca.

Postupajući u skladu sa stanovištem Ustavnog suda da se utvrđena povreda prava na pravično suđenje otkloni tako što će se na ustavnopravno prihvatljiv način oceniti iznete tvrdnje podnosi oca, Upravni sud – Odeljenje u Nišu je presudom od 28. jula 2016. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio konačno rešenje drugostepenog organa, kojem je ukazano na to da se u ponovnom postupku utvrdi da li je postojala mogućnost da se podnosi ocu pre prestanka službe obezbedi navedeno pravo iz člana 144. stav 1. Zakona. Rešavajući o žalbi podnosi oca, drugostepeni organ je preko prvostepenog organa dopunio postupak tako što je pribavio novi akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-713/2008 od 28. septembra 2016. godine u kome je, pored ostalog, navedeno da je 24. maja 2005. godine iz Kabineta gradonačelnika grada Niša dostavljena prijava za javno oglašavanje u oglasniku „Poslovi“, za poziciju „šef odseka za međunarodnu saradnju“, koja je oglašena, ali za koju nije traženo posredovanje, odnosno upućivanje lica, kao i da u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine nije bilo prijavljenih potreba za posredovanjem u zapošljavanju, odnosno za direktno upućivanje poslodavcu lica sa zanimanjem diplomirani s ociolog. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije u izjašnjenju o navedenom naknadno pribavljenom dokazu, niti kasnije u tužbi, izneo konkretne navode kojima bi osporio sadržinu tog dokaza, već je naveo da je podnosilac mogao biti raspoređen u Klubu Vojske u Pirotu. Nakon što je ocenio sve potrebne dokaze i utvrdio činjenice od kojih zavisi rešenje stvari, drugostepeni organ je zaključio da se podnosiocu u vreme prestanka službe nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara nje govoj stručnoj spremi , što je kao pravilno prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi. Pored toga je ocenjeno da su neosnovani navodi podnosioca o mogućnosti njegovog raspoređivanja u Klubu Vojske u Pirotu, imajući u vidu da je ta mogućnost postojala pre nego što je podnosilac raspoređen na radno mesto na kome mu je prestala služba u Vojsci.

Ispitujući da li je Upravni sud izneo ustavnopravne prihvatljive razloge za donetu odluku, Ustavni sud je uzeo u obzir da je u postupku koji je okončan osporenom presudom utvrđeno da pre prestanka službe podnosi oca ustavne žalbe, 10. maja 2005. godine, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Niš nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu koje odgovara nje govoj stručnoj spremi za koje je traženo posredovanje u zapošljavanju, niti da je potreba za zapošljavanjem na takvom radnom mestu objavljena u posebnom glasilu Nacionalne službe za zapošljavanje. Pri tome je utvrđen tačan datum kada je prijava za javno oglašavanje u publikaciji „Poslovi“ za radno mesto „šef odseka za međunarodnu saradnju“ dostavljena Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Niš, odnosno da je to bilo 24. maja 2005. godine, nakon prestanka službe podnosi oca, što on u postupku nije osporio. Time je utvrđeno da nije postojala mogućnost da podnosilac pre prestanka službe zasnuje radni odnos u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, što je bilo sporno pitanje koje se postavilo u Odluci Ustavnog suda Už-10093/2013 od 14. aprila 2016. godine i koje je razjašnjeno u postupku njenog izvršenja.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na razlog prestanka službe i na mogućnost naknadnog pribavljanja dokaza o činjenicama iz vremena pre prestanka službe podnosioca, Ustavni sud ukazuje na to da su izneti navodi već ocenjeni kao neosnovani u ranijoj odluci Ustavnog suda.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud – Odeljenje u Nišu u osporenoj presudi U. 200/17 od 14. marta 2019. godine dao jasne i dovoljne razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, te je utvrdio da podnosi ocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu, odl učujući kao u prvom delu tačke 3 . izreke.

Ustavni sud je iste razloge u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje izneo u Odluci Už-4586/2018 od 29. septembra 2022. godine.

9. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava u suštini dovodi u vezu sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.