Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro sedam godina. Uzevši u obzir složenost predmeta i ponašanje podnosioca, koji je doprineo dužini postupka, ukupno trajanje nije ocenjeno nerazumnim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Nikolića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Nikolića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 4412/03.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Nikolića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 189/10 od 22. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Nikolić iz Kragujevca je 13. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 4412/03. Ustavna žalba je izjavljena i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 189/10 od 22. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je hronološki opisan tok osporenog parničnog postupka, pri čemu podnosilac posebno ističe da je osporeni postupak trajao sedam godina, da je prvostepena presuda doneta posle tri godine, nakon čega je ukinuta i postupak vraćen na ponovno suđenje, te da „sud nije vodio računa o hitnosti rešavanja ovog radnog spora pri određivanju rokova i ročišta“. Obrazlažući navod o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 189/10 od 22. aprila 2010. godine, podnosilac ističe da je revizijski sud presude nižestepenih sudova ocenio kao pravilne „na osnovu neutvrđenog činjeničnog stanja“, a uloženu reviziju odbio kao neosnovanu, čime mu je povredio navedeno ustavno pravo. Podnosilac predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt.

Podnescima od 24. avgusta 2010. godine i 7. oktobra 2010. godine, podnosilac je „dopunio i korigovao“ zahtev iz ustavne žalbe, tako što je, pored ostalog, tražio da Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je na osnovu uvida izvršenog u spise predmeta Opštinskog suda u Kragujevcu P1. 4412/03 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dragan Nikolić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. maja 200 3. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv „Zastava zapošljavanje i obrazovanje“ d.o.o. iz Kragujevca, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, isplate doprinosa i naknade za plaćeno odsustvo.

Do donošenja prvostepene presude 23. avgusta 2006. godine, sud je zakazao 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano deset ročišta, pri čemu tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog nepostojanja tehničkih uslova, dok preostala ročišta nisu održana zbog nepostojanja pretpostavki.

Tokom dokaznog postupka sud je, pored ostalog, odredio ekonomsko veštačenje, na predlog tužioca odredio dopunu ekonomskog veštačenja i saslušao jednog svedoka. Utvrđeno je i da je sud više puta nalagao tužiocu da uredi tužbeni zahtev i da se izjasni o daljim predlozima u dokaznom postupku, što je tužilac više puta činio podnescima upućenim sudu pred zakazana ročišta, a što je za posledicu imalo naknadno izjašnjenje tuženog. Takođe, utvrđeno je i da je tužilac na ročištu održanom 13. decembra 2004. godine povukao deo tužbenog zahteva, a da je naknadno odustao od „povlačenja“.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P1. 4412/03 od 23. avgusta 2006. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi otkaz ugovora o radu, stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da izvrši uplatu svih zaostalih pripadajući doprinosa na njegovo ime nadležnim fondovima, stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade za plaćeno odsustvo isplati iznose bliže navedene u presudi, a stavom četvrtim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 45/07 od 26. februara 2007. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P1. 4412/03 od 23. avgusta 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je dobio upisnički broj P1. 183/07. Sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih su održana tri ročišta, pri čemu dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja pretpostavki, odnosno nedolaska veštaka i nepostupanja tuženog po nalogu suda.

Tokom dokaznog postupka, sud je, pored ostalog, na predlog tužioca odredio dopunu ekonomskog veštačenja, saslušao veštaka i izvršio uvid u opšte akte tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P1. 183/07 od 24. aprila 2008. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi otkaz ugovora o radu, stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da izvrši uplatu svih zaostalih pripadajući doprinosa na njegovo ime nadležnim fondovima, stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade za plaćeno odsustvo isplati iznose bliže navedene u presudi, a stavom četvrtim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 271/08 od 5. septembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P1. 183/07 od 24. aprila 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 189/10 od 22. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 271/08 od 5. septembra 2008. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da prema odredbi člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu („Službeni glasnik PC“, br. 70/01 i 73/01), koji je važio u spornom per iodu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca; da je tužilac odlukom tuženog bio upućen na plaćeno odsustvo, pa je zbog toga bio dužan da ima aktivan odnos prema svojim radnim obavezama, s obzirom na to da mu nije prestao radni odnos kod poslodavca, što podrazumeva i interesovanje oko potrebe za njegovim radnim angažovanjem; da je odlukom tuženog tužilac upućen na plaćeno odsustvo u kom periodu je imao pravo na naknadu zarade u visini od 45% od zarade koju bi ostvarivao da radi; da je zbog toga i tužilac bio u obavezi da prati stanje kod poslodavca, kako bi ce u slučaju potrebe posla blagovremeno javio na rad i bio radno angažovan; da suprotno ovakvoj obavezi tužilac nije postupio po pozivu tuženog kao poslodavca, niti je pružio dokaz da je iz opravdanih razloga bio sprečen da se javi poslodavcu, usled čega je nastao otkazni razlog propisan članom 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, a u skladu sa tačkom 4. Odluke o upućivanju tužioca na plaćeno odsustvo, usled čega je pobijano rešenje kojim je otkazan ugovor o radu, zakonito; da je tužiocu do dana otkaza ugovora o radu i prestanka radnog odnosa 7. aprila 2003. godine isplaćena pripadajuća naknada zarade u celosti i do tog datuma uplaćeni svi pripadajući doprinosi, te da je, s obzirom na zakoniti prestanak radnog odnosa, neosnovan zahtev tužioca za uplatu doprinosa obavezanog socijalnog osiguranja za period posle prestanka radnog odnosa, kao i isplatu pripadajućih naknada zarade posle tog datuma.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku. Takođe, Sud je imao u vidu i to da rok od šest meseci koji je bio propisan članom 1 22. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 70/01 i 73/01) nije prekluzivan, već instrukcioni, te da njegovo prekoračenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak okončan za šest godina i 11 meseci.

Ocenjujući kriterijum složenosti predmeta, Ustavni sud utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca za poništaj odluke o otkazu ugovora o radu i za isplatu doprinosa i naknade za plaćeno odsustvo, što, po oceni Ustavnog suda, može ukazati da je u konkretnom slučaju bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koje je sud morao raspraviti i o kojima je morao odlučiti, a što može opravdati duže trajanje postupka. Ustavni sud je ocenio i da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesporno postojao izuzetan značaj da se sporni postupak okonča u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta za glavnu raspravu, te da nije bilo konkretnih postupanja od strane suda koja su doprinela dužem trajanju postupka i koja se mogu staviti na teret sudu. Ispoljenu nameru suda da efikasno sprovede postupak Ustavni sud ne nalazi samo u broju zakazanih ročišta, već i u činjenici da je taj sud u svim slučajevima kada ročište nije održano zbog nepostojanja pretpostavki, naredno ročište, po pravilu, zakazivao u roku od mesec dana. Ustavni sud dalje ocenjuje i da je bilo izvesnih teškoća oko održavanja ročišta, posebno iz razloga što je podnosilac neposredno pred zakazana ročišta uređivao tužbeni zahtev, a što je iziskivalo naknadno izjašnjenje tuženog. S druge strane, Sud konstatuje da je prvostepena presuda jednom ukinuta, ali da je nakon ukidanja postupak vođen posebno efikasno i ažurno, te da su sudovi meritorno odlučili u tri instance u roku kraćem od tri godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nema značajnih neažurnosti niti propusta u radu sudova, koji su doprineli dužem trajanju osporenog postupka.

Sa druge strane, Ustavni sud je iz prethodno utvrđenih činjenica zaključio da je dužem trajanju postupka doprinelo ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Tako je utvrđeno da je podnosilac više puta uređivao tužbeni zahtev na koji se tužena kasnije izjašnjavala i predlagao dopun e veštačenja. Iako je ovakvo ponašanje podnosioca dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva, (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, broj 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, i Surmeli protiv Nemačke, broj 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131 .), Ustavni sud smatra da se duže trajanje postupka iz tih razloga ne može pripisati sudu (presuda Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke, stav 131 .).

Imajući u vidu navedeno, a posebno složenost predmeta i ponašanje podnosioca, Ustavni sud je ocenio da se ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i 11 meseci ne može smatrati nerazumno dugim rokom, sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 4412/03 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki da Ustavni sud ocenjuje osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 189/10 od 22. aprila 2010. godine, Sud je iz sadržine ustavne žalbe konstatovao da podnosilac povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnjama koje se odnose na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i s tim u vezi pogrešno primenjeno materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi utvrdili činjenično stanje i primenili materijalno pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili merodavno pravo.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio pravno utemeljene, ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je primena prava od strane revizijskog suda bila proizvoljna ili arbitrerna, niti je Ustavni sud našao bilo šta što ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud tako postupao. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi dao dovoljne i jasne razloge za zauzete stavove i ocene. Po nalaženju Ustavnog suda, razlozi navedeni u ustavnoj žalbi o povredi prava na pravično suđenje ne predstavljaju ustavnopravne razloge, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude i zakonitost otkaza ugovora o radu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i rešio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba čl ana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07 , 27/07 i 76/11) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti