Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko osam godina. Ponovljeno ukidanje prvostepenih presuda i vraćanje predmeta na ponovno suđenje ocenjeno je kao neopravdana aktivnost sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Eri Ferenca iz Feketića i Pap Elemera iz Malog Iđoša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Eri Ferenca i Pap Elemera i utvrđuje se da je u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli u predmetu K. 210/08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Eri Ferenc iz Feketića i Pap Elemer iz Malog Iđoša su 13. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Ljiljane Petrić, advokata iz Bačke Topole, podneli ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Bačkoj Topoli K. 210/08 od 9. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 1467/10 od 3. juna 2010. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da se pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli vodio krivični postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije; da je krivični postupak započet početkom 2002. Godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage i da je trajao skoro deset godina, te da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su podnosioci „bili žrtve poznatih političkih promena kada su nakon petooktobarskih događaja u firmama formirani takozvani krizni štabovi...koji su učinili da bez ikakvog osnovanog razloga“ protiv njih bude pokrenut krivični postupak; da su „izuzetno ogorčeni postupanjem nadležnih sudova“ jer „nisu izvršili krivično delo za koje se neosnovano teret e i osuđuju“; da, „umesto da budu oslobođeni optužbe, nasuprot materijalnoj istini oni ipak bivaju osuđeni“, iz čega zaključuju da im je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene presude, a da prethodno odloži njihovo izvršenje.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Subotici Su. VIII-43 broj 10/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Osnovnog krivičnog zakona, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 26. marta 200 2. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosilaca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da su izvršili navedeno krivično delo.

Nakon sprovedene istrage, koja je trajala nešto više od devet meseci, Opštinsko javno tužilaštvo u Bačkoj Topoli je 30. decembra 2002. godine protiv podnosilaca ustavne žalbe podiglo optužnicu.

Opštinski sud u Bačkoj Topoli je, nakon održanog glavnog pretresa (14 puta zakazivan, od čega devet puta održavan i pet puta odlagan - dva puta na neodređeno vreme zbog nedostavljanja tražene dokumentacije od strane oštećenog) i sprovedenog dokaznog postupka, tokom koga su saslušani okrivljeni i veći broj svedoka, te obavljena veštačenja (dopunsko knjigovodstveno i elektromašinsko), 7. aprila 2006. godine doneo osuđujuću presudu, koja je 25. septembra 2006. godine ukinuta rešenjem Okružnog suda u Subotici i predmet je praćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Predmet je nakon prijema u Opštinski sud u Bačkoj Topoli dobio novi broj K. 178/06.

Glavni pretres je zakazan i održan pet puta.

Opštinski sud u Bačkoj Topoli je 14. aprila 20 08. godine doneo presudu K. 178/06 kojom su podnosioci ustavne žalbe oglašeni krivim i izrečena im je uslovna osuda.

Okružni sud u Subotici je 28. avgusta 200 8. godine doneo rešenje Kž. 295/08 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Bačkoj Topoli K. 178/06 od 14. aprila 200 8. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je nakon prijema u Opštinski sud u Bačkoj Topoli dobio novi broj K. 210/08.

Opštinski sud u Bačkoj Topoli je 9. marta 2009. godine doneo osporenu presudu K. 210/08 kojom je podnosioce ustavne žalbe oglasio krivim, i to Eri Ferenca za jedno produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Osnovnog krivičnog zakona, a Pap Elemera za krivično zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Osnovnog krivičnog zakona i izrekao im uslovne osude , tako što je Eri Ferencu utvrdio kaznu zatvora u trajanju od deset meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ako u roku od dve godine ne učini novo krivično delo, a Pap Elemeru utvrdio kaznu zatvora u trajanju od sedam meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ako u roku od jedne godine ne učini novo krivično delo . Presuda je postala pravnosnažna 3. juna 2010. godine donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 1467/10, kojom su izjavljene žalbe odbijene, a prvostepena presuda potvrđena.

4. Odredbom člana 32. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 26. marta 200 2. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 3. juna 2010. Godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž. I 1467/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao osam godina godina i nešto više od dva meseca. Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenima u krivičnom postupku, nadležni sud je trebalo da raspravi i oceni niz složenih činjeničnih pitanja, što je iziskivalo sprovođenje obimnog dokaznog postupka, uz dodatni napor i vreme suda. Po oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ipak ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka duže od osam godina.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci, kao okrivljeni u krivičnom postupku, nisu doprineli njegovom dužem trajanju, već im je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo jesu li izvršili krivično delo koje im je stavljeno na teret.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran tri puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Štaviše, Ustavni sud konstatuje da su u pojedinim prilikama prvostepeni i drugostepeni sud veoma brzo odlučivali o predmetu optužbe, koji se, u konkretnom slučaju, može smatrati relativno složenim. Međutim, vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan za više od osam godina. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetuima „Wierciszewska protiv Poljske“, broj 41431/98 od 25. novembra 2003. godine, stav 46. i „Parizov protiv Makedonije“, broj 14258/03 od 7. februara 2008. godine, stav 58.).

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo .

Ustavni sud je našao, budući da podnosioci ustavne žalbe nisu istak li zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocima, te je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci nisu naveli razloge, ni dokaze koji bi ukazivali da im je povređeno pravo na pravično suđenje. Prema oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe u ovom delu („umesto da budu oslobođeni optužbe nasuprot materijalnoj istini oni ipak bivaju osuđeni“) zapravo se ukazuje na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenim presudama činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i u tom smislu se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što Sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti