Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 13 godina. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak, dok je zahtev za naknadu štete odbačen kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-380/2011
14.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dimitrija Šakića iz Bačke Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dimitrija Šakića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6727/2000, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4762/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dimitrije Šakić iz Bačke Topole je 25. januara 2011. godine, preko punomoćnika Duška Stojanovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6727/2000, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4762/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 8. decembra 2000. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi duga; da je Prvi opštinski sud u Beogradu 5. maja 2005. godine doneo presudu P. 6727/2000 kojom je u celosti usvojen njegov tužbeni zahtev; da je Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tuženog, rešenjem Gž. 14778/05 od 14. septembra 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu u predmet vratio na ponovni postupak i da u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom još uvek nije odlučeno; da je tuženi podneo protivtužbu koja je zavedena pod brojem P. 45419/10; da su rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4762/10 od 4. juna 2010. godine spojeni postupci po tužbi i protivtužbi i odlučeno je da će se dalje postupak voditi pod brojem P. 4762/10; da postupak i dalje nije okončan ni posle 10 godina; da mu je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Dopunom ustavne žalbe od 20. jula 2012. godine podnosilac je tražio naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4762/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. decembra 2000. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tuženog D. P, radi duga.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je sedam ročišta za glavnu raspravu, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, pet iz procesnih razloga i jedno zbog nedolaska svedoka.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6727/2000 od 5. maja 2005. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 8.794,00 evra, sa domicilnom kamatom na iznos od 17.200,00 DEM počev od 12. avgusta 2000. godine do 31. decembra 2001. godine, a na iznos od 8.794,00 evra kamatu po stopi koju plaćaju poslovne banke na štednju po viđenju počev od 1. januara 2002. godine, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 118.097,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 14778/05 od 14. septembra 2006. godine, donetim po žalbi tuženog, ukinuta je presuda Prvog opštnskog suda u Beogradu P. 6727/2000 od 5. maja 2005. godine i predmet je vraćem prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 9382/06 i održano je četiri ročišta, a šest ročišta nije bilo održano i to pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno iz procesnih razloga. Protivtužba je podneta 23. juna 2008. godine.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmet je dobio broj P. 4762/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4762/2010 od 4. juna 2010. godine spojeni su postupci u parnici P. 4762/2010 sa postupkom P. 45419/10 koji je formiran po podnetoj protivtužbi, radi vođenja jedinstvenog postupka i određeno je da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 4762/10.

Zatim je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu održano osam ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem više svedoka, saslušanjem parničnih stranaka, kao i čitanjem spisa predmeta, dok dva ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4762/10 od 17. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi-protivtužilac D. P. da tužiocu-protivtuženom Dimitriju Šakiću na ime duga isplati iznos od 8.794,00 evra, sa domicilnom kamatom na iznos od 17.200,00 DEM, počev od 12. avgusta 2000. godine do 31. decembra 2001. godine, a na iznos od 8.794,00 evra kamatu po stopi koju plaćaju poslovne banke na štednju po viđenju počev od
1. januara 2002. godine, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivrednosti na dan isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravna dejstva ugovor o zajmu zaključen 12. maja 2000. godine između Dimitrija Šakića i D. P, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 2670/2000, jer se radi o simulovanom pravnom poslu; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi-protivtužilac D. P. da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 298.100,00 dinara.

Spisi predmeta su dostavljeni drugostepenom sudu 19. jula 2013. godine, radi odlučivanja o žalbama parničnih stranaka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnoš enja tužbe 11. decembra 2000. godine, pa nadalje .

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumnosti dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni postupak okončao u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prva prvostepena presuda je doneta posle četiri i po godine i u tom periodu je bilo održano sedam ročiša za glavnu raspravu, dok osam ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je posle godinu i po dana odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Dalje, iako je tuženi još 23. juna 2008. godine podneo protivtužbu, tek je posle dve godine, 4. juna 2010. godine spojen postupak po tužbi i protivtužbi radi jedinstvenog odlučivanja. U ponovnom postupku prvostepeni sud je posle sedam godina odlučio, dok drugostepeni sud, do odlučivanja o ustavnoj žalbi nije odlučio o izjavljenim žalbama stranaka.

Dakle, parnični postupak nije okončan ni posle skoro 13 godina, što je nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, podnosilac nije doprineo trajanju postupka, jer se uredno odazivao pozivima suda, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a podnosio je i urgencije za okončanje postupka.

Takođe, imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, nema sumnje da je ishod spora od značaja za podnosioca, jer se radi o dugu značajnog novčanog iznosa za podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedolotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

6. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 20. jula 2012. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, 4. januara 2012. godine, i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen. Na osnovu izvedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev za naknadu štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti