Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Prvostepeni sud je odgovoran za odugovlačenje. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Z, H . T, R . T . i A . T, svih iz Banjice kod Glogovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. Z, H . T, R . T . i A . T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10750/14 podnosi ocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo A. Z, H . T, R . T . i A . T . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev A. Z, H . T, R . T . i A . T . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Z, H . T, R . T . i A . T, svi iz Banjice kod Glogovca, podneli su Ustavnom sudu, 19. marta 2020. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10750/14, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4519/19 od 29. januara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnica po tužbi za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i zlostavljanja tokom boravka u pritvoru trajala punih deset godina, iako predmet spora nije bio nimalo složen; da iznosima koje su podnosiocima A. Z . i A . T . dosuđeni na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, njih dvojica nisu izgubili status „žrtve“, jer su iznosi „sramotno niski“ .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i podnosi ocima prizna pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 10.000 evra, kao i da im dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu u predmetu P. 10750/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 5. maja 201 0. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljenog straha, sve kao posledica neosnovanog boravka u pritvoru i pretrpljenog zlostavljanja . Predmet je zaveden pod brojem P. 71303/10.

Podneskom od 22. decembra 2010. godine, punomoćnik tužilaca je urgirao postupanje po tužbi, koja je tuženoj na odgovor dostavljena tek 14. novembra 2011. godine. Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu predao sudu 8. decembra 2011. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 16. januara 2012. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je i održano još četiri ročišta za glavnu raspravu (24. aprila i 26. novembra 2012. godine, 12. februara i 18. maja 2013. godine). Izveden je dokaz saslušanjem tužilaca u svojstvu parnične stranke. Zbog nemogućnosti punomoćnika tužilaca da pribavi medicinsku dokumentaciju, prvostepeni sud je na ročištu održanom 28. maja 2013. godine odbio predlog da se u dokaznom postupku obavi neuropsihijatrijsko veštačanje, te je glavna rasprava tada zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71303/10 od 28. maja 2013. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca u celini. Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 6346/13 od 21. maja 2014. godine, kojim je navedena prvostepena presuda ukinuta, te je predmet 11. juna 2014. godine vraćen na ponovni postupak, kada je zaveden pod brojem P. 10750/14.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku održano je 12. februara 2015. godine. U periodu do ponovnog presuđenja, zakazano je još 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zato što se predmet nalazio kod sudskog veštaka. Ročišta su zakazivana u period ima od mesec i po dana do pet meseci, što je bio i najčešći vremenski interval između ročišta (pet meseci). U okviru dokaznog postupka je obavljeno neuropsihijatrijsko veštačenje. Sudski veštak se po primedbama stranaka četiri puta pismeno izjašnjavao, a jednom je i saslušan na ročištu. Glavna rasprava je zaključena 18. decembra 2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10750/14 od 18. decembra 2018. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca A . Z . i A . T . za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti (200.000 i 100.000 dinara) , dok su u preostalom delu tužbeni zahtevi ovih tužilaca odbijeni kao neosnovani . Što se tiče tužilaca H . T . i R . T, njihovi tužbeni zahtevi su u celini odbijeni kao neosnovani.

Zakonski zastupnik tužene je 24. januara 2019. godine izjavio žalbu, na koju su tužioci odgovorili podneskom od 7. februara 2019. godine. Žalba tužilaca je predata sudu 4. februara 2019. godine.

Spisi predmeta su 20. maja 20 19. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Osporenom presudom Gž. 4519/19 od 2 9. januara 2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71303/10 od 28. maja 2013. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 5. maja 201 0. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4519/19 od 2 9. januara 2020. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i devet mesec i, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je najpre ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, polazeći od toga da osim saslušanja podnosilaca ustavne žalbe (u svojstvu parnične stranke) i neuropsihijatrijskog veštačenja , drugih dokaza nije bilo.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosi oci ustavne žalbe imal i legitimni interes da sud o nj ihovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da nema njihovog doprinos a produžavanju trajanja postupka

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za prekoračenje granica razumnog roka isključivo snosi prvostepeni sud. Tužba je dostavljena tuženoj na odgovor godinu i po dana nakon predaje sudu. Glavna rasprava je u ponovnom postupku zakazana osam meseci nakon vraćanja predmeta iz drugostepenog suda. Pored navedenog, neprimereno dugi periodi između ročišta za glavnu raspravu (jedan od sedam meseci u fazi postupka do prvog presuđenja i nekoliko od po pet meseci u ponovnom postupku) , nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovoj parnici nije postupao efikasno i ažurno.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, podnosi ocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio ka o u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpel i zbog neefikasnog postupanja nadležn og sud a.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosilaca A. Z . i A . T . ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta u pogledu visine dosuđenog iznosa na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti. Ustavni sud je, pritom, uvidom u obrazloženje osporene drugostepene presude, utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu uzeo u obzir sve okolnosti slučaja, ukazujući da je prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete vodio računa o cilju kome služi ta naknada, te je našao da ne postoje opravdani razlozi da se za taj vid štete navedenim podnosiocima dosude naknade u većem iznosu. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da visina naknade nematerijalne štete zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih stanja i okolnosti, kao i da o tome, krećući se u okviru cilja kome služi ta naknada i zahteva razumnosti i proporcionalnosti, odlučuju sudovi, a ne Ustavni sud.

Kada je reč o podnosiocima H. T . i R . T, Ustavni sud konstatuje da su oni samo formalno osporili presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4519/19 od 29. januara 2020. godine, ne iznoseći razloge na kojima zasnivaju svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Sledom izloženog, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti