Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao šest godina i dva meseca. Neefikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti, dovelo je do neopravdanog odugovlačenja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2900/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 11711/07).

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 28. aprila 2014. godine, preko punomoćnika M . F, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2900/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 11711/07).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak radi isplate zarade i drugih primanja iz radnog odnosa trajao sedam godina, iako je Zakonom o parničnom postupku propisano hitno rešavanje takvih sporova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2900/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 11711/07) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 25. decembra 2007. godine, preko punomoćnika, podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog preduzeća "E." d.o.o. iz Beograda, radi isplate zarada i drugih primanja iz radnog odnosa. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 11711/07.

Rešenjem P1. 11711/07 od 3. aprila 2008. godine Prvi opštinski sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da se sedište tuženog nalazilo na opštini Zvezdara. Spisi predmeta su 22. avgusta 2008. godine dostavljeni Trećem opštinskom sudu u Beogradu na dalju nadležnost, a predmet je dobio oznaku P1. 321/08. Do donošenja presude zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno radi izjašnjenja tužilje na podnesak tuženog predat na ročištu. U periodu od godinu dana i dva meseca, od 28. oktobra 2009. do 28. oktobra 2010. godine, sud nije zakazao nijedno ročište. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke, izvršen uvid u pismenu dokumentaciju i obavljeno finansijsko veštačenje. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2900/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2900/10 od 19. januara 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužilji isplati određene novčane iznose, sa pripadajućom kamatom, na ime neisplaćenih zarada, regresa za godišnji odmor i otpremnine, kao i da joj naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2621/11 od 16. maja 2012. godine vraćen je predmet P1. 2900/10 Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dopunu postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2156/13 od 5. februara 2014. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u žalbom osporenim delovima.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 29. marta 2014. godine lično uručen tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 25. decembra 2007. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2156/13 od 5. februara 2014. godine, iz čega proizlazi da je osporeni parnični postupak trajao šest godina i dva meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen spor radi isplate potraživanja iz radnog odnosa. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, a u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno. Naime, prvostepeni sud je nakon osam meseci od podnošenja tužbe dostavio spise predmeta nadležnom sudu. Pored toga, u periodu od godinu dana i dva meseca, od 28. oktobra 2009. do 28. oktobra 2010. godine, sud nije zakazao nijedno ročište. Ustavni sud smatra da je i drugostepeni sud doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je postupak odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude trajao preko tri godine. Naime, drugostepeni sud je nakon godinu dana i devet meseci od izjavljivalja žalbe, vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Ustavni sud konstatuje da je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe podneo tužbu mesno nenadležnom sudu, čime je u izvesnoj meri doprineo produženju trajanja postupka, ali i da je podnositeljka imala legitiman interes da sud u razumnom roku okonča predmetnu parnicu.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2900/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 11711/07), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, kao i ponašanje punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti