Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje policijske službenice

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policijske službenice, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje presudom Upravnog suda. Upravni sud nije obrazložio ključni navod da uvećanje koeficijenta plate nije predstavljalo naknadu za prekovremeni, noćni i praznični rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Angeline Marković iz Zvečke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Angeline Marković i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 6472 /10 od 17. juna 2010. g odine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se nadležnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-402/2008-01 od 11. decembra 2008. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Angelina Marković iz Zvečke je 12. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihail ović, advokata iz Valjeva, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 6472/10 od 17. juna 2010. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe zaposlen a u Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd , PS Obrenovac i da je u periodu od 1. oktobra 2005. godine do 1. oktobra 2008. godine radila prekovremeno, noću i na dane drža vnih i verskih praznika, a da joj za to nije isplaćivana na knada, odnosno da je uvek primala istu platu bez obzira na broj časova i vreme provedeno na radu, što ni upravni organi, ni Upravni sud nisu cenili; da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude našao da je pravilno postupio tuženi organ uprave pozivajući se na član 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i član 147. stav 3. Zakona o policiji, ne utvrđujući da li su uopšte ti propisi i primenjeni u praksi; da se u konkretnoj situaciji radi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je navedenim zakonima određeno koje kategorije zaposlenih imaju pravo na uvećanje zarade, a da su, međutim, sredstva opredeljena iz budžeta Republike Srbije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, suprotno zakonskim odredbama, ravnomerno raspoređena na sve zaposlene, pa i na one koji ne rade prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika; da je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, načelo da su pred zakonom svi jednaki, te i pravo na pravično suđenje i pravo na rad podnositeljke, iz razloga što su u istoj pravnoj situaciji donete presude Opštinskog suda u Valjevu, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Valjevu, presude Opštinskog suda u Čačku, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Čačku, kojima je pripadnicima Policijske uprave Valjevo i Policijske uprave Čačak priznato pravo na naknadu u periodu važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, iz čega proizlazi da jedan deo pripadnika policije imao pravo na dodatke na platu, a drugi ne, i to zbog različitog tumačenja propisa od strane različitih državnih organa, odnosno sudova. U prilog svojim tvrdnjama, podnositeljka ustavne žalbe j e dostavila presude O pštinskog suda u Valjevu P1. 861/06 od 16. aprila 2007. godine i Okružnog suda u Valjevu Gž1. 394/07 od 31. oktobra 2007. godine, kao i presude Opštinskog suda u Čačku P1. 300/06 od 12. juna 2008. godine i Okružnog suda u Čačku Gž. 1864/08 od 19. novembra 2008. godine.

U ustavnoj žalbi je, takođe, navedeno: da Upravni sud uopšte nije utvrđivao činjenice u vezi sa isplatom regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za ishranu u toku rada u utuženom periodu; da je u osporenoj presudi paušalno potvrđena primena materijalnog prava upravnih organa, sa obrazloženjem da je tuženi organ pravilno postupio pozivajući se na član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koji je bio na snazi do 31. jula 2007. godine; da mesečni obračuni plata u utuženom periodu za podnositeljku žalbe nisu sadržali novčane iznose naknade za ishranu i regres za godišnji odmor, odnosno mesečni iznosi plata nisu se menjali u zavisnosti od vremena provedenog na radu, čak ni u vremenu kada je podnositeljka žalb e koristila godišnji odmor ili odsustvovala sa rada po nekom osnovu; da ne stoje ni navodi Upravnog suda da ne postoji osnov za ostvarivanje prava na naknadu jer nije donet opšti akt kao instrument za konkretnu realizaciju ovih prava, pošto, po mišljenju podnosi teljke, ona ne može snositi posledice nepostupanja Vlade i drugih državnih organa; da su u istoj pravnoj situaciji Opštinski sud u Temerinu i Opštinski sud u Kragujevcu priznali državnim službenicima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknadu za ishranu u toku rada.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da joj je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudom i drugim državnim organima i osnovno načelo da su svi pred zakonom jednaki, pravo na pravično suđenje i pravo na pravičnu naknadu za rad.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žal be povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Policijska upra va za grad Beograd broj 120-1045/08 od 3. oktobra 2008. godine odbijen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe i drugih policijskih službenika za isplatu dodatka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću , kao i zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za ishranu za protekle tri godine.

Podnositeljka ustavne žalbe i drugi policijski službenici su protiv ovog rešenja izjavili žalbu, koja je rešenjem Žalben e komisije Vlade broj 120-01-402/2008-01 od 11. decembra 2008. godine odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka i drugi policijski službenici su 30. decembra 2008. godine podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koji nije doneo odluku u predmetnom upravnom sporu do 31. decembra 2009. godine, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji postupak je nastavljen pred Upravnim sudom - Odeljenje u Kragujevcu . Taj sud je na sednici održanoj 17. juna 2010. godine doneo osporenu presudu U. 6472/10, kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbu i ocenio da je prvostepeno rešenje zakonito, jer su tužioci ostvarili pravo na uvećanje zarade u smislu člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, a u vezi člana 147. stav 3. Zakona o policiji; da je tužiocima prilikom utvrđivanja koeficijenta plate koeficijent uvećan zbog uslova rada, težine i prirode posla, zadataka i poslova koje obavljaju, a što uključuje i rad na dan praznika, noćni rad, rad u smenama, prekovremeni rad, dežurstva, pripravnost i druge vidove neredovnosti u radu, te da nemaju pravo na isplatu dodataka na platu zbog posebnih uslova rada i dužine vremena provedenog na radu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom (član 48.).

Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano: da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom (član 2.); da osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku dana i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4.).

Odredbama člana 5. ovog zakona bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta, kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom (stav 1. tač. 2), 3) i 5) i stav 2.).

Zakon o unutrašnjim poslovima je prestao da važi 29. novembra 2005. godine, stupanjem na snagu Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05). Odredbama Zakona o policiji, uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Prema odredbi člana 146. stav 1. Zakona o policiji, policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova. Član 147. istog zakona propisuje: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.). Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji je propisano: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do dana stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud smatra da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li se osporenim pojedinačnim aktom povređuje ili uskraćuje ustavno pravo podnositeljke. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku, na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku. Međutim, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u primeni načela zakonitosti i načela oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi ''Van de Hurk protiv Holandije'' od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova, odnosno upravnih organa i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke (presuda ''Helle protiv Finske'' od 19. decembra 1997. godine).

Međutim, u konkretnom slučaju, Upravni sud se u obrazloženju osporene presude U. 6472/10 od 17. juna 2010. godine nije osvrnuo na navod tužbe da se uvećanje koeficijenta plate za 30% odnosilo na sve zaposlene, pa i na one zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji nisu radili prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, odnosno da ovo uvećanje nije obuhvatilo dodatke na platu po prethodno navedenim osnovima, iako ovaj navod nije ocenjen od strane drugostepenog upravnog organa, a istican je u žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa uprave.

U upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe, morala je biti utvrđena činjenica da li je koeficijent za obračun plata uvećan za 30% svim zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno da li je prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Ustavni sud konstatuje da se iz obrazloženja prvostepenog rešenja ne može zaključiti da je prvostepeni organ na nesumnjiv način utvrdio ovu činjenicu. U žalbi na prvostepeno rešenje podnositeljka ustavne žalbe je ukazala na nedostatke prvostepenog rešenja, te je bilo nužno da drugostepeni organ razmotri žalbene navode i da ih adekvatno obrazloži. Međutim, Žalbena komisija Vlade, kao drugostepeni organ, samo je iznela opšti zaključak o tome da je prvostepeni organ potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo. U najvećem delu obrazloženja rešenja je ponovljeno obrazloženje prvostepenog rešenja, koje ne sadrži razloge o ovoj odlučnoj činjenici.

S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe podnela zahtev za isplatu dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika u periodu od 1. oktobra 2005. godine do 1. oktobra 2008. godine, prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo je neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način, i po navedenim osnovima, što je moralo na nesumnjiv način biti utvrđeno u upravnom postupku.

Pored toga, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Međutim, upravo ova činjenica nije cenjena u upravnom postupku, iako je podnosilac ustavne žalbe u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja organa uprave ukazao na to da su uvećanje koeficijenta za 30% ostvarili svi zaposleni u Ministarstvu, odnosno i oni zaposleni koji nisu radili prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika.

Imajući u vidu da ni Upravni sud nije cenio ove navode iz tužbe podnete protiv konačnog upravnog akta, iako isti nisu ocenjeni ni u upravnom postupku, a bili su od uticaja na rešenje stvari, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo podnositeljke na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo nalaganjem nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po tužbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 120-01-402/2008-01 od 11. decembra 2008. godine , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i tački 2. izreke.

Zahtev podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnositeljke ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih naznačenih prava biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da ova odluka, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, odnosno prema licima koja su, kao i podnositeljka ustavne žalbe, bili tužioci u upravnom sporu koji se vodio pred U pravnim sudom u predmetu U. 6472/10, kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je isti pravni stav je zauzeo u Odluci broj Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević