Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku ponavljanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer postupak po predlogu za ponavljanje postupka traje skoro šest godina. Nalaže se nadležnom sudu da hitno odluči o žalbi i dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavoljuba Mihajlovića iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavoljuba Mihajlovića i utvrđuje da je u postupku odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka, podnetom u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2775/02, koji se sada, u postupku po žalbi, vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 1072/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se u najkraćem roku odlučilo o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja Opštinskog suda u Beogradu P1. 2775/02 od 24. februara 2009. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavoljub Mihajlović iz Paraćina je 16. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2755/02. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete i tražio je troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2775/02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Uprava za zajedničke poslove, 04 broj 118-257/02 od 13. septembra 2002. godine , određeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova - Sekretarijat unutrašnjih poslova u Jagodini. Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Resor javne bezbednosti , 01/1 broj 5200/02 od 22. oktobra 2002. godine , odbijen je kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv prvostepenog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 26. novembra 2002. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi poništaja navedenih rešenja i vraćanja na rad. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2775/02 od 10. februara 2004. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 996/04 od 18. maja 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđena prvostepena presuda, a presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1715/05 od 5. aprila 2006. godine odbijena kao neosnovana revizija podnosioca izjavljena protiv presude drugostepenog suda.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. novembra 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom presudom tog suda P1. 2775/02 od 10. februara 2004. godine, navodeći da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Paraćinu K. 137/5 od 14. decembra 2005. godine oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2775/02 od 5. decembra 2006. godine naloženo je podnosiocu da u roku od osam dana, pod pretnjom posledica propuštanja – odbačaja predloga kao nepotpunog, uredi predlog za ponavljanje postupka, tako što će naročito navesti: zakonski osnov po kome traži ponavljanje, okolnosti iz kojih proizlazi da je predlog podnet u zakonskom roku i dokaze kojima se potkrepljuju navodi iz predloga. Postupajući po nalogu suda, podnosilac ustavne žalbe je 18. decembra 2006. godine dostavio prvostepenom sudu podnesak kojim je uredio predlog za ponavljanje parničnog postupka.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2775/02 od 15. januara 2007. godine predlog podnosioca je odbačen kao nepotpun. Postupajući po žalbi podnosioca od 14. februara 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 994/07 od 18. aprila 2007. godine, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2775/02 od 1. juna 2007. godine predlog podnosioca je ponovo odbačen kao nepotpun i ovo rešenje je potvrđeno po žalbi, ali su, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 407/08 od 2. oktobra 2008. godine ukinuta navedena rešenja i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2775/02 od 24. februara 2009. godine predlog podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka koji je okončan pravnosnažnom presudom tog suda P1. 2775/02 od 10. februara 2004. godine, odbijen je kao neosnovan. Podnosilac ustavne žalbe je 19. marta 2009. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja. Žalba je dostavljena na odgovor tuženom 24. marta 2009. godine.

Rešenjem Gž1. 3522/10 od 25. februara 2010. godine Apelacioni sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Predmet se u Višem sudu u Beogradu od 12. marta 2010. godine vodi pod brojem Gž1. 1072/10 i do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi nije rešen.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre ukazuje na svoj pravni stav da pravosnažno okončani sudski postupak i postupak koji se vodi po predlogu za njegovo ponavljanje ne predstavljaju jedinstvenu celinu, jer je smisao ulaganja ovog vanrednog pravnog leka upravo u tome da se ponovi postupak koji je već okončan. Kako je radni spor koji je podnosilac ustavne žalbe prethodno vodio završen revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije još aprila 2006. godine, dakle pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, to je Ustavni sud utvrdio da su ispunjeni uslovi da se povreda prava na suđenje u razumnom roku ceni samo u odnosu na postupak po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka, podnetom 30. novembra 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu u predmetu tog suda P1. 2775/02, pošto je u odnosu na prethodno vođeni postupak ustavna žalba nedopuštena.

Polazeći od toga da od 30. novembra 2006. godine do danas, dakle gotovo šest godina, nadležni sudovi nisu pravosnažno odlučili, najpre o dozvoljenosti, a potom o osnovanosti izjavljenog vanrednog pravnog leka, te da pri tome tri i po godine traje postupak odlučivanja o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv prvostepenog rešenja kojim je njegov predlog odbijen, Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka i da, imajući u vidu sporno pitanje koje je u ovoj fazi postupka trebalo raspraviti, nijedan od činilaca koji objektivno može uticati na dužinu određenog sudskog postupka ne mogu opravdati postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka, podnetom u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2775/02, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Sa druge strane, Ustavni sud je, uvidom u celokupnu dokumentaciju, utvrdio da se nedelotvorno postupanje sudova ne može dovesti u vezu sa namerom diskriminacije podnosioca ustavne žalbe po bilo kom osnovu, te je zato ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi načela iz člana 21. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na to da postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao u tački 3. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Ocenivši da se zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa postupkom u kome se odlučuje o dozvoljenosti i osnovanosti vanrednog pravnog leka, a imajući u vidu da postavljeni zahtev ne ispunjava ni procesne pretpostavke propisane odredbom člana 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je utvrdio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu .

Podovom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević