Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu preduzeća „Grapit“ D.O.O. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 13 godina. Žalba u delu koji se odnosi na pravičnost suđenja je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Grapit“ D.O.O. iz Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba „Grapit“ D.O.O. iz Kruševca i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 459/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Grapit“ D.O.O. iz Kruševca podnelo je Ustavnom sudu, 16. avgusta 2010. godine, preko zakonskog zastupnika Ljubomira Jovanovića, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kruševcu gž. 256/10 od 14. juna 2010. godine i presude Opštinskog suda u Kruševcu P. 459/08 P. 459/08 od 1. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 459/08.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , jer je postupak trajao preko 12 godina; da je osporenom pravosnažnom presudom odbijen tužbeni zahtev tužioca zbog nedostatka aktivne legitimacije, te „da je takva radnja u suprotnosti sa članom 222. stav 1. ZPP-a koja propisuje da se ne dokazuju činjenice koja je stranka priznala tokom postupka“, iako je tuženi priznao aktivnu legitimaciju tužioca još na samom početku postupka; da je u postupku bila sporna samo visina tužbenog zahteva tužioca, ne i osnov; da je tužilac podneo predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Kruševcu P. 459/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Lj. J. podneo je 1. septembra 1997. godine Opštinskom sudu u Kruševcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv S.G. iz Kruševca, kojom je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 8. 200, 00 nemačkih maraka, kao i predlog za određivanje privremene mere kojom se zabranjuje tuženom raspolaganje imovinom.

Podneskom od 5. februara 1998. godine punomoćnik tužioca je predložio da kao tužilac bude označen PP „Grapit“ iz Kruševca, „obzirom da je tuženi dužan PP „Grapit“ iz Kruševca, što se vidi iz činjeničnog dela tužbe, očigledno je da je greškom došlo do označenja kao tužioca direktora spomenute firme firme umesto PP „Grapit“, te tužilac ovim podneskom ispravlja svoju očiglednu grešku“.

Rešenjem Opštinskog suda P. 2204/97 od 17. marta 1998. godine prihvaćena je ispravka tužbe i kao tužilac je označen PP „Grapit“ iz Kruševca. Tuženi je na ročištu održanom istog dana osporio tužbeni zahtev u celini.

Podneskom od 26. novembra 2001. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom sudskog veštaka.

U toku postupka zakazano je 21 ročište za glavnu raspravu, od čega sedam ročišta nije održano: dva jer tuženi nije uredno pozvan, jedno jer je tužilac dostavio podnesak sa preciziranim tužbeni m zahtev om uoči ročišta, jedno zbog nepristupanja svedoka, jedno zbog službene sprečenosti sudije, a jedno jer nisu pristupile parnične stranke. Pored toga, izvršeno je građevinsko veštačenje, te dva dopunska veštačenja, ekonomsko-finansijsko veštačenje i saslušano je više svedoka, kao i parnične stranke.

Opštinski sud je presudom P. 2204/97 od 8. februara 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude tužilac i tuženi su izjavili žalbe Okružnom sudu u Kruševcu.

Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 126/03 od 10. februara 2003. godine ukinuta je ožalbena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvo ročište u ponovnom prvostepenom postupku održano je 17. februara 2004. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku zakazano je 24 ročišta za glavnu raspravu, od čega 13 nisu održana: tri jer tuženi nije uredno pozvan, četiri na zajednički predlog stranaka, dva jer je tuženi tražio odlaganje, jer je tužilac precizira o tužbeni zahtev uoči ročišta, a jedno zbog nepristupanja veštaka. Takođe, u postupku je izvedeno građevinsko i ekonomsko-finansijsko veštačenje.

Opštinski sud je rešenjem P. 563/03 od 8. februara 2008. godine utvrdio da se da se tužba smatra povučenom, jer stranke nisu pristupile na ročište. Po predlogu tužioca Opštinski sud je 5. marta iste godine navedeno rešenje stavio van snage i dozvolio povraćaj u pređašnje stanje.

Tuženi je podneskom od 27. januara 2009. godine istakao prigovor nepostojanja aktivne legitimacije tužioca.

Opštinski sud je presudom P. 459/08 od 1. septembra 2009. godine odbio tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju je, između ostalog, istaknuto: da je na nesumnjivi način utvrđeno da je tuženi u svojstvu naručioca i investitora zaključio usmeni ugovor sa drugim fizičkim licem Lj. J. u svojstvu izvođača radova; da su sve uplate izvršene Lj. J, a ne tužiocu; da je sve pravne odnose tuženi imao sa Lj. J. kao fizičkim licem, a ne sa preduzećem „Grapit“.

Tužilac je protiv navedene presude 30. septembra 2009. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Kruševcu.

Presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 256/10 od 14. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda. U obrazloženju presude je navedeno da je prostepeni sud pravilno utvrdio da je tuženi u svojstvu naručioca i investitora zaključio usmeni ugovor sa drugim fizičkim licem u svojstvu izvođača radova, a ne u ime i za račun preduzeća „Grapit“.

Tužilac je podneo Republičkom javnom tužiocu predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda P. 459/08 od 1. septembra 2009. godine i presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 256/10 od 14. juna 2010. godine.

U dopisu Republičkog javnog tužilaštva Gt-I- 754/10 od 20. septembra 2010. godine Osnovnom sudu u Kruševcu navedeno je da nije podnet predlog za zaštitu zakonitosti u predmetnom sporu, kao i da je o tome obavešten tužilac.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, članom 10. bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 1. septembra 1997. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, te da je okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 256/10 od 14. juna 2010. godine .

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se ukupno trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor trajao skoro 13 godina, što samo po sebi može da ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a ti činioci su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu zahtevala su sprovođenje složenijeg dokaznog postupka. Prvostepeni sud je u osporenom parničnom postupku trebalo da utvrdi postojanje aktivne legitimacije na strani tužioca, odnosno da li je Lj.J. zaključio ugovor o građenju sa tuženim kao fizičko lice ili u svojstvu ovlašćenog lica u pravnom licu, kao i visinu tužbenog zahteva u odnosu na kvalitet izvedenih radova.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen a isplata duga. Ispitujući ponašanje podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on doprineo u izvesnoj meri dužini trajanja postupka.Pet ročišta nije održano na predlog obe parnične stranke, dva ročišta nisu održana zbog izostanka stranaka, a dva zbog toga što je podnosilac ustavne žalbe precizirao tužbeni zahtev uoči ročišta.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje Opštinskog suda, koji nije iskoristio ovlašćenja propisana procesnim zakonom da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, pet ročišta u postupku nije održano jer tuženi nije uredno pozvan, a prvo ročište u ponovnom postupku je održano tek nakon godinu dana nakon donošenja drugostepene presude kojom je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 459/08 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredbe člana 89. st av. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US) , u prvom delu izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu načina na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio su sudovi dali ustavnopravno prihvatlj ivo obrazloženje za svoju odluku kojom je odbijena tužba podnosioca ustavne žalbe, a zbog nepostojanja aktivne legitimacije, sa obrazloženjem da aktivna legitimacija predstavlja materijalno-pravni odnos stranke prema predmetu spora. Stoga, proizlazi da postojanje aktivne legitimacije predstavlja pravno, a ne činjenično pitanje kako stoji u navodima ustavne žalbe.

Na osnovu svega navedenog , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević