Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu za rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Pravni sledbenik rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne štete po Zakonu o rehabilitaciji, te odbijanje takvog zahteva ne predstavlja povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz Vrbasa , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. P . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1402/14 od 9. aprila 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Vrbasa podnela je Ustavnom sudu, 9 . maja 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1402/14 od 9. aprila 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 18, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena kao neosnovana revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke radi isplate određenog novčanog iznosa na ime rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava od strane Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete. Pored toga, podnositeljka je istakla da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži svoju odluku, kao i zbog nejednakog postupanja revizijskog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Povredu načela zabrane diskriminacije i prava na nasleđivanje podnositeljka obrazlaže suštinski istim navodima na kojima temelji i svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenja, dok povredu drugih označenih načela i prava podnositeljka nije uopšte obrazložila. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi osporenu revizijsku presudu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 171/13 od 8. oktobra 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev tuži lje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija da tužilji isplati na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete ukupan iznos od 46.712.418,50 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i to u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima: po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u platama pre i posle štetnog događaja, gubitka penzije i razlike u penzijama , te po osnovu pretrpljenog psihičkog bola i straha. Odbijen je i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka i tužilja je obavezana da tuženoj naknadi troškove postupka u označenom iznosu, s tim što je tužilja oslobođena plaćanja sudske takse.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5071/13 od 3. septembra 2014. godine odbijena je žalba tuži lje i potvrđena je prvostepena presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 171/13 od 8. oktobra 2013. godine u pobijanom odbijajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1402/14 od 9. aprila 2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5071/13 od 3. septembra 2014. godine. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da prema utvrđenom činjeničnom stanju sledi da je tužiljin otac S. P . uhapšen u avgustu 1950. godine u Vukovu kod Nikšića i da je odveden u Podgoricu, pa u Beograd, zatim u Kulu u istražni zatvor, a nakon toga je odveden na Goli o tok, gde je boravio sve do 1952. godine, kada je pušten na slobodu – 9. decembra 1952. godine; da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 3/13 od 7. februara 2012. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju S. P . i utvrđeno je da je on bio žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga; da je S . P . preminuo u maju 2000. godine, a da je tužilja rođena 24. marta 1979. godine; da su , polazeći od ovako utvrđeno g činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbi li predmetni tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete ; da je pitanje rehabilitacionog obeštećenja i to, kako kada se radi o krugu lica koja na to imaju pravo, tako i kada se radi o vidovima obeštećenja, uređeno Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11); da stoga i uput na primenu Zakona o obligacionim odnosima, a na čemu revizija posebno insistira, treba shvatiti kao odnos specijalnog i opšteg propisa, pri čemu se opšti propis primenjuje samo na pitanja koja nisu uređena specijalnim zakonom; da je, u konkretnom slučaju, povreda prava tužiljinom ocu trajala do 9. decembra 1952. godine, a tužilja je rođena 1979. godine, te da je njen otac preminuo 2000. godine; da stoga nema uslova da tužilja ostvari pravo na rehabilitaciono obeštećenje po Zakonu o rehabilitaciji; da bi se i po Zakonu o obligacionim odnosima ostvarilo pravo na naknadu štete, pored postojanja same štete, štetne radnje, uzročno-posledične veze između njih, neophodno je i da je zakon priznao taj vid štete; da taj uslov u ovom slučaju nije ispunjen i otuda ne postoji pravini osnov za tužiljino potraživanje; da se iz tih razloga revizija bez osnova poziva i na shodnu primenu Zakona o nasleđivanju, jer je i u tom delu Zakon o rehabilitaciji specijalni propis koji je regulisao šta pravni sledbenici rehabilitovanog lica mogu da naslede; da za odlučivanje, u konkretnom slučaju, nije od značaja ukazivanje u reviziji na manjkavost pojedinih odredaba Zakona o rehabilitaciji; da s obzirom na to da revizija u preostalom delu uglavnom polemiše sa stavom nižestepenih sudova da u ovom slučaju nema pravnog osnova za predmetno potraživanje. a kako se ovaj sud tim pravnim stavom nižestepenih sudova slaže, to proizlazi da je revizija neosnovana, zbog čega je ista i odbijena na osnovu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo neposredne primene zajemčenih prava (član 18.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) je ratifikovana Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena 10. decembra 1984. godine u Njujorku (u daljem tekstu: Konvencija UN). Konvencijom UN je predviđeno: da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju, a da u slučaju smrti žrtve akta torture, imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje (član 14. stav 1.); da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (član 14. stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Ocenjujući navode podnosi teljke ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo , da odluka revizijskog suda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud najpre ukazuje da je identično pravno pitanje , tj. pitanje prava drugih lica - naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu kao vid rehabilitacionog obeštećenja, koje se postavlja i u ovom slučaju, već razmatrao u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16). U navedenoj Odluci Ustavni sud je stao na stanovište da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda – da podnosilac, kao naslednik rehabilitovanog lica, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne nalazi nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse budući da su sva sporna pravna pitanja koja su predmet ove ustavne žalbe prethodno već razmotrena.

5.2. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnositeljka kao naslednik rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, saglasno Zakonu o rehabilitaciji. Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju, da su u reviziji ponovljeni žalbeni razlozi o nepravilnoj primeni materijalnog prava, a o kojima se izjasnio i drugostepeni sud, te da se radi o pravnom pitanju o kome revizijski sud već ima zauzet pravni stav iznet u većem broju presuda, Ustavni sud je ocenio da navodi podnositeljke kojim ukazuje da osporena presuda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje nisu osnovani.

5.3. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre naglašava da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka kao dokaz različitog postupanja Vrhovnog kasacionog suda dostavila rešenje tog a suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine. Ustavni sud je ocenio da iz sadržine priloženog rešenja ne proizlazi da je ova odluka doneta u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i osporena presuda. Naime, iz navedenog revizijskog rešenja kojim su ukinute nižestepene presude proizlazi da je u predmetnom parničnom postupku rehabilitovano lice lično, u svojstvu tužioca, podnelo zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje) . U tom rešenju revizijski sud se pozvao i na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine, u kojoj je razmatrano pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu različitih vidova nematerijalne štete nastale kao posledica akta torture, te je ocenio da se nižestepeni sudovi nisu izjasnili o svim vidovima nematerijalne štete koje je tužilac u konkretnom slučaju tražio, te je stoga i ocenio da se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova o visini nematerijalne štete. Takođe, revizijski sud je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac ne može ostvariti naknadu materijalne štete u sudskom postupku, budući da se radi o imovinskopravnom zahtevu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, za koji je nadležan sud opšte nadležnosti, pa je iz tih razloga ukinuo presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete. Nasuprot tome, u parničnom postupku u kome je doneta osporena revizijska presuda zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu nije podnelo rehabilitovano lice, već podnosi teljka kao naslednik rehabilitovanog lica, a odluka o neosnovanosti zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete je doneta zbog toga što je ocenjeno da podnositeljka, saglasno odredbama Zakonu o rehabilitaciji, nema pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi podnosi teljke o povredi prava na pravnu sigurnost.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda podnositeljke o povredi načela i pr ava iz čl. 3, 18, 21, 22, 23, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije postavila zahtev za utvrđenjem povrede označenih načela i prava, već samo za utvrđenje povrede prava na pravično suđenje. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka povredu načela i prava iz člana 21. i 59. Ustava zasniva na istim razlozima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koje je Ustavni sud ocenio neosnovanim, a da se na povredu drugih načela i prava samo formalno poziva ne navodeći u ustavnoj žalbi nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložila takve svoje tvrdnje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.