Odbijena ustavna žalba protiv odluka o odbacivanju tužbe protiv sudija

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući da sudije uživaju imunitet od odgovornosti za izraženo mišljenje prilikom donošenja odluke. Ovo ograničenje prava na pristup sudu je opravdano radi očuvanja nezavisnosti sudstva. Oštećeni može tužiti Republiku Srbiju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Marinkovića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragoljuba Marinkovića izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8736/08 od 24. novembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 16038/08 od 22. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Marinković iz Kraljeva je 13. februara 2009. godine Ustavnom sudu, preko punomoćnika - advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, izjavio blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8736/08 od 24. novembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 16038/08 od 22. decembra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu sa zahtevom za isplatu naknade nematerijalne štete, pri tom označavajući kao tužene više sudija Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije za koje je smatrao da su mu svojim radnjama pričinili štetu. Istakao je da je tužbom tražio naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima zbog povrede ugleda i prava na pravično suđenje, a ne zbog mišljenja ili glasa datog u vršenju sudijske dužnosti, niti je tražio naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada tuženih sudija u parničnom predmetu u kome je on bio stranka. Predložio je da Ustavni sud poništi osporena rešenja i „predmet vrati u pređašnje stanje“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Razmatrajući ustavnu žalbu, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 20. novembra 2008. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv sudija Okružnog suda u Beogradu - Dragice Saveljić – Nikolić, Svetlane Pavić, Zorice Smirčić, Zorice Kitanović, Aleksandre Spirovski i Biserke Živanović i sudija Vrhovnog suda Srbije - Vide Petrović Škero, Branislave Apostolović, Nadežde Radević, Zvezdane Lutovac, Predraga Trifunovića, Jasminke Stanojević, Vesne Popović, Mirjane Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljane Dragojević, Vlaste Jovanović, Ljubice Jeremić, Sonje Brkić, Spomenke Zarić, Slađane Nakić Momirović, Sofije Vagner Ličenoski, Ljubice Milutinović i Snežane Andrejević, tražeći da sud obaveže tužene da mu solidarno, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i prava ličnosti isplate iznos od 9.900 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, kao i da mu nadoknade troškove postupka. U obrazloženju tužbe je istaknuto da su tuženi pričinili štetu tužiocu tako što je održan sastanak predsednice Vrhovnog suda Srbije, predsednika Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije Predraga Trifunovića i predsednika Drugog opštinskog suda sa zastupnikom ranije tuženog – Ministarstva odbrane, na kome je utvrđen načelan stav da „tužilac nema pravo na naknadu štete“, jer mu je plata u Vojsci bila redovno isplaćivana. Podnosilac ustavne žalbe je tužbom zahtevao isplatu navedene naknade nematerijalne štete po osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8736/08 od 24. novembra 2008. godine odbačena je tužba kao nedozvoljena. U obrazloženju ovog rešenja je istaknuto da je tužba nedozvoljena zbog toga što na osnovu međunarodnih standarda, važećeg Ustava i Zakona o sudijama, pravo na naknadu štete protiv sudije nije podobno za sudsku zaštitu, a posledica nepostojanja utuživosti jeste odbacivanje tužbe.

Okružni sud u Beogradu je, postupajući po žalbi podnosioca ustavne žalbe, osporenim rešenjem Gž. 16038/08 od 22. decembra 2008. godine istu odbio kao neosnovanu i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8736/08 od 24. novembra 2008. godine. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, istaknuto da je odluka prvostepenog suda pravilna i zakonita i da su dati jasni i argumentovani razlozi koje i Okružni sud u potpunosti prihvata. Drugostepeni sud smatra da je sudija izabran od strane organa Republike Srbije u čije ime i obavlja javnu funkciju, pa stoga uživa imunitet, kao posebnu vrstu pravne zaštite i da saglasno članu 151. Ustava ne može biti pozvan na materijalnu ili drugu odgovornost za mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke.

4. Odredbom člana 4. stav 2. Ustava je utvrđeno da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Odredbama člana 149. Ustava je utvrđeno da je sudija nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu (stav 1.), kao i da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen (stav 2.).

Odredbama člana 151. Ustava je utvrđeno: da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije (stav 1); da sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva (stav 2.).

Odredbama Zakona o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06) bilo je propisano: da sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti (član 5. stav 1.); da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija (član 6. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je stanovišta da su Prvi opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu u osporenim rešenjima dali ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih su odbacili tužbu. Naime, iz sadržine odredaba člana 151. stav 1. Ustava i člana 5. stav 1. Zakona o sudijama, proizlazi postojanje imuniteta sudije za mišljenje dato u vršenju sudijske dužnosti. Dakle, činjenica da je veći broj sudija u parničnom postupku iniciranom pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, bio tužen upravo iz razloga što su zauzeli određeni pravni stav u odlukama u kojima su odlučivali o pravima podnosioca ustavne žalbe, upućuje na direktnu primenu navedenih odredaba Ustava i Zakona o sudijama.

Nezavisnost sudije kao nosioca sudijske funkcije od bilo kog drugog oblika vlasti u otvorenom demokratskom društvu predstavlja jedan od temeljnih principa nezavisnog sudstva. Ustavnim garantovanjem imunitetskih prava obezbeđuje se dodatna zaštita nezavisnosti sudija, jer sudijski imunitet obuhvata slobodu mišljenja i glasanja u presuđivanju (materijalnopravni imunitet) i zaštitu od pritvaranja i vođenja krivičnog i drugih postupaka bez odobrenja Visokog saveta sudstva (procesnopravni imunitet). Da bi sudija postupao nezavisno i nepristrasno, njegova funkcija mora biti Ustavom zagarantovana, a sudijsko mesto ne sme biti ugroženo političkim i drugim reakcijama na njegove odluke. Dakle, sudijski imunitet nije uspostavljen samo radi zaštite sudske vlasti od drugih grana vlasti, već i radi zaštite sudija od neposrednih učesnika sudskih postupaka. Obezbeđivanje uslova za raspravljanje sporne pravne stvari u skladu sa procesnim zakonom i mogućnost donošenja nepristrasne odluke u toj stvari zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava, bez neposrednih i posrednih pritisaka i uticaja, čini suštinu sudske nezavisnosti.

U odredbi člana 32. stav 1. Ustava nije izričito propisana garantija prava na pristup sudu, ali je ovo načelo sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se svakome obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njegova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom. Nesporno je da povreda prava na pristup sudu može nastati propisivanjem imuniteta koji u suštini sprečava pokretanje postupka. Međutim, Ustavni sud naglašava da je u konkretnom slučaju ustanovljeno ograničenje prava na pristup sudu opravdano fundamentalnim značajem očuvanja nezavisnosti suda i sudija. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stanovište Evropskog suda za ljudska prava zauzeto u presudi u predmetu Ernst i drugi protiv Belgije od 15. jula 2003. godine (broj aplikacije 33400/96, st. 53-56), o opravdanosti sudijskog imuniteta od tužbi za naknadu štete u građanskopravnom postupku.

Ustavni sud naglašava da mogućnost podnošenja tužbe protiv Republike Srbije nije isključena i nju upravo dopušta odredba člana 6. stav 1. Zakona o sudijama. Dakle, bez obzira na činjenicu postojanja sudijskog imuniteta, za štetu koja je eventualno pričinjena od strane sudije u vršenju sudijske dužnosti odgovara Republika Srbija. Dakle, tužba protiv Republike Srbije bi bila dozvoljena i ne bi mogla biti odbačena, jer Republika Srbija nije obuhvaćena imunitetom koji je ustanovljen samo za nosioce sudijske funkcije.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti Odluku Ustavnog suda Už - 1350/2008 od 4. februara 2010. godine).

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno neko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući povredu prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv osporenog rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8736/08 od 24. novembra 2008. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje drugostepenog - Okružnog suda u Beogradu Gž. 16038/08 od 22. decembra 2008. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda, odluku doneo drugostepeni sud u postupku u kome je podnosiocu bilo obezbeđeno pravično suđenje, zbog čega je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

6. Sledom rečenog, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijena ustavna žalba protiv odluka o odbacivanju tužbe protiv sudija

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti