Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da je odbacivanjem predloga za povraćaj u pređašnje stanje kao neurednog povređeno pravo na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno primenili procesno pravo, jer se dokaz na koji se podnosilac pozivao nalazio u spisima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3817/2012
11.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rade Nastanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rade Nastanović i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1246/10 od 29. februara 2012. godine i rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6851/04 od 20. marta 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 1246/10 od 29. februara 2011. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6851/04 od 20. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rada Nastanović iz Beograda, preko punomoćnika Dare Hut, advokata iz Beograda, podnela je, 9. maja 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1246/10 od 29. februara 2012. godine i rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6851/04 od 20. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu, koje je potvrđeno osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu, nezakonito odbačen predlog podnositeljke za povraćaj u pređašnje stanje; da je u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje navedeno da punomoćnik tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe nije primio poziv za ročište zakazano za 26. februar 2009. godine, da je povratnicu koja se nalazi u spisima predmeta umesto punomoćnika tužilje potpisalo neko drugo lice, a što se može videti upoređivanjem potpisa na povratnici, u kojoj se jasno uočava da je dostavljača i primaoca potpisalo jedno isto lice, verovatno dostavljač, a ne punomoćnik tužilje; da je pogrešan zaključak suda da je predlog neuredan u smislu člana 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer uz isti nije podnet niti predložen dokaz, s obzirom na to da je u samom predlogu naveden dokaz koji se nalazi u spisima, pa ga nije ni trebalo podnositi; da je na osnovu povratnice, kao dokaza, sud imao dovoljno elemenata da odlučujući o podnetom predlogu utvrdi da li su osnovani navodi iz podnetog predloga upoređivanjem potpisa, saslušanjem lica koje povratnicu potpisalo, a po potrebi i veštačenjem potpisa. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i ukine ili preinači osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10260/10 (ranie predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6851/04) , utvrdio sledeće:

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 6851/04 od 26. februara 2009. godine konstatovao da se tužba tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe protiv tuženog DP Yugoslavia commerce iz Beograda, radi isplate zarade, smatra povučenom, jer ročištu održanom 26. februara 2009. godine nijedna od stranaka nije pristupila iako su uredno pozvane.

Punomoćnik tužilje je 19. marta 2009. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje ili žalbu protiv navedenog rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu, u kome je, pored ostalog, navedeno: da punomoćnik tužioca poziv za ročište zakazano za 26. februar 2009. godine nije dobio; da je uvidom u spise predmeta nakon prijema pobijanog rešenja utvrdila da je povratnicu u njeno ime potpisalo neko drugo lice, što se može videti upoređivanjem potpisa na povratnici, a što se ne može smatrati urednom dostavom, posebno imajući u vidu da joj pošiljka nije ni uručena; da imajući u vidu da poziv za glavnu raspravu nije dostavljen punomoćniku tuži lje, predlaže da sud dozvoli vraćanje u pređašnje stanje i ukine rešenje kojim je odlučio da se tužba smatra povučenom u postupku koji se vodi pod brojem P. 6851/04.

Drugi opštinski sud u Beogradu je osporenim rešenjem P. 6851/04 od 20. marta 2009. godine odbacio predlog punomoćnika tužilje za vraćanje u pređašnje stanje. U obrazloženju rešenja se navodi da je, odlučujući o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, sud našao da je isti neuredan, a sa razloga što je odredbom člana 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku predviđeno da će predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije podnela niti predložila odgovarajuće dokaze, sud odbaciti kao neuredan, pa kako punomoćnik tužioca uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje nije podneo niti predložio odgovarajuće dokaze, a isti se ne zasniva na opštepoznatim činjenicama, sud je u smislu odredbe člana 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci ovog rešenja.

Rešavajući o žalbi tužilje, Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž1. 1246/10 od 20. februara 2012. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6851/04 od 26. februara 2009. godine, a u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6851/2004 od 20. marta 2009. godine. U obrazloženju ovog rešenja se, pored ostalog, navodi: da Viši sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud postupio kada je doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, shodno odredbi člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom, te da je za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud; da je sud cenio navode žalbe tužene, ali nalazi da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je iz spisa predmeta utvrđeno da su i punomoćnik tužilje i tuženi uredno pozvani na glavnu raspravu zakazanu za 26. februara 2009. godine; da Viši sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud postupio kada je doneo rešenje kojim se odbacuje predlog za vraćanje u pređašnje stanje, kao neuredan, shodno odredbi člana 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku, da je za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i taj sud; da je sud cenio navode žalbe tužilje da je u samom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje naveden dokaz koji se nalazi u spisima, pa ga nije ni trebalo podnositi, ali nalazi da su isti bez uticaja, jer tužilja uz isti nije predložila odgovarajuće dokaze.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 115. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, je bilo propisano: da će neblagovremene i nedozvoljene predloge za vraćanje u pređašnje stanje sud odbaciti rešenjem (stav 1.), da će p redlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije podnela niti predložila odgovarajuće dokaze, sud odbaciti kao neuredan (stav 2.), da se o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje, po pravilu, bez rasprave (stav 3.), da k ad sud nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjenica potrebno da se izvedu dokazi zakazaće ročište (stav 4.).

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku po ustavnoj žalbi, kao prethodno razmatrao pitanje da li rešenje suda kojim je odlučeno o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje predstavlja pojedinačni akt koji može biti osporen u postupku zaštite Ustavom zajemčenih prava. Polazeći od konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, koji je imao procesnu ulogu tužioca u parničnom postupku, podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje nakon što je propustio da dođe na ročište, a sud doneo rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom, čime je okončao višegodišnji parnični postupak. Dakle, specifičnost konkretnog slučaja se ogleda u tome što odluka sadržana u rešenju kojim je odlučeno o vraćanju u pređašnje stanje - o opravdanosti odsustva punomoćnika tužioca sa ročišta, u suštini, ima karakter prethodnog pitanja o tome da li je odluka kojom je okončan parnični postupak doneta u skladu sa procesnim pravilima. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je odlučujući o primenjivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u predmetu '' Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije'', presuda 28353/06 od 8. juna 2010, utvrdio povredu navedenog prava upravo u postupku koji se vodio povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u ovom konkretnom slučaju, stao na stanovište da i rešenjem kojim je odlučivano o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje mogu biti povređena ili uskraćena prava zajemčena Ustavom, te da takav akt može biti predmet ocene u postupku po ustavnoj žalbi.

Ovakav pravni stav Ustavni sud je zauzeo i u svojoj Odluci Už-4170/2010 od 25. aprila 2013. godine.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se povreda prava podnositeljke na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni merodavnog prava prilikom donošenja osporenih rešenja.

Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi utvrdili činjenično stanje i primenili merodavno pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ukoliko je u konkretnom slučaju došlo do očigledne arbitrernosti ili proizvoljnosti u postupanju redovnih sudova, a time i do povrede Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

U vezi s tim, Ustavni sud je konstatovao da su nadležni sudovi osporenim rešenjima odbacili predlog podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje u pređašnje stanje kao neuredan, sa pozivom na navedenu odredbu člana 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku, zbog toga što su našli da se predlog ne zasniva na opštepoznatim činjenicama, a podnositeljka nije podnela, niti predložila odgovarajuće dokaze za svoje navode na kojima zasniva predlog. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da se u konkretnom slučaju predlog za vraćanje u pređašnje stanje zasniva na tvrdnji da punomoćnik podnositeljke nije primio poziv za ročište, te se osporava autentičnost potpisa na dostavnici koja se nalazi u spisima predmeta i predlaže da se izvrši upoređivanje potpisa (dostavljača i primaoca) na dostavnici. Imajući u vidu navedeno, kao i da se u spisima predmeta nalaze druge dostavnice sa potpisom punomoćnika podnositeljke, po oceni Ustavnog suda, pravno stanovište da podnositeljka nije podnela, niti predložila odgovarajuće dokaze za svoje navode, zbog čega je njen predlog odbačen kao neuredan, predstavlja proizvoljnu primenu merodavnog procesnog prava, koja se ustavnopravno ne može prihvatiti, jer je takvom odlukom povređeno pravo podnositeljke da nadležni sud meritorno odluči o podnetom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. U vezi s iznetim, Ustavni sud podseća da se prema pravnom stavu zastupljenom u praksi redovnih sudova, koji u svemu prihvata i Ustavni sud, ne može smatrati neurednim predlog za vraćanje u pređašnje stanje uz koji nisu dostavljeni dokazi, ako se podnosilac u predlogu pozvao na dokaze koji se nalaze u sudskim spisima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu Gž. 1246/10 od 29. februara 2012. godine i Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6851/04 od 20. marta 2009. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 1246/10 od 29. februara 2012. godine, kako bi u ponovnom postupku taj sud doneo novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6851/04 od 20. marta 2009. godine , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti