Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici dugoj 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić , članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz sela V, kod Vranj a, S. M . iz Beograda i D . T iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M , S. M . i D. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 2558/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju P. 2265/03) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od po 1.300 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz sela V, kod Vranja, S . M . iz Beograda i D . T . iz Vranja podne li su Ustavnom sudu, 3. maja 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1299/15 od 1 0. septembra 201 5. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2421/15 od 18. maja 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 2558/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju P. 2265/03), zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnosioci ustavne žalbe navode da je osporeni postupak, u kome su imali svojstvo tužilaca, započeo podnošenjem tužbe 2 7. novembra 200 3. godine, a da je okončan 3. aprila 2017. godine, uručenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, nakon skoro 14 godina, iako nije bio posebno složen. Istovremeno osporavaju presud e kojima je delimično usvojen njihov tužbeni zahtev, i to samo prema tuženima, a ne i u odnosu na tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane. Naime, u ovom sp oru radi naknade nematerijalne i materijalne štete, koju su tužioci pretrpeli zbog smrti bliskog lica – supruga, odnosno oca, a tužilja i kao učesnik saobraćajne nezgode u kojoj je poginuo njen suprug, tužioci smatraju da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje jer su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, zaključivši da tužena Republik a S rbija – Ministarstvo odbrane nije odgovorna za naknadu štete. Naime, po mišljenju podnosilaca, kod dovoljnog broja dokaza da je prvotuženi svakako bio na odsluženju vojnog roka u vreme ove saobraćajne nezgode, zbog čega je od strane Vojnog suda oglašen krivim i kažnjen za krivično delo u vezi sa ovom saobraćajnom nezgodom , bez uticaja je na odluku o odgovornosti Republike S rbije to što sa sigurnošću nije utvrđena činjenica da li je prvotuženi bio na vojničkom odsustvu ili ne. Od Ustavnog suda traž e da usvoji ustavn a žalb a, utvrdi povreda označenih ustavnih prava, „ukinu osporene presud e i predmet vrati na ponovni postupak ili donese odgovarajuća odluka u smisli predloga žalilaca“, kao i da im se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 150.000,00 dinara, a zbog povrede prava na pravično suđenje da se obaveže tužena RS da im is plati na ime materijalne štete i nematerijalne štete i troškova postupka iznose prema prvostepenoj presudi, odnosno iznose bliže određene u zahtevu ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 32. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 2558/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tuži oci, su 27. novembra 200 3. godine podneli Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen ih S.C. i D.C, obojice iz sela K, kod Bujanovca, Osiguranja „D.“ AD iz B. i državne zajednice Srbija i Crna Gora – Vojske Srbije i Crne Gore , radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2265/03.

Do donošenja prve prvostepene presude Osnovnog suda u Vranju P. 182/10 od 18. januara 2012. godine, postupak je vođen, najpre, pred Opštinskim sud om pod brojevima P. 2265/03 i P. 286/06 , a od 2010. godine pred Osnovnim sudom u Vranju pod brojem P. 182/10. Pred nadležnim prvostepenim sudovima, u ovom delu postupka, bilo je zakazano 39 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam. U periodu od 10. marta 2005. do 20. aprila 2006. godine, bio je određen prekid postupka prema trećetuženom Osiguranje „D.“ AD iz B. (zbog pokrenut og postu pka likvidacije ), ali i po predlogu punomoćnika tuženih da se sačeka ishod drugostepenog postupka u krivičnom predmetu koji je vođen protiv prvotuženog. U dokaznom postupku su sprovedena tri veštačenja – finansijsko, medicinsko po sudskim veštacima o rtopedu i neuropsihijatr u, saslušani veštaci i dva svedoka, te pribavljeni krivični spisi Vojnog suda u Nišu. Razlozi za neodržavanje 31 zakazanog ročišta za glavnu raspravu bili su sledeći: neuredna dostava poziva za tužene ili njihovog punomoćnika, neblagovremeno urađeni nalazi veštaka, izostanak veštaka i svedoka pozvanih na ročišta , nedostavljanje spisa od strane Vojnog suda u Nišu, te štrajk administrativnih radnika pravosuđa. Međutim, dva ročišta nisu održana zato što tužioci nisu uplatili predujam za troškove veštačenja, niti su se odazvali pozivima za medicinske preglede, zbog čega je osam meseci postupak produžen. Takođe, jedno ročište je odloženo na predlog punomoćnika tužilaca radi preciziranja tužbenog zahteva, sa kojim je kasnio mesec i po dana.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 182/10 od 18. januara 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, ali je, odlučujući o žalbama tuženih, Apelacioni sud u Nišu rešenjem Gž. 1168/12 od 14. juna 2012. godine, ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je pred Osnovnim sudom u Vranju dobio novi broj P. 2558/12. Od 19 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, održano je pet. U dokaznom postupku ponovo su u više navrata traženi krivični spisi, te izjašnjenje nadležne Vojne pošte o činjenici da li je prvotuženi na dan saobraćajne nezgode bio na vojničkom odsustvu, obavljeno je veštačenje po veštaku saobraćajne struke, pribavljena dopunska izjašnjenja veštaka, saslušani veštaci i tužioci u svojstvu parnične stranke. Razlozi za neodržavanje 14 ročišta bili su nedostavljanje krivičnih spisa, te nalaza veštaka, kao i izveštaja Vojne pošte u ostavljenim rokovima, kao i štrajk advokata. Jedno ročište nije održano jer su izostali tužioci pozvani radi saslušanja u svojstvu parnične stranke zbog neuredne dostave poziva, pa je njihov punomoćnik obavezan da dostavi njihove tačne adrese.

Presudom Osnovnog sud a u Vranju P. 2558/12 od 24. aprila 2015. godine delimično je u svojen tužbeni zahtev tužilaca. U usvaja jućem delu obavezana su sva tri tužena da isplate određene iznose na ime naknade nematerijalne i materijalne štete. Tužioci su odbijeni u delu t užbenog zahteva preko dosuđenog. Tužioci protiv navedene presude nisu izjavljivali žalbu, ali su žalbu izjavili tuženi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1299/15 od 10. septembra 2015. godine su odbijene žalbe tuženih S.C. i D.C. i u odnosu na ove tužene je potvrđena prvostepena presuda, ali je preinačena u delu u kome je bio usvojen tužbeni zahtev u odnosu na tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane – Vojska Srbije , te su tužioci obavezani da toj tuženoj nadoknade troškove parničnog postupka. Punomoćnik tužilaca je 5. novembra 2015. godine izjavio reviziju.

Odlučujući o reviziji tuži laca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 2421/15 od 18. maja 2016. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu porotiv drugostepene presude u delu kojim se preinačuje prvostepena presuda u odnosu na tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane – Vojska Srbije i odbija njihov zahtev da tužena solidarno sa tuženima S.C. i D.C. isplati bliže određene iznose na ime nematerijalne, odnosno materijalne štete. Spisi su Apelacionom sudu u Nišu vraćeni 30. novembra 2016. godine, a primljeni su 8. decembra u Osnovni sud u Vranju. Osporenu presudu je punomoćnik tužilaca primio 3. aprila 2017. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započet podnošenjem tuž be 27. novembra 2003. godine Opštinskom sudu u Vranju, a okonča n u sve tri sudske instance , donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2421/15 od 18. maja 2016. godine , koja je uručena punomoćniku tužilaca 3. aprila 2017. godine .

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o 13 godina i četiri meseca .

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno složen, prevashodno zbog četiri veštačenja koja su obavljena.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su on i svakako , i u moralnom i materijalnom pogledu, ima li legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku. Međutim, ipak su svojim ponašanjem , odnosno ponašanjem njihovog punomoćnika, u izvesnoj meri doprineli dužini trajanja postupka . Naime, podnosioci su, pre svega, kasnili osam meseci sa uplatom predujma za finasijsko veštačenj e, a za to vreme se nisu uredno odazivali pozivima za preglede što je bio uslov za sprovođenje medicinskih veštačenja. Pored ovoga, njihov punomoćnik je tražio odlaganje jednog ročišta da bi precizirao tužbeni zahte v i kasnio sa tim podneskom mesec i po dana , a jedno ročište nije održano jer nije blagovremeno obavestio stranke o zakazanom saslušanju u svojstvu parničnih stranaka , odnosno niije na vreme prijavio promenu njihovih adresa radi uredne dostave poziva za saslušanje .

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka od više od 13 godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dao je prvostepeni sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Ovo pre svega, zato što je prva prvostepena presuda doneta tek posle osam godina i dva meseca od podnošenja tužbe. Međutim, i ona je bila ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. Iako je ponovni postupak okončan u sve tri sudske instance za još nepune četiri godine, ne može se prihvatiti da je opravdano da je ovaj spor, bez obzira na složenost, trajao duže od 13 godina .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 2558/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju P. 2265/03). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.300 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i njegovu složenost i doprinos podnosilaca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu visinu postavljenog zahteva podnosilaca za naknadu nematerijalne štete , te postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavlja ju adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosilaca iz ustavne žalbe ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka.

Kako podnosioci ustavne žalbe zahtev e za naknadu materij alne štete ističu u visini tužbenog zahteva iz parnice u kojoj nisu uspe li, te povodom troškova parničnog postupka, Ustavni sud je zaključio da podnosioci ovaj za htev očigledno vezuju za povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu iznetu ocenu povodom ovog prava, Sud istaknuti zahtev nije posebno razmatrao.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presud a, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici dugoj 13 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti