Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu sudije sa Kosova i Metohije, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala zbog dugotrajne i neujednačene sudske prakse u pogledu naknade štete za neisplaćenu platu, što je dovelo do pravne nesigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Lj.P. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Lj.P. protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 96/10 od 11. februara 2010. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj.P. iz B . je 17. avgusta 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava. Takođe je podnositeljka 3. februara 2012. godine dopunila ustavnu žalbu tako što je tražila da se utvrd e i povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, garantovana odredbama člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i načela i prava iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, odnosno čl. 13. i 14. Evropske konvencije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi: da je pre napuštanja Prištine zbog poznatih događaja na KiM, bila sudija Opštinskog suda u Prištini; da u spornom periodu nije bila radno angažovana, te da je novembra 2005. godine ponovo počela da obavljala sudijsku funkciju u Opštinskom sudu u Prištini, koji je izmešten, sa sedištem u Nišu; da je podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo pravde, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate za period od marta 2003. godine do novembra 2005. godine kada joj je isplaćivana minimalna zarada u skladu Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine; da je pravnosnažnom presudom usvojen njen tužbeni zahtev; da je Vrhovni kasacioni sud doneo osporenu revizijsku presudu kojom je preinačio nižestepene presude, pogrešno nalazeći da podnositeljka nema pravo na naknadu štete, jer je primala naknadu plate u skladu sa navedenim Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine; da se navedeni Zaključak nije mogao odnositi na sudije kao izabrana lica, već samo na zaposlene; da joj država nije omogućila da obavalja sudijsku dužnost, iako je imala za to potrebe i mogućnosti; da je osporenom revizijskom presudom dovedena u bitno različit položaj u odnosu na njene kolege kojima je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji takav zahtev pravnosnažno usvajan od strane drugostepenih sudova. Imajući u vidu navedeno, podnositeljka je predložila da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Lj.P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate za period 1. marta 2004. godine do 31. oktobra 2005. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 2. oktobra 2007. godine doneo presudu P. 3208/07, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je tužilja u svojstvu sudije u Opštinskom sudu u Prištini radila kao sudija do juna 1999. godine; da tužilja u spornom periodu nije bila radno angažovana; da joj u navedenom periodu isplaćivana minimalna zarada u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 02-4586/2003-01 od 17. jula 2003. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 5737/07 od 28. novembra 2007. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv prvostepene i drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 11. februara 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. 96/10, kojom je preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3208/07 od 2. oktobra 2007. godine i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5737/07 od 28. novembra 2007. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je pogrešno pravno stanovište nižestepenih sudova prema kome je tužena odgovorna za štetu koju je pretrpela tužilja zbog radne neangažovanosti, u smislu odredaba člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da su odluke predsednika Vrhovnog suda Srbije, Visokog saveta pravosuđa i Narodne skupštine vezane za neupućivanje, neusvajanje zahteva za premeštaj i za neizbor tužilje u neki od sudova, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, donete u okviru diskrecionog prava i ovlašćenja u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima i ne predstavljaju pravni osnov za naknadu štete; da ni tužilja ni nižestepeni sudovi ne ukazuju na bilo šta nedozvoljeno ili protivzakonito u vezi sa neupućivanjem ili neraspoređivanjem tužilje u neki od sudova; da nije sporno da tužilji, u smislu čl. 11. i 51. Zakona o sudijama, nije prestala sudijska dužnost, ali ta činjenica, sama po sebi, ne znači da ona ima pravo na isplatu plate kao da obavlja sudijsku dužnost; da u konkretnom slučaju ne postoji nezakonito postupanje tužene, s obzirom na to da je tužilji u spornom periodu isplaćivana naknada plate u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 02-4586/2003-01 od 17. jula 2003. godine, te da u tom smislu tužilja nema pravo traženu naknadu Osporena revizijska presuda je tužilji dostavljena 23. jula 2010. godine.

4. Podnositeljka ustavne žalbe je dostavila presude za koje je smatrala da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se ona nalazila u osporenom postupku. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Okružni sud u Beogradu je pojedinim svojim odlukama (na primer: presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5791/07 od 24. septembra 2008. godine, Gž1. 5877/08 od 12. novembra 2008. godine, Gž. 170/09 od 26. novembra 2009. godine, Gž. 4916/05 od 28. decembra 2005. godine i Gž1.1204/05 od 13. oktobra 2005. godine) potvrđivao presude Prvog opštinskog suda u Beogradu kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca koji su se nalazili u identičnim činjeničnim i pravnim situaci jama, kao i ovde podnositeljka ustavne žalbe (parnični postupci Prvog opštinskog suda u Beogradu u predmetima: P. 3935/06, P. 7483/05, P. 22/09, P. 10547/03 i P. 975/04).

5. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Kako su odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Zakonom o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 i 46/06), koji se primenjivao do 1. januara 2010. godine, bilo je propisano: da Vrhovni sud Srbije, pored ostalog, utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava, kao i da razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova (član 28.); da sednica odeljenja Vrhovnog suda Srbije razmatra pitanja iz delokruga sudskih odeljenja, da se saziva i ako između pojedinih veća nastane nesaglasnost u primeni propisa ili ako jedno veće odstupi od pravnog shvatanja prihvaćenog u svojoj praksi ili od pravnog shvatanja koje su prihvatila sva veća, te da pravno shvatanje usvojeno na sednici odeljenja obave zuje sva veća u sastavu odeljenja (član 40.); da opšta sednica Vrhovnog suda Srbije, pored ostalog, usvaja načelne pravne stavove; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova (član 41. stav 1.); da se opšta sednica saziva i kad između veća iz različitih odeljenja ili između različitih odeljenja nastane nesaglasnost u primeni propisa, kad se u jednom odeljenju odstupi od načelnog pravnog stava ili kad na sednici odeljenja ne može da se usvoji pravno shvatanje, da načelni pravni stav usvojen na Opštoj sednici obavezuje sva veća i odeljenja Vrhovnog suda Srbije i može da se izmeni samo na Opštoj sednici (član 42.).

Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br.116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11) propisuje: da Vrhovni kasacioni sud, pored ostalog, utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava, razmatra primenu zakona i drugih propi sa i rad sudova (član 31.); da opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda , pored ostalog, usvaja načelne pravne stavove, razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova (član 44.); da se opšta sednica saziva i kad između veća iz različitih odeljenja ili između različitih odeljenja nastane nesaglasnost u primeni propisa, kad se u jednom odeljenju odstupi od načelnog pravnog stava ili kad na sednici odeljenja ne može da se usvoji pravno shvatanje, da načelni pravni stav usvojen na opštoj sednici obavezuje sva veća i odeljenja Vrhovnog kasacionog suda i može da se izmeni samo na opštoj sednici (član 45 .).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), koji je važio mu vreme donošenja osporene revizijske presude, bilo je propisano: da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja (član 176. stav 1.); da zahtev koji se upućuje Vrhovnom kasacionom sudu treba da sadrži kratak prikaz utvrđenog stanja stvari u konkretnoj pravnoj stvari, argumente stranaka o spornom pravnom pitanju i razloge zbog kojih se sud obraća sa zahtevom za rešenje spornog pravnog pitanja, da sud može da iznese i sopstveno tumačenje spornog pravnog stava, t e da je prvostepeni sud dužan da uz zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja dostavi i predmet Vrhovnom kasacionom sudu (član 177.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva, da će Vrhovni kasacioni sud odbiti da zauzme stav o spornom pravnom pitanju ako ono nije od značaja za odlučivanje u većem broju predmeta, da ako Vrhovni kasacioni sud odluči da rešava sporno pravno pitanje odluku o tome objaviće u Biltenu Vrhovnog kasacionog suda ili na drugi pogodan način, te da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o zahtevu za rešavanje spornog pravnog pitanja po pravilima postupka za usvajanje pravnih stavova (član 178.); da u pravnom shvatanju koje zauzima povodom zahteva za rešavanje spornog pravnog pitanja Vrhovni kasacioni sud razmatra sporno pravno pitanje i iznosi razloge kojima obrazlaže svoju odluku, da se pravno shvatanje dostavlja sudu koji je pokrenuo postupak i objavljuje u Biltenu Vrhovnog kasacionog suda (član 179.).

Odredbama čl. 180. do 185. važećeg Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 5/12, 46/12 i 72/14) uređen je, takođe, postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja.

Odredbama čl. 16. do 29. Poslovnika o uređenju i radu Vrhovnog suda Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 5/02, 46/02 i 72/04) bio je pro pisan postupak za usvajanje pravnih stavova.

Odredbama čl. 11. do 23. Poslovnika o uređenju i radu Vrhovnog kasacionog suda ("Službeni glasnik RS", broj 37/10) propisan je postupak za usvajanje pravnih stavova.

6. Ustavni sud, najpre, konstatuje da se podnositeljka žalila, pored ostalog, i na neujednačenu sudsku praksu sudova u Srbiji u vezi naknade štete na ime razlike između naknade koju su n osioci sudijske funkcije na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primali na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4568/2003-01 od 17. jula 2003. godine i zarade koju bi dobijali kao sudije obavaljajući sudijsku funkciju. Podnositeljka je navela da je Okružni sud u Beogradu , kada je odlučivao u poslednjoj instanci, usvajao zahteve njenih kolega i dosuđivao naknadu štete na ime te razlike, a da je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom preinačio presudu Okružnog suda u Beogradu kojom je i njoj dosuđena navedena naknada štete i odbio kao neosnovan njen tužbeni zahtev.

Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u gotovo identičnoj činjeničnoj situaciji i u pogledu istog pravnog pit anja donosio presude koje su drugačije u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 96/10 od 11. februara 2010. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je postojanje suprotnih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih sudova , žalbenih sudova, i sudova koji odlučuju po vanrednim pravnim sredstvima sa nadležnošću na određenoj teritoriji, te da se ovo, samo po sebi, ne mora smatrati suprotno principu pravne sigurnosti . Međutim, iako se mogu prihvatiti određena odstupanja u tumačenju kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je, kao i sistem u Republici Srbiji, zasnovan na mreži sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, pred Ustavnim sudom se postavilo pitanje kriterijuma kojima se treba rukovoditi prilikom ocene da li su suprotne odluke različitih domaćih sudova koji su odlučivali u poslednjoj instanci, a povodom istog pravnog pitanja, u saglasnosti sa pravom na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Polazeći, pre svega, od značaja prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima koj e garantuje, između ostalog, izvesnu stabilnost i doprinosi poverenju javnosti u sudove, a da opstajanje protivrečnih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja može dovesti do pravne nesigurnosti koja bi verovatno dovela do umanjenja poverenja javnosti u pravni sistem, pri čemu je jasno da je takvo poverenje jedan od suštinskih elemenata države koja se zasniva na vladavini prava, Ustavni sud smatra da bi, prilikom ocene da li je postojanjem suprotnih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja došlo i do povrede navedenog prava, trebalo imati u vidu sledeće činjenice: kao prvo, da li postoje „duboke i dugotrajne razlike“ u sudskoj praksi domaćih sudova povodom istog pravnog pitanja ; kao drugo, da li dom aće pravo predviđa mehanizam za prevazilaženje ovih razlika i kao treće, da li se taj mehanizam primenjuje i kakav je efekat te primene ( vidi: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vučković i drugi protiv Srbije, 17153/11 od 28. agusta 2012 . godine).

Analazirajući konačne odluke koje su domaći sudovi u drugoj i trećoj instanci donosili u vezi naknade štete na ime razlike između naknade koju su n osioci sudijske funkcije na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primali na osnovu zaključka Vlade od 17. jula 2003. godine i zarade koju bi dobijali kao sudije obavaljajući sudijsku funkciju , Ustavni sud ukazuje da je u periodu od 2004. godine do 2010. godine postojala protivrečna sudska praksa, budući da su okružni sudovi povodom istog pravnog pitanja donosili na desetine odluka kojima su nosiocima sudijske funkcije na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija utvrđivali pravo na navedenu naknadu štete, a da je istovremeno Vrhovni sud Srbije, koji je vrlo retko odlučivao o navedenom pravnom pitanju (samo u slučajevima kada je vrednost predmeta spora prelazila revizijski cenzus), imao drugačiju praksu od okružnih sudova i smatrao da navedenim nosiocima sudijske funkcije ne pripada pravo na traženu naknadu štete. Nakon formiranja nove mreže sudova (2010. godine) i ust anovljavanja apelacionih sudova, apelacioni sudovi su usaglasili na drugostepenoj instanci stav u skladu sa pr avnim stavom Vrhovnog suda Srbije da navedenim nosiocima sudijske funkcije ne pripada tražena naknada štete . Takvu praksu je nastavio i Vrhovni kasacioni sud koji je, u konkretnom slučaju, i doneo presudu koja se ustavnom žalbom osporava.

Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine, koji je važio u vreme donošenja osporene revizijske odluke i koji je važio u periodu za koji je utvrđeno da je postojala različita sudska praksa povodom rešavanja predmetnog pitanja, bio je uređen postupak rešavanja spornog pravnog pitanja od strane trećestepenog suda preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope broj R(95)5 od 7. februara 1995. godine). Navedenim postupkom je bio uspostavljen mehanizam za prevazilaženje navedenih razlika prilikom odlučivanja različitih sudova u pogledu istog pravnog pitanja . Svrha ovog novog pravnog instituta bila je, upravo ujednačavanje sudske prakse i ubrzanje postupka, tako što se Vrhovni sud Srbije, ne čekajući da postupa po vanrednom pravnom leku, odnosno i pre presuđenja pred drugostepenim sudom, mogao izjasniti o spornom pravnom pitanju i zauzeti pravno shvatanje koje se postavljalo pred nižestepenim sudovima. Naime, odredbama navedenog Zakona o parničnom postupku bilo je propisano da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja. Pri tom se o zahtevu za rešavanje spornog pravnog pitanja odlučivalo po pravilima postupka za usvajanje pravnih stavova, a pravno shvatanje zauzeto po spornom pravnom pitanju dostavljalo se sudu koji je pokrenuo postupak i objavljivalo se u „Biltenu“ Vrhovnog suda Srbije. Prema odredbama Zakona o uređenju sudova iz 2001. godine, Vrhovni sud Srbije je utvrđivao načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava, a pravno shvatanje usvojeno na sednici odeljenja obavezivalo je sva veća u sastavu odeljenja. Postupak za zauzimanje načelnih pravnih stavova radi jedinstvene sudske primene prava bio je propisan Poslovnikom o uređenju i radu Vrhovnog suda Srbije iz 2002. godine.

Iako Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine nije bio propisan procesni mehanizam kojim bi se obezbedila obaveznost primene pravnog stava usvojenog u postupku rešavanja spornog pravnog pitanja, u dosadašnjoj praksi nižestepenih sudova bilo je pravilo da se usvojeni pravni stavovi od strane trećestepenog suda prihvataju i da deluju autoritetom donosioca i snagom argumenata, a to se odnosilo i na ostala pravna shvatanja usvojena na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije. Dakle, da bi uvođenje navedenog procesnog instituta ostvarilo svoju svrhu, bilo je potrebno veće angažovanje prvostepenih sudova kod identifikovanja spornih pravnih pitanja od prejudicijelnog značaja za odlučivanje u predmetima, a posebno kod formulisanja zahteva koji se upućuju Vrhovnom sudu Srbije, kao i još veće angažovanje Vrhovnog suda Srbije čija je uloga u ovom postupku bila najznačajnija, pa samim tim i najodgovornija.

O značaju navedenog procesnog instituta ukazuje i činjenica da i važeći Zakon o parničnom postupku, Zakon o uređenju sudova, kao i Poslovnik o uređenju i radu Vrhovnog kasacionog suda, takođe, predviđaju postupak rešavanja spornog pravnog pitanja od strane trećestepenog suda.

Ocenjujući osnovanost istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da su u sudskoj praksi redovnih sudova povodom rešavanja predmetnog pravnog pitanja postojale dugotrajne i duboke razlike koje su stvarale kontinuiranu nesigurnost što je zauzvrat moralo smanjiti poverenje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jedno od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava. Pošto ove protivrečnosti nisu institucionalno rešene, iako su Vrhovnom sudu Srbije kao najvišem sudu u Republici Srbiji stajali na raspolaganju delotvorni mehanizmi koji osiguravaju konzistentnost u praksi nacionalnih sudova, to je stvorilo stanje stalne nesigurnosti čime je bio ugrožen princip da država svim licima obezbedi jednaku zaštita prava, odnosno da se ustanovi dobra sudska praksa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je takvim postupanjem sudova poslednje instance podnositeljka ustavne žalbe dove dena u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji su istovetni tužbeni zahtev i usvojen i. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe ocenio da podnositeljka u suštini osporava navedenu revizijsku presudu i zbog povrede prava na pravično suđenje, te da je za rešavanje ove ustavne žalbe potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, na štetu podnositeljke ustavne žalbe, odnosno na povredu prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, između ostalog, utvrdio da se osporena revizijska presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, s obzirom na to da se zarada po svim važećim propisima u Republici Srbiji isplaćuje isključivo za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu. Stoga je Ustavni sud našao da nema mesta nalaganju nadležnom sudu da ponovi postupak po reviziji koju je tužena izjavila protiv prvostepene i drugostepene presude. Ustavni sud konstatuje da je isti stav zauzeo u svojoj Odluci Už-5116/2010 od 12. juna 2013. godine.

8. U vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenom presudom nije utvrđen nezakonit i/ili nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome je doneta osporena presuda utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da Sud ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Takođe, kako je utvrđeno da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, koje je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem prava na pravičnu naknadu za rad garantovanog članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da Ustavni sud ceni ni navode o povredi prava iz člana 60. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

9. S obzirom na to da je podneskom od 3. februara 2012. godine podnositeljka tražila da se utvrde i povreda prava na suđenje u razumnom roku zagarantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i načel a iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, a imajući u vidu da je osporena revizijska presuda dostavljena podnositeljki ustavne žalbe 23. jula 2010. godine, to je Ustavni sud, u odnosu na ova prava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.