Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda koji je trajao preko 11 godina. Dugo trajanje postupka, uz višestruko ukidanje prvostepenih odluka, predstavlja odgovornost suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-382/2011
13.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Milić Kontić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Zorice Milić Kontić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 434/05 povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Milić Kontić iz Beograda podnela je 29. marta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 434/05. Predložila je da Ustavni sud usvoji žalbu, a zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istakla.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89308/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Zorica Milić Kontić podnela je 22. marta 1999. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv P. J. iz Beograda zbog smetanja poseda. Tužilja je podnela i predlog za izdavanje privremene mere. Predmet je zaveden pod brojem P. 1133/99. Opštinski sud je 13. aprila 1999. godine izvršio uviđaj na licu mesta, a 14. aprila iste godine doneo rešenje P. 1133/99 kojim je usvojena privremena mera predložena od strane tužilje. Postupajući po predlogu tuženog Opštinski sud je rešenjem od 18. maja 1999. godine dozvolio povraćaj u pređašnje stanje. Uviđaj na licu mesta je ponovo izvršen 16. juna 1999. godine, a ročište za glavnu raspravu je održano 30. juna iste godine.

Rešenjem Opštinskog suda P.1133/99 od 16. jula 1999. godine određena je privremena mera koju je tužilja predložila.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7984/99 od 20. oktobra 1999. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P.1133/99 od 16. jula 1999. godine, kojim je određena privremena mera, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je sedam ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i parničnih stranaka.

Rešenjem Opštinskog suda P. 1133/99 od 10. septembra 2001. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kao i predlog za izdavanje privremene mere.

Okružni sud u Beogradu je postupajući po žalbi tužilje rešenjem Gž. 2534/02 od 15. maja 2002. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 1133/99 od 10. septembra 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku Opštinski sud je rešenjem P. 1726/02 od 24. novembra 2003. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11606/04 od 19. januara 2005. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda rešenjem P. 1726/02 od 24. novembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno postupanje.

Rešenjem Opštinskog suda P. 434/05 od 21. septembra 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja tužilja je 27. novembra 2007. godine izjavila žalbu Okružnom sudu u Beogradu.

Postupak po žalbi je nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji nastavljen pred Višim sudom u Beogradu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 436/10 od 26. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno ožalbeno rešenje.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 22. marta 1999. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 436/10 od 26. maja 2010. godine. Navedeno trajanje postupka od preko 11 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke, u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe , trajanje sudskog postupka od preko 11 godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je prvostepeno rešenje dva puta ukidano, iz čega sledi zaključak da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje Opštinskog suda. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Takođe, po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda P. 434/05 od 21. septembra 2007, drugostepeni sud je odlučio tek nakon dve godine i šest meseci. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela dugom trajanju ovog parničnog postupka.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 434/05, te je, stoga , odlučujući u granicama postavljenog zahteva, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti