Odbijanje ustavne žalbe u postupku povraćaja imovine zbog nedostatka akta o podržavljenju
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda, potvrđujući da je za povraćaj imovine neophodan dokaz o podržavljenju. Posredni dokazi, prema Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, nisu dovoljni za ostvarivanje prava na restituciju.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-382/2017
28.11.2019.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Gordana Ajnšpiler Popović , Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), Snežana Marković, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . i R . N . B, obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. novembra 2019. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M . B . i R . N . B . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 829/15 od 2. decembra 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .
O b r a z l o ž e nj e
1. M. B . i R . N . B, obe iz Beograda, preko punomoćnika D. O , advokata iz Beograda, podnele su Ustavnom sudu, 13. januara 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 829/15 od 2. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se navodi: da je glavni razlog odbijanja zahteva podnositeljki neprilaganje isprave o podržavljenju imovine, iako je to, prema odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, razlog za odbacivanje zahteva; da Agencija za restituciju nije postupila po zakonu, već se upustila u meritorno odlučivanje, ali nije prilikom odlučivanja primenila odredbe Zakona o opštem upravnom postupku koje se odnose na pitanje dokazivanja i ocene svih dokaza koji se nalaze u spisima predmeta. Podnositeljke se, s tim u vezi, pozivaju na odredbe čl. 8, 10. i 149. Zakona o opštem upravnom postupku i ukazuju da organ nije striktno vezan prirodom i vrstom dokaza, već njegovom dokaznom snagom i podobnošću za utvrđivanje istine.
U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da se iz zapisnika Agrarnog suda pri ONO u Petrovgradu broj 8/46 od 31. januara 1946. godine vidi da se predmet broj 547 vodi kao žalba Sofije Nikolajević, tutora svoje dve maloletne kćeri, ovde podnositeljki, protiv Odluke GNO iz Velike Kikinde broj 2354/46 u utvrđivanju agrarnih objekata na posedu Nikolajević Sofije i njene maloletne dece; da je Agrarni sud tu prvostepenu odluku potvrdio u celini, pa, dakle, postoji i prvostepena i drugostepena odluka sa tačno navedenim brojevima i datumima donošenja i obe su donete povodom imovine koja je predmet zahteva, a sve to kod „nesporne i van svake sumnje dokazane okolnosti da je otac podnositeljki sa svojom suprugom bio vlasnik oduzete imovine“. Prema navodima ustavne žalbe, „nema pristupačnog originala akta o podržavljenju - podnositeljke ga nemaju, a država ga ne poseduje“ , ali se iz priloženih akata jasno vidi da je on postojao i, po mišljenju podnositeljki, potrebno je samo malo dobre volje i pravilne primene zakona u konstatovanju, tretiranju i oceni dokaza, u smislu navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku.
U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da je u „identičnom“ predmetu Agencije za restituciju broj 46-000143/2012 rešenjem od 10. juna 2015. godine usvojen zahtev za restituciju, iako je u obrazloženju tog rešenja navedeno da nedostaju akti o podržavljenju, a da je iz sadržine odluke broj 137/46 Okružnog agrarnog suda u Petrogradu , kao drugostepenog suda, utvrđeno da je predmet restitucije oduzet od bivšeg vlasnika. Podnositeljke zaključuju da su u navedenom predmetu cenjeni svi posredni dokazi, a u postupku koji je okončan osporenim aktom nisu.
Podnositeljke ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-006835 /2012 od 24. aprila 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev M. B . i R . N . B, ovde podnositeljki ustavne žalbe, za v raćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika S . N, podn et 23. avgusta 2012. godine. U obrazloženju rešenja je konstatovano: da je predmet zahteva poljoprivredno zemljište upisano u posedovnom listu broj 18275 KO Kikinda u površini od 48 kj 632 kvhv, salaš – dve zgrade za stanovanje sa sporednim prostorijama i inventar, pokretne stvari na imanju; da su uz zahtev, pored ostalog, priloženi – zapisnik Agrarnog suda pri Okružnom Narodnom odboru u Petrovgradu od 31. januara 1946. godine, knjiga eksproprisanog pokretnog inventara za 1946. godinu, inventar na imanju S. N, dopis Arhiva Vojvodine u Novom Sadu od 1. oktobra 2012. godine, dopis Istorijskog arhiva u Kikindi i uverenje Istorijskog arhiva u Senti od 3. avgusta 2012. godine; da je u zapisniku Agrarnog suda pri Okružnom narodnom odboru u Petrovgradu od 31. januara 1946. godine u tački 66. navedeno da je u predmetu broj 547 – žalba S . N, kao staratelja maloletne dece M. i R, protiv odluke Gradskog narodnog odbora iz Velike Kikinde broj 2354/46 o utvrđivanju agrarnih objekata na posedu S . N . i njene maloletne dece, navedeni sud odlučio da se žalba odbije, a pobijana odluka potvrdi; da je u listu gazdinstva broj 241 KO Kikinda upisano da je bivši vlasnik parcele broj … u površini od 48 kj 632 hv „N . D . S .“, a da je novi vlasnik Agrarni fond. Agencija je dalje navela da su na usmenoj javnoj raspravi održanoj 8. aprila 2014. godine podnositeljke izjavile: da se iz dopisa Arhiva Vojvodine u Novom Sadu od 1. oktobra 2012. godine vidi da taj arhiv ne poseduje odluku o oduzimanju imovine; da su naknadno iz Arhiva Kikinde pribavile dokaz o površini salaša, koji prilažu, uz napomenu da je salaš u međuvremenu porušen; da nemaju saznanja da li su predmetne pokretne stvari upisane u registar, a da nisu postojale na dan stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Agencija je, polazeći od odredaba čl. 1, 2. i 15. stav 3. Zakona o oduzimanju oduzete imovine i obeštećenju , utvrdila da podnositeljke nisu dostavile akt o oduzimanju imovine koja je predmet zahteva za vraćanje, odnosno presudu, odluku, rešenje ili drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa kojim je izvršeno podržavljenje imovine, kao i da pokretne stvari koje su predmet zahteva nisu postojale na dan stupanja navedenog zakona na snagu, te je primenom odredbe člana 47. stav 12. Zakona, odlučila kao u dispozitivu.
Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-400/2014-13 od 16. oktobra 2014. godine odbijena je žalba koju su podnositeljke ustavne žalbe izjavile protiv navedenog rešenja Agencije, u delu kojim je odlučeno o zahtevu za vraćanje nepokretne imovine. U obrazloženju rešenja je konstatovano: da su podnositeljke u zahtevu za vraćanje imovine istakle da akt nadležnog organa ne postoji, već je sporna imovina oduzeta „usmenim zahtevom predstavnika OZN-e“; da se iz dopisa Arhiva Vojvodine u Novom Sadu od 1. oktobra 2012. godine vidi da taj arhiv ne poseduje odluku Okružnog suda u Zrenjaninu „broj 547, niti odluku Gradskog narodnog odbora iz Velike Kikinde broj 2354/46“. Po oceni drugostepenog organa, neosnovani su navodi žalbe da podnositeljke imaju pravo na vraćanje imovine, jer se iz zapisnika Agrarnog suda pri Okružnom narodnom odboru u Petrovgradu od 31. januara 1946. godine, izvoda iz zemljišnih knjiga i katastra može posredno zaključiti da je imovina oduzeta njihovoj majci i njima kao bivšim vlasnicama, te o kojoj se imovini radi. Ministarstvo je ocenilo da validan osnov za restituciju postoji tek onda ako je bivšem vlasniku imovina oduzeta na osnovu posebnog akta o podržavljenju, koji mora da sadrži ime bivšeg vlasnika, osnov, vreme i predmet oduzimanja, kao i da je donet primenom nekog od propisa taksativno navedenih u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a kako podnositeljke takav akt nisu dostavile, pravilno je odbijen njihov zahtev kao neosnovan.
Upravni sud je osporenom presudom U. 829 /15 od 2. decembra 2016. godine odbio kao neosnovanu tužbu podnositeljki ustavne žalbe podnetu protiv konačnog rešenja Ministarstva finansija, nalazeći da je pobijano rešenje zasnovano na potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju, na koje su pravilno primenjene odredbe člana 47. stav 12, u vezi sa članom 42. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, s obzirom na to da podnositeljke nisu priložile ispravu o podržavljenju imovine čiji su povraćaj zahtevale. U vezi sa navodima tužbe da je Agencija bila dužna da u postupku dokazivanja primeni odredbe čl. 8, 10. i 149. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, Upravni sud je našao da ti navodi nisu osnovani, budući da se nepostojanje dokaza na osnovu kojih se, u skladu sa zakonom, odlučuje o zahtevu za restituciju, ne može supstituisati izvođenjem drugih, posrednih dokaza, po pravilima opšteg upravnog postupka.
Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-000143/2012 od 10. juna 2015. godine , kojim podnositeljke ustavne žalbe ukazuju na različito postupanje Agencije, usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine D. B . na poljoprivredno zemljištu označenom u rešenju. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno, da prvostepena odluka broj 1786/46 Gradskog narodnog odbora u Velikoj Kikindi nije dostavljena, ali da je iz sadržine odluke broj 137/46 Okružnog agrarnog suda u Petrovgradu od 25. januara 1946. godine, kojom je potvrđena broj 1786/46 Gradskog narodnog odbora u Velikoj Kikindi o utvrđivanju objekata agrarne reforme, utvrđeno da je bivšem vlasniku L. B . oduzeto 24 kj 1405 kvhv.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljke ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).
Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 1.); da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine (član 3. tačka 3)); da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti – građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 15. stav 2); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da u slučaju da organ iz stava 1. ovog člana utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju podnetog zahteva (član 47. stav 12.).
Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja - odlučne činjenice (član 8.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1); da se kao dokaz mogu upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari i koja odgovaraju pojedinom slučaju, kao što su isprave, iskazi svedoka, izjave stranaka, nalazi i mišljenja veštaka, uviđaj (član 149. stav 2.); da kad je propisom predviđeno da se upravna stvar može rešiti na podlozi činjenica ili okolnosti koje nisu potpuno utvrđene ili se dokazima samo posredno utvrđuju (činjenice i okolnosti koje su učinjene verovatnim), izvođenje dokaza u tom cilju nije vezano za odredbe ovog zakona o izvođenju dokaza (član 152.).
5. Podnositeljke ustavne žalbe smatraju da je Agencija bila dužna da dokazni postupak sprovede u skladu sa odredbama čl. 8, 10. i 149. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, jer, prema odredbama tog zakona koje se odnose na dokazivanje, upravni organ nije striktno vezan prirodom i vrstom dokaza, već njegovom dokaznom snagom i podobnošću za utvrđivanje istine. Podnositeljke ukazuju na „neshvatljivu, sitničavu i papirnatu praksu“ Upravnog suda, po kojoj se pravo na povraćaj imovine i obeštećenje može ostvariti samo prilaganjem akta o podržavljenju. Podnositeljke, s tim u vezi, ističu da iz zapisnika Agrarnog suda pri ONO u Petrovgradu broj 8/46 od 31. januara 1946. godine proizlazi da postoje i prvostepena i drugostepena odluka koje su donete povodom imovine koja je predmet zahteva, te je, po njihovom mišljenju, potrebno samo malo dobre volje u konstatovanju, tretiranju i oceni dokaza, u smislu navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku.
Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.
Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je, na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, konstatovao:
- da su podnositeljke ustavne žalbe u zahtevu za vraćanje imovine istakle da akt nadležnog organa ne postoji, već je sporna imovina oduzeta „usmenim zahtevom predstavnika OZN-e“;
- da je Arhiv Vojvodine u Novom Sadu u dopisu od 1. oktobra 2012. godine obavestio podnositeljke ustavne žalbe da ne poseduje odluku „Okružnog suda u Zrenjaninu broj 547, niti odluku Gradskog narodnog odbora iz Velike Kikinde broj 2354/46“;
- da je iz zapisnika Agrarnog suda pri Okružnom Narodnom odboru u Petrovgradu od 31. januara 1946. godine utvrđeno da je u predmetu broj 547 odbijena žalba koju je majka podnositeljki ustavne žalbe izjavila protiv odluke Gradskog narodnog odbora iz Velike Kikinde broj 2354/46 o utvrđivanju agrarnih objekata na posedu Sofije Nikolajević i njene maloletne dece.
Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine proizlazi: da su tim zakonom određeni propisi čijom primenom su doneti akti o podržavljenju imovine, na osnovu kojih se može ostvariti pravo na povraćaj imovine oduzete posle 9. marta 1945. godine i prenesene u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu; da podnosilac zahteva ima obavezu da uz zahtev priloži, pored ostalog, ispravu o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godinu službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja; da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine; da će Agencija odbaciti kao neuredan zahtev uz koji nije priložen akt o podržavljenju, a u slučaju da utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju zahteva.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da se – u situaciji kada je podržavljenje imovine izvršeno aktom nadležnog organa, pravo na povraćaj imovine i obeštećenje ne može ostvariti, ako se takav akt ne priloži uz zahtev ili ne bude dostavljen do okončanja upravnog postupka. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje da u postupku po zahtevu za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju nije isključena primena načela iz čl. 8. i 10. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku o obavezi pravilnog i potpunog utvrđivanja svih odlučnih činjenica, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, ali naglašava da je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o opštem upravnom postupku, propisano da se odlučne činjenice u vezi sa osnovom, vremenom i predmetom podržavljenja imovine, dokazuju presudom, odlukom, rešenjem ili drugim pravnim aktom državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine. Stoga, po nalaženju Suda, nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da se navedene činjenice mogu utvrđivati svim dokaznim sredstvima, saglasno odredbi člana 149. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je u Rešenju Už-532/2016 od 21. novembra 2017. godine ocenio kao neutemeljene navode ustavne žalbe kojima je ukazano na obavezu Agencije za restituciju da u cilju utvrđivanja osnovanosti zahteva za vraćanje imovine izvodi dokaze „drugim verodostojnim sredstvima“.
Ustavni sud konstatuje i to da je članom 152. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku bilo propisano da se upravna stvar može rešiti na podlozi činjenica ili okolnosti koje nisu potpuno utvrđene ili se dokazima samo posredno utvrđuju, samo k ad je to posebnim propisom predviđeno. Imajući u vidu da je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju izričito predviđeno kojim dokazima se mogu utvrđivati činjenice od značaja za odlučivanje u tom postupku, ovaj sud nalazi da se neosnovano ustavnom žalbom ukazuje da se pravo na vraćanje oduzete imovine može ostvariti „uz malo dobre volje u konstatovanju, tretiranju i oceni“ drugih dokaza – kojima se posredno može zaključiti o postojanju akta o podržavljenju . Istu ocenu Sud je izneo u Rešenju Už-2882/2016 od 21. decembra 2017. godine. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da je sa ustavnopravnog stanovišta prihvatljiva ocena Agencije da podnositeljke nemaju pravo na vraćanje predmetne nepokretne imovine, budući da nisu dostavile akt o oduzimanju imovine koja je predmet zahteva.
Podnositeljke ustavne žalbe, takođe, ističu da Agencija nije odbacila zahtev, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, već se upustila u meritorno odlučivanje. Ustavni sud je, s tim u vezi, najpre konstatovao da je Agencija, primenom odredbe člana 47. stav 12. Zakona, meritorno odlučila o zahtevu za vraćanje spornog zemljišta i pokretne imovine, iako je utvrdila da podnositeljke nisu dostavile akt o oduzimanju imovine koja je predmet zahteva za vraćanje, što ima za posledicu odbacivanje zahteva. Ovaj sud, međutim, nalazi da donošenjem meritorne odluke o delu zahteva koji se odnosi na nepokretnu imovinu, nije dovedena u sumnju pravičnost predmetnog upravnog postupka , te da su podnositeljke na usmenoj javnoj raspravi imale priliku da iznesu razloge zbog kojih nisu pribavile ispravu o podržavljenju sporne imovine i da, eventualno, ukažu na propust nadležnog arhiva da postupi po njihovom zahtevu za dostavljanje te isprave.
Podnositeljke u ustavnoj žalbi ukazuju i na to da im je bio nedostupan akt o podržavljenju sporne imovine, jer ga one nemaju, a „država ga je, navodno, izgubila“. Ocenjujući da li je propisivanjem obaveze prilaganja isprave o podržavljenju imovine podnosilac zahteva za vraćanje imovine lišen garancija koje omogućavaju zaštitu njegovih prava u postupku pred Agencijom za restituciju, Ustavni sud je u Odluci Už-2014/2016 od 8. februara 2018. godine istakao da se n epostupanjem organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija da u roku određenom članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu, stvaraju uslovi za primenu člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva za vraćanje imovine snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu – imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine. Polazeći od toga da organi i organizacije kojima su se podnositeljke te ustavne žalbe obraćale radi dostavljanja dokumentacije nisu propustili ili odbili da u zakonom propisanom roku dostave traženu dokumentaciju – u kom slučaju bi Agencija bila u obavezi da dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu pribavi po službenoj dužnosti, Ustavni sud je u tom predmetu ocenio da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da je u konkretnom slučaju Agencija bila dužna da po službenoj dužnosti pribavi spornu ispravu o podržavljenju, „jer je nesporno“ da je ona može lakše i brže pribaviti .
Primenjujući navedeno stanovište na konkretan predmet, Ustavni sud je konstatovao da se u dopisu Istorijskog arhiva Vojvodine navodi da taj arhiv ne poseduje „odluku Okružnog suda u Zrenjaninu broj 547, niti odluku GNO iz Velike Kikinde broj 2354/46“. Ovaj sud je dalje konstatovao da iz dostavljene dokumentacije ne proizlazi da su podnositeljke ustavne žalbe u toku postupka pred Agencijom, niti u postupku po žalbi pred drugostepenim organom, ukazivale na to da im sporna isprava o podržavljenju imovine nije bila dostupna zbog nepoštovanja obaveze organa ili organizacije iz člana 13. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Polazeći od toga da u konkretnom slučaju zahtev podnositeljki nije odbačen bez upozorenja, već je odbijen nakon što je podnositeljkama omogućeno učešće u prvostepenom postupku i postupku po žalbi, Sud ocenjuje da se podnositeljke u ustavnoj žalbi ne mogu prvi put pozivati na to da „nema pristupačnog originala akta o podržavljenju, jer ga one nemaju, a država ga je izgubila, navodno“.
Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljke ukazuju i na povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje, pozivajući se na to da je u „identičnom“ predmetu Agencije usvojen zahtev za restituciju, iako je u obrazloženju tog rešenja navedeno da nedostaje akt o podržavljenju. Ocenjujući ove navode, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljke ustavne žalbe nisu, u prilog svojoj tvrdnji, dostavile presudu Upravnog suda, već samo rešenj e Agencije koj a je odlučiva la u prvom stepenu. Ustavni sud, takođe, konstatuje da su činjenice o oduzetoj imovini u predmetnom upravnom postupku utvrđivane iz zapisnika Agrarnog suda pri Okružnom narodnom odboru u Petrovgradu od 31. januara 1946. godine, a u postup ku po zahtevu u kome je odlučivano u predmetu Agencije broj 46-000143/2012 - iz sadržine odluke drugostepenog suda koji je odlučivao o žalbi protiv odluke o utvrđivanju objekata agrarne reforme . Polazeći od toga da se iz obrazloženj a odluke drugostepenog suda donete u predmetu oduzimanja imovine može utvrditi sadržina izreke pobijane odluke prvostepen og suda, ime i prezime bivšeg vlasnika , osnov, vreme i predmet oduzimanja, kao i propis čijom primenom je odlučeno o oduzimanju imovine, Ustavni sud nalazi da se ustavn om žalbom očigledno neosnovano ukazuje na to da postoji identitet činjeničnog stanja u navedenim upravnim postupcima.
Ustavni sud je, s obzirom na sve izloženo, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu izreke.
6. U vezi sa navodima ustavne žalbe da kojima se ukazuje da je osporenim aktom podnositeljkama povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Sud najpre ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava (videti, npr. presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke, broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001-VIII i predmetu Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98, st. 69, 2002-VII, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4596/2011 od 20. novembra 2013. godine).
Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava na stanovištu da se član 1. Protokola broj 1 (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre nego što su ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika (presuda Kopecky protiv Slovačke, broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine). Takođe, prema stanovištu izraženom u navedenoj presudi Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka.
Polazeći od navedenog, a imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da podnositeljke ustavne žalbe nisu imale legitimno očekivanje da će biti udovoljeno njihovom zahtevu za vraćanje predmetnih nepokretnosti.
Po oceni Suda, u ustavnoj žalbi se ne navode bilo kakvi razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog prava iz člana 35. stav 2. Ustava, jer se odredbom ovog člana Ustava garantuje samo pravo na naknadu štete koju nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Vesna Ilić Prelić, s.r.