Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv pravnosnažne presude kojom je odbijen zahtev za poništaj otkaza. Sudovi su pružili ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da je otkaz ugovora o radu bio zakonit zbog neopravdanog izostanka sa posla.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Koste Srdića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Koste Srdića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1210/10 od 28. aprila 2010. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1. 252/09 od 8. jula 2009. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1. 458/06 od 14. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Koste Srdića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P1.458/06 .

O b r a z l o ž e nj e

1. Kosta Srdić iz Beograd a podneo je 17 . avgusta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, a 26. avgusta i 15. septembra 2010. godine dopunu žalbe, protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev.II 1197/04 od 24. marta 2005. godine, presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1210/10 od 28. aprila 2010. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 252/09 od 8. jula 2009. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 458/06 od 14. oktobra 2008. godine, zbog povrede načela iz člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava iz člana 32. stav 1. i člana 60 . Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 458/06.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da mu je rešenje m tužene prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla više od pet radnih dana uzastopno, i to počev od 1. septembra do 8. septembra 1999. godine; da je neosnovana tvr dnja da je u navedenom periodu neopravdano izostao sa posla, zato što je bio na godišnjem odmoru ; da je osporena odluka o pestanku radnog odnosa nezakonita, jer je rešenje o prestanku radnog odnosa potpisao tehnički direktor, kao neovlašćeno lice; da se parnica iz rad nog odnosa okončava u roku od šest meseci i da će u parnici iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnog spora.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporene akte i utvrdi mu pravo na naknadu štete za izgubljenu zaradu i ostala primanja koja mu „pripadaju po Zakonu i Kolektivnom Ugovoru“.

2. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnog organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1197/04 od 24. marta 2005. godine ukinute su presude Okružnog suda u Beogradu Gž.1 2473/03 od 21. januara 2004. godine u stavu prvom izreke i delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2969/00 od 26. maja 2003. godine u delu koji se odnosi na poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog navedeno da će u ponovnom postupku prvostepeni sud, polazeći od toga da je rešenje o prestanku radnog odnosa donelo ovlašćeno lice, utvrditi da li su ispunjeni uslovi iz člana 108. stav 1. tačka 1) Zakona o radnim odnosima Republike Srbije o prestanku radnog odnosa tužiocu zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 458/06 od 14. oktobra 2008. godine u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da sud kao nezakonito poništi rešenje tuženog kojim mu je izrečen prestanak radnog odnos a, da obaveže tuženog da ga vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto koje odgovara stepenu njegove stručne spreme, znanju i sposobnostima, da mu naknadi štetu na ime izgubljene zarade, regresa, toplog obroka i prevoza, te da mu uplati sve pripadajuće doprinose za period od prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 252/09 od 8. jula 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 458/06 od 14. oktobra 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1210/10 od 28. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 252/09 od 8. jula 2009. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9 ) Zakona o parničnom postupku , na koju sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12 ) navedenog člana, jer je pobijana presuda jasna, sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama i nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu rešenjem tužene 1707 od 9. septembra 1999. godine prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla više od pet radnih dana uzastopno počev od 1. septembra do 8 septembra 1999. godine, sa obrazloženjem da je tužilac počev od 18. avgusta do 1. septembra 1999. godine bio na bolovanju, o čemu je uredno predao doznake, ali se nakon isteka bolovanja nije pojavljivao u Radnoj jedinici „Taš“ gde je bio raspoređen po konačnom rešenju o raspoređivanju od 13. avgusta 1999. godine, niti se javljao neposrednom rukovodiocu da ga obavesti o razlozima izostanka; da je tužilac 25 dana godišnjeg odmora iskoristio tokom maja i juna meseca 1999. godine.

Vrhovni kasacioni sud je našao da su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca jer neopravda no izostajanje sa posla pet uzastopnih radnih dana prestavlja samostalni osnov za prestanak radnog odnosa bez saglasnosti zaposlenog predviđen u članu 108. stav 1. tačka 1 ) Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96), a kako je tužilac neopravdano izostao sa posla u periodu od 1. septembra do 8. septembra 1999. godine, njemu je zakonito odlukom ovlašćenog lica pobijanim rešenjem prestao radni odnos . Vrhovni kasacioni sud smtara da su za svoju odluku nižestepeni sudovi dali razloge koje u svemu kao potpune i pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

4. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini poziva na povredu prava na pravično suđenje, koje je, po njegovom mišljenju, dovelo i do povrede prava na rad.

Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje pos ledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 2, 3. i 4.).

Zakonom o radnim odnosima ( «Službeni glasnik RS», br. 55/96, 28/01, 43/01), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu , od strane poslodavca, i to ako je neopravdano izostao sa podla pet radnih dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana s prekidima u toku tri meseca (član 108. stav 1. tačka 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, a u odnosu na osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1210/10 od 28. aprila 2010. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž1. 252/09 od 8. jula 2009. godine i Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 458/06 od 14. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je konstatovo da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe .

U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljen i sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da su postupajući sudovi podnosiocu ustavne žalbe uskratili neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. Po oceni Ustavnog suda, osporene presude su zasnovan e na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, postupajući sudovi su obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava.

Polazeći od date ocene o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na rad iz člana 60. Ustava, zbog toga što je utvrđeno da mu je radni odnos prestao na zakonit način i iz zak onom propisanih razloga.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama, Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1210/10 od 28. aprila 2010. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž1. 252/09 od 8. jula 2009. godine i Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 458/06 od 14. oktobra 2008. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na rad iz člana 60. Ustava.

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao ne osnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je u odnosu na istaknutu povredu parva na suđenje u razumnom roku, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 458/06, ocenio da se razlozi navedeni u ustavnoj žalbi prevashodno odnose na osporene akte . Podnosilac ustavne žalbe ni u zahtevu o kome Ustavni sud treba da odluči nije istakao utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. T akođe, Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem Suda Už – 673/2009 od 10. decembra 2009. godine obustavljen postupak po ustavnoj žalbi Koste Srdića podnetoj zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 458/06 , jer je podnosiolac povukao ustavnu žalbu, a imajući u vidu da je 9. oktobra 2009. godine podneo reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 252/09 od 8. jula 2009. godine. Kako je Vrhovni kasacioni sud o reviziji odlučio presudom Rev.II 1210/10 od 28. aprila 2010. godine u roku kraćem od godinu dana, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ustavnu žalbu ne čini , samu po sebi dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno, Sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ustavnoj žalbi u ovom delu, pa je žalbu odbacio, primenom o dredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ust avnom sudu, kao u tački 2. izreke.

7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktima povređeno načelo iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda predmetnog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ustavnoj žalbi u ovom delu, pa je žalbu odbacio, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u preostalom delu tačke 1 . izreke.

8. U odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev.II 1197/04 od 24. marta 2005. godine, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete nakon stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se podne tom ustavnom žalbom osporava akt donet pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B . Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti