Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi za eksproprisano zemljište

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio Zakon o eksproprijaciji, tretirajući procenu poreske uprave kao isključiv i obavezujući dokaz o tržišnoj vrednosti, umesto kao zakonski minimum naknade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dauti Dauta iz sela Žujince, opština Preševo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dauti Dauta i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 102/11 od 21. juna 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se st. 2. i 3. izreke presude iz tačke 1. izreke i nalaže se Apelacionom sudu u Nišu da donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Opštinskog suda u Preševu P. 99/09 od 7. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dauti Daut iz sela Žujince, opština Preševo je 12. avgusta 2011. godine , preko punomoćnika Nazima Fazliua, advokata iz Preševa, Ustavnom sudu podne o ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 102/11 od 21. juna 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se pred Opštinskim sudom u Preševu vodio parnični postupak radi naknade štete za oduzeto zemljište; da je Apelacioni sud u Nišu prilikom odlučivanja o žalbi ovde podnosioca ustavne žalbe povredio označena Ustavom garantovana prava na taj način što je pogrešno primenio odredbe člana 42. Zakona o eksproprijaciji i svoju odluku zasnovao na izveštaju poreske uprave, te utvrdio nižu tržišnu vrednost oduzetih parcela; da je sud pogrešno dosudio zakonsku kamatu od dana donošenja drugostepene presude, a ne od dana veštačenja „kako je to propisano članom 154. Zakona o obligacionim odnosima“.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. oktobra 2007. godine podneo Opštinskom sudu Preševu tužbu radi naknade štete, protiv tuženog JP „Putevi Srbije“. U tužbi je navedeno da je tuženi, radi izgradnje Autoputa E-75 i izvođenja građevinskih radova, trajno zauzeo katastarske parcele tužioca 2003. godine , te da nije doneto rešenje o eksproprijaciji, niti je tužiocu isplaćena naknada . Tužilac je 16. aprila 2008. godine precizirao tužbeni zahtev kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade štete za oduzeto zemljište isplati 1.865.650,00 dinara, a na ime naknade štete za izgubljenu dobit za vremenski period od 3 godine iznos od 6.030,00 dinara.

Presudom Opštinskog suda u Preševu P. 623/07 od 6. maja 2008. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog bespravno oduzetog zemljišta, bliže označenog u izreci presude, plati iznos od 1. 865.650,00 dinara, kao i da tužiocu na ime zakupnine za vremenski period od 3 godine plati iznos od 6.030,00 dinara sa zakonskom kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 29. februara 2008. godine, pa do isplate. U obrazloženju ove presude je navedeno da je sud visinu štete utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka i „drugih faktora“ od značaja za odlučivanje, a da cenovnik Poreske uprave nije prihvatio imajući u vidu da je isti internog karaktera i ne sadrži realne tržišne cene, što je potvrdio i rukovodilac nadležne uprave dopisom od 3. aprila 2008. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1153/08 od 5. januara 2008. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Preševu P. 623/07 od 6. maja 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da prvostepena presuda ne sadrži razloge zašto sud nije uzeo u obzir navode tuženog i činjenice sadržane u dopisu Poreske uprave koji sadrži tržišnu vrednost nepokretnosti i za područje na kome se nalazi predmetno zemljište; da je potrebno da u ponovnom postupku sud upotpuni činjenično stanje preko istog veštaka poljoprivredne struke.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Preševu je doneo presudu P. 99/09 od 7. aprila 2009. godine kojom je , stavom prvim izreke, obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog bespravno oduzetog zemljišta, bliže označenog u izreci presude, ukupne površine 1.315 m2, plati iznos od 1.315.000,00 dinara, odnosno 1.000,00 dinara po 1m2, kao i da tužiocu na ime zakupnine za vremenski period od 3 godine plati iznos od 6.030 ,00 dinara (omaškom navedeno 6.030.000,00 dinara) , sa zakonskom kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 15. apr ila 2008. godine, pa do isplate; stavom drugim izreke je odbijen preostali deo tužbenog zahteva u odnosu na naknadu štete za oduzeto zemljište u iznosu od 550.650,00 dinara (omaškom navedeno 550.650.000,00 dinara), koji iznos predstavlja razliku između postavljenog tužbenog zahteva i dosuđenog, dok je stavom trećim izreke prvostepene presude obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 122.000,00 dinara. U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno da je sud utvrdio tržišnu vrednost spornog zemljišta u vrednosti od 1.000,00 dinara po 1m2 a „imajući u vidu da tuženi isplaćuje naknadu za zauzeto zemljište vlasnicima (…) po 10e za 1m2“. Ističe se da je sud prilikom utvrđivanja navedene cene uzeo u obzir nalaz i mišljenje veštaka, cenovnik Pore ske uprave Preševo, odluke suda i zaključene ugovore o nepokretnosti .

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 102/11 od 21. juna 2011. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda P. 99/09 od 7. aprila 2009. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti obrade poljoprivrednog zemljišta ; stavom drugim izreke ove presude preinačena je prvostepena presuda, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete za oduzeto poljoprivredno zemljište plati iznos od 1.044,40 dinara po 1m2, odnosno ukupno 1.373.386,60 dinara, sa zakonskom kamatom od dana donošenja drugostepene odluke do isplate, dok je zahtev prek o dosuđenog do traženog odbijen; stavom trećim izreke preinačena je odluka o parničnim troškovima i obavezan tuženi da na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 142.625,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je sud, nakon održane rasprave, utvrdio da je rešenjima opštine Preševo, Opštinska uprava, Odeljenje za urbanizam, imovinsko pravne poslove i zaštitu životne sredine od 25. decembra 2008. godine i 22. novembra 2008. godine usvojen predlog JP „Putevi Srbije“ za potpunu eksproprijaciju predmetnih katastarskih parcela; da se u konkretnom slučaju za određivanje novčane naknade za predmetne katastarske parcele ne može uzeti kao relevantan iznos onaj koji je utvrđen nalazom i mišljenjem sudskog veštaka poljoprivredne struke, niti se mogu prihvatiti cene utvrđene u vansudskim sporazumima i priloženim ugovorima o kupoprodaji; da je u konkretnom slučaju visina cene određena na osnovu člana 42. Zakona o eksproprijaciji , a na osnovu procene tržišne cene koju vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima; da je na osnovu pribavljenog izveštaja od Poreske uprave opštine Preševo o prosečnoj tržišnoj ceni za navedeno zemljište od 14. juna 2011. godine drugostepeni sud utvrdio visinu naknade od 1.044,00 dinara, koji iznos predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa od 10 evra po zvaničnom kursu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 16/01, 23/01 i 20/09), kojima je propisano: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da se v isina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi, kao i da ako se korisniku eksproprijacije nepokretnost predaje pre pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, raniji sopstvenik ima pravo da bira da mu se naknada odredi prema okolnostima u vreme predaje eksproprisane nepokretnosti ili u vreme donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 41. st. 2. i 3.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano (član 42. stav 1.) i da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (stav 2.).

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku ( „Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05 i 85/12) propisano je: da u postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim opštinskim organom uprave nisu zaključili punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost (član 132.); da će sud na ročištu izvesti i druge dokaze koje učesnici predlože, ako nađe da su od značaja za određivanje naknade, a po potrebi odrediće i veštačenje (član 136. stav 2.); da se odredbe ovog zakona o postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost shodno se primenjuju i u drugim slučajevima kada se ranijem sopstveniku po zakonu priznaje pravo na naknadu za nepokretnost na kojoj je izgubio pravo svojine, ili drugo stvarno pravo (član 140.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja su i stavovi Ustavnog suda izneti u Odluci Už–5686/2011 od 28. februara 2013. godine.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud najpre konsatatuje da se suština navoda o povredi označenih prava odnosi na tvrdnju podnosioca da Apelacioni sud u Nišu nije pravilno primenio odredbe člana 42. Zakona o eksproprijaciji, te da je „oštetio tužioca“ i utvrdio nižu vrednost oduzetih parcela od njihove tržišne vrednosti. Ustavni sud konstatuje da se podnosilac žali na primenu materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Nišu.

S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi označenih prava potrebno oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už–5686/11 od 28. februara 2011. godine povodom ustavne žalbe kojom je osporena pogrešna primena materijalnog prava (odredbe člana 42. Zakona o eksproprijaciji) u odlukama sudova donetim u bitno sličnoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, konstatovao da iz člana 42. Zakona o eksproprijaciji, na čiju pogrešnu primenu u ustavnoj žalbi ukazuje i podnosilac, proizlazi da organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnosti (poreska uprava) vrši procenu tržišne cene za eksproprijaciju konkretne nepokretnosti, što ujedno predstavlja i najniži iznos naknade za eksproprisanu nepokretnost (videti: Rešenje Ustavnog suda IUz-81/2009 od 22. decembra 2009. godine). Po oceni Ustavnog suda, zadatak poreske uprave nije da određuje tržišnu cenu eksproprisane nepokretnosti, već da vrši njenu procenu, pri čemu je, u slučaju da se ne postigne sporazum o naknadi, jedino sud nadležan da odredi naknadu za eksproprisanu nepokretnost.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je nesporno utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe 2003. godine, u javnom interesu, a radi izgradnje autoputa, trajno zauzete određene katastarske parcele , a da je rešenjima iz novembra i decembra 2008. godine izvršena eksproprijacija navedenih nepokretnosti. Dalje je utvrđeno da je prvostepeni parnični sud prilikom određivanja visine naknade štete za oduzeto zemljište izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka poljoprivredne struke i geodetskim veštačenjem i pribavio kupoprodajne ugovore, kao i da je tokom prvostepenog postupka pribavljen cenovnik nadležne poreske uprave za navedeno zemljište, te da je rukovodilac nadležne poreske uprave obavestio sud da je predmetni cenovnik „internog karaktera“, odnosno da ne sadrži realne tržišne cene. Apelacioni sud u Nišu je, međutim, polazeći od odredbi člana 42. Zakona o eksproprijaciji zaključio da se visina naknade, odnosno tržišna cena predmetnih nepokretnosti određuje isključivo na osnovu procene koju vrši poreska uprava, te je svoju odluku zasnovao na osnovu ponovo pribavljenog izveštaja nadležnog poreskog organa od 14. juna 2011. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi nisu ustavnopravno prihvatljivi. Naime, zaključak Apelacionog suda u Nišu da odredba člana 42. stav 2. Zakona o eksproprijaciji uskraćuje mogućnost da se naknada i tržišna cena eksproprisanih nepokretnosti određuje i procenjuje na neki drugi način, osim na osnovu procene koju vrši poreska uprava, ukazuje da u konkretnom slučaju postupak utvrđivanja naknade štete za oduzeto zemljište nije sproveden u skladu sa zakonom. Naime, tržišna cena koju je procenila nadležna poreska uprava u svom izveštaju predstavljala je najniži iznos naknade za eksproprisanu nepokretnost koju je sud u konkretnom slučaju i odredio, ali po oceni Ustavnog suda, time nije bi la isključena mogućnost da sud uzme u obzir veštačenje i druge izvedene dokaze, budući da nije isključivo i jedino „vezan“ procenom poreske uprave. Upravo je nadležnost sudova i bila da odredi visinu naknade štete za eksproprisane nepokretnosti i to, kako na osnovu procene poreske uprave, tako i drugih dokaznih sredstava, ukoliko su smatrali da je to u konkretnom slučaju bilo potrebno i opravdano.

Stoga je Ustavni sud ocenio da postupak utvrđivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti nije sproveden u skladu sa zakonom, te da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07 , 99/11 i 18/13 -US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene drugostepene presude i to u st. 2. i 3. izreke u kojima je preinačena prvostepena presuda , kako bi u ponovnom parničnom postupku bila doneta nova odluka o žalbi, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S tim u vezi, Sud ukazuje da nije nadležan da utvrđuje ili ocenjuje visinu „dosuđene“ novčane naknade. Takođe, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku suda da li je procenjena vrednost eksproprisanih nepokretnosti koju je dala nadležna poreska uprava zaista i tržišna vrednost koju garantuje član 58. Ustava, pod uslovom da sud takvu vrednost odredi i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom.

Kako je Sud utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe iz čl. 32. stav 1. Ustava, to nije ocenjivao navode iz ustavne žalbe u vezi povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, jer je ovo u konkretnom slučaju konsumirano utvrđenom povredom prava.

6. U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe kojima se ukazuje da je sud pogrešno dosudio zakonsku kamatu od dana donošenja drugostepene presude, a ne od dana veštačenja, Sud je ove navode podnosioca odbacio kao očigledno neosnovane, a imajući u vidu da se zatezna kamata na utvrđenu visinu naknade za oduzeto zemljište priznaje ranijem vlasniku počev od presuđenja do isplate. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.