Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je delimično usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest i po godina. Neefikasnost suda je glavni razlog kašnjenja. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Luke Lovrića iz Donje Trepče, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Luke Lovrića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 624/12 od 3. oktobra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 651/13 od 2. aprila 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčeno g od redbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba Luke Lovrića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Čačku P. 624/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Čačku P. 1559/06) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. Luka Lovrić iz Donje Trepče podneo je , 14. maja 2013. godine, preko punomoćnika Dragana M. Aleksića, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 624/12 od 3. oktobra 2012. godine, rešenja o ispravci presude Osnovnog suda u Čačku P. 624/12 od 18. januara 2013. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 651/13 od 2. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Čačku P. 624/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Čačku P. 1559/06).

U ustavnoj žalbi je navedeno da su tužioci podneli tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv podnosioca, radi utvrđenja prava sukorišćenja od po 1/3 idealnog dela sporne parcele, po osnovu ugovora o kupoprodaji, zakonite gradnje i zakonite i savesne državine; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, ali da je Apelacioni sud u Kragujevcu ukinuo prvostepenu presudu; da je u ponovnom postupku, prvostepeni sud ponovo usvojio tužbeni zahtev i da je Apelacioni sud u Kragujevcu osporenom presudom potvrdio prvostepenu presudu; da je prvostepeni sud utvrdio pravo sukorišćenja od po 1/3, odnosno 2/3 idealnog dela sporne parcele po više osnova - ugovoru o kupoprodaji, zakonit oj gradnj i i savesn oj i zakonit oj državin i, a da je Apelacioni sud u Kragujevcu kao osnov sticanja prava sukorišćenja naveo samo ugovor o kupoprodaji, iako je to suprotno samoj sadržini ugovora, dok su ostali osnovi sticanja nebitni za drugostepeni sud; da ne zna na osnovu čega je izgubio pravo korišćenja sporne parcele; da je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo dve kontradiktorne odluke, jer je u ranijem ukidajućem rešenju utvrdio da su tužioci po osnovu ugovora o kupoprodaji stekli pravo sukorišćenja ukupno 1/3 idealnog dela sporne parcele (1/2 od 2/3 idealnog dela sporne parcele), a nakog toga, u osporenoj drugostepenoj presudi je, primenom člana 99. Zakona o obligacionim odnosima, utvrđeno da su tužioci stekli pravo sukorišćenja 2/3 idealnog dela sporne parcele; da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, a predmetni spor nije bio činjenično i pravno složen.

Podnosilac ustavne žalbe predložio je Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude. Tražio je i naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 624/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci S. J. i J. S. podneli su 16. oktobra 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog Luke Lovrića, ovde podnosioca ustavne žalbe, G.Ž. i grada Čačka, radi utvrđenja prava korišćenja na spornom zemljištu. Predmet je formiran pod brojem P. 1559/06.

Opštinski sud u Čačku je zamolnicom od 16. jula 2007. godine tražio od diplomatsko-konzularnog predstavništva Republike Srbije u Nemačkoj da poziv za saslušanje dostavi prvotuženom Luki Lovriću, te da dostavnicu vrate sudu, kao dokaz da je adresat primio pismeno.

Uviđaj na licu mesta sa veštakom geometrom je izvršen 24. juna 2008. godine.

Postupajući sudija je 5. decembra 2008. godine dao nalog veštaku geometru i radniku Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Čačak, da na licu mesta izvrše omeđavanje spornih katastarskih paracela i da o tome sačine skicu.

Nalaz sa mišljenjem veštaka geometra i tražena skica su dostavljen i sudu 4. februara 2009. godine.

Opštinski sud u Čačku je dopisom od 21. oktobra 2009. godine tražio od Gradskog odeljenja za urbanizam, stambene i komunalne poslove grada Čačka da dostave određene spise predmeta, najkasnije do 21. januara 2010. godine.

Opštinski sud u Čačku je dopisom od 21. oktobra 2009. godine tražio od Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Čačak da dostave određene spise predmeta, najkasnije do 21. januara 2010. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog sud a u Čačku P. 55/10 .

Opštinski sud u Čačku je 21. januara 2010. godine ponovio svoj dopis Gradskom odeljenju za urbanizam, stambene i komunalne poslove grada Čačka i Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti Čačak. Rep ublički geodetski zavod - Služba za katastar nepokretnosti Čačak je postupio po nalogu suda u februar u mesec u 2010. godine.

Opštinski sud u Čačku je 2. marta, 21. aprila i 21. juna 2010. godine ponovio svoj dopis Gradskom odeljenju za urbanizam, stambene i komunalne poslove grada Čačka.

Gradsko odeljenje za urbanizam, stambene i komunalne poslove grada Čačka je dostavilo svoje spise dana 10. septembra 2010. godine.

Uviđaj na licu mesta izvršen je 2. juna 2011. godine.

Osnovni sud u Čačku je presudom P. 55/10 od 7. novembra 2011. godine usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 932/12 od 14. marta 2012. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da su tužioci po osnovu ugovora o kupoprodaji i po osnovu savesne i zakonite državine stekli pravo korišćenja na 2/3 idealnog dela katastarske parcele; da je navedeno pravno stanovište pogrešno; da je izvedenim dokazima nesumnjivo utvrđeno da je predmet ugovora o kupoprodaji bilo pravo korišćenja ½ od 2/3 idealnog dela predmetne parcele, dakle pravo korišćenja ukupno 1/3 ide alnog dela sporne parcele; da su tužioci, po oceni drugostepenog suda, imali zakonitu državinu za pravo korišćenja ukupno 1/3 idealnog dela predmetne parcele, a ne 2/3 idealnog dela sporne parcele, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud; da kod činjenice da su tužioci po ugovoru o kupoprodaji stekli pravo korišćenja ukupno 1/3 idealnog dela predmetne parcele, postavlja se i pitanje savesnosti tužilaca; da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava korišćenja tužilaca na 2/3 idealnog dela predmetne parcele, ni po osnovu ugovora o kupoprodaji niti po osnovu savesne i zakonite državine.

Predmet je dobio novi broj P. 624/12.

Osnovni sud u Čačku je osporenom presudom P. 624/12 od 3. oktobra 2012. godine usvojio tužbeni zahtev i utvrdio, između ostalog, da su tužioci po osnovu ugovora o kupoprodaji, zakonite gradnje i zakonite i savesne državine stekli prava korišćenja 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele.

Osnovni sudu u Čačku je osporenim rešenjem P. 624/12 od 18. januara 2013. godine ispravio osporenu prvostepenu presudu na bliže opisani način.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 651/13 od 2. aprila 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu prvotuženog i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je zaključen ugovor o kupoprodaji od 1989. godine između prvotuženog Luke Lovrića, kao prodavca, i tužilaca, kao kupaca; da je u članu 1. ovog ugovora navedeno da je prvotuženi jedini i isključivi vlasnik i držalac sporne katastarske parcele koja se sastoji od dve stare ruinirane kuće i zidane šupe i nosilac prava korišćenja 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele i da iste iz svoje slobodne ruke prodaje kupcima za određenu kupoprodajnu cenu, a da je u članu 4. ovog ugovora navedeno da prvotuženi prenosi tužiocima pravo korišćenja na spornoj katastarskoj parceli, i to ½ od svoje g 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele; da su tužioci na osnovu ugovora o kupoprodaji bili upisani u Katastar nepokretnosti kao korisnici 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele, što proizilazi iz posedovnog lista 395 KO Čačak od 4. oktobra 2006. godine i rešenja Službe za katastar nepokretnosti broj 952-01-1137/06 od 20. septembra 1996. godine; da su tužioci od zaključenja ugovora koristili 2/3 idealnog dela sporne parcele do 2006. godine, kada je prvotuženi podneo zahtev Službi za katastar nepokretnosti za ispravku posedovnog stanja, tražeći upis prava korišćenja na 2/6 idealnog dela sporne katastarske parcele; da je rešenjem Službe za katastar nepokretnosti dozvoljeno provođenje promene u katastarskom operatu i prema novom stanju kao sukorisnici od po 2/6 idealnog dela označeni su prvotuženi i drugotužena, a tužioc i su upisani kao sukorisnici 1/3 idealnog dela sporne katastarske parcele; da je prvostepeni sud našao da je državina tužilaca bila zakonita i savesna sve do 2006. godine, te da su tužioci, na osnovu odredbe člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao savesni i zakoniti držaoci, stekli pravo korišćenja na još 1/3 idealnog dela sporne parcele, pored 1/3 idealne koju su stekli po osnovu ugovora o kupoprodaji; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da su tužioci stekli pravo korišćenja 2/3 idealnog dela sporne parcele, ali po oceni drugostepenog suda, ovo pravo nisu stekli po osnovu održaja, već na osnovu ugovora o kupoprodaji koji su zaključili sa prvotuženim; da kako postoji protivurečnost između čl. 1. i 4. ugovora o kupoprodaji u pogledu predmeta ugovora o kupoprodaji koji se tiče prava korišćenja sporne parcele, to je primenjena odredba člana 99. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koja propisuje da pri tumačenju spornih odredbi treba istražiti zajedničku nameru ugovornika u skladu sa načelima obligacionog prava; da prilikom tumačenja volje stalno treba imati u vidu celinu ugovora i pojedine odredbe treba dovesti u međusobnu i logičnu vezu, a tumačenjem treba otkloniti protivurečnosti ugovora; da iz izvedenih dokaza nesumnjivo proizilazi da su ugovarači na licu mesta odredili predmet ugovora o kupoprodaji, da je predmet ugovora o kupoprodaji bio 2/3 predmetne parcele, a ne 1/2 od 2/3, da su kupci stupili u posed kupljene nepokretnosti, da su po odobrenju nadležnih organa izgradili objekte čija legalizacija je u toku, a prvotuženi je nakon proteka više godina podneo Službi za katastar nepokretnosti zahtev za promenu posedovnog stanja pozivajući se samo na odredbu člana 4. predmetnog ugovora, i da je došlo do promene posedovnog stanja bez upuštanja upravnog organa u volju ugovarača, odnosno utvrđivanja činjenice šta je bilo predmet ugovora o kupoprodaji; da su kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni drugostepenog suda, tužioci stekli pravo korišćenja na po 1/3 idealnoj, odnosno ukupno 2/3 idealnog dela sporne parcele, po osnovu ugovora o kupoprodaji; da je ugovor zaključen u zakonom propisanoj formi, da je overen od strane suda, i da je realizovan, a tumačeći pravu volju ugovorača, drugostepeni sud je našao da je predmet ugovora bio naveden u članu 1. ugovora, a to je pravo korišćenja 2/3 idealnog dela sporne parcele; da je u žalbi navedeno da je nejasno na osnovu čega su tužioci stekli pravo svojine - da li na osnovu gradnje ili održaja, a po oceni drugostepenog suda, tužioci su stekli pravo korišćenja po osnovu ugovora o kuporodaji.

U parničnom postupku zakazano je ukupno 24 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu šest ročišta nije održan o (pet ni je održan o zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog podnosioca). U toku postupka izveden je dokazni postupak uviđajem, veštačenjem, uvidom u spise predmeta upravnih organa, saslušanjem parničnih stranaka, svedoka i uvidom u pismena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list CPJ", br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase i pri tumačenju spornih odredaba ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istražiti zajedničku nameru ugovorača i odredbu tako razumeti kako to odgovora načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom (član 99. stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

U konkretnom slučaju, između podnosioca ustavne žalbe, kao prodavca, i tužilaca, kao kupaca, zaključen je ugovor o kupoprodaji sporne katastarske parcele. Predmetnim ugovorom je u članu 1. utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe prenosi pravo korišćenja 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele, dok je istim ugovorom, ali u članu 4, utvrđeno da podnosilac prenosi pravo korišćenja 1/2 od 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele. S obzirom na ovu kontradiktornost u ugovoru i protivrečnost ugovornih odredbi povodom prenosa prava korišćenja, Apelacioni sud u Kragujevcu je primenio odredbu člana 99. stav 2. ZOO, u cilju utvrđivanja zajedničke namere ugovornih stranaka u određivanju predmeta prava korišćenja na spornoj katasta rskoj parceli (da li je to 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele ili je to 1/2 od 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele). Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u Kragujevcu, primenom navedene zakonske odredbe, dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge da su tužioci, kao kupci, stekli pravo korišćenja 2/3 idealnog dela sporne kastarske parcele, navodeći da su tužioci na licu mesta pokazali šta tačno žele da kupe, i da je to predstavljalo pravo korišćenja 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele, da su stupili u posed kupljene katastarske parcele, da su po odobrenju nadležnih organa počeli gradnju objekata, a da je podnosilac ustavne žalbe nakon više godina od zaključenja ugovora podneo zahtev Službi za katastar nepokretnosti za izmenu posedovnog stanja , i to samo na osnovu člana 4. predmenog ugovora o kupoprodaji.

U vezi sa posebnom tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da ne zna po kom pravnom osnovu je on izgubio pravo korišćenja, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud u izreci naveo da su tužioci stekli pravo korišćenja 2/3 idealnog dela sporne katarstarske parcele po osnovu ugovora o kupoprodaji, zakonite gradnje i zakonite i savesne državine, ali je u obrazloženju osporene prvostepene presude izričito utvrđeno da su tužioci stekli prava korišćenja samo na osnovu održaja, i sam drugostepeni sud je konsta tovao da je prvostepeni sud utvrdio pravo korišćenja tužilaca na osnovu održaja. S druge strane, drugostepeni sud je podržao prvostepenu ocenu da je tužbeni zahtev osnovan, s tim što je za usvajanje tužbenog zahteva dao drugačije pravno stanovište – ocenio je da su tužioci stekli pravo korišćenja 2/3 idealnog dela katastarske parcele na osnovu samog ugovora o kupoprodaji (a ne na osnovu održaja). Pravni značaj zauzimanja istog pravnog stanovišta u prvostepenoj i drugostepenoj presudi ogleda se u tome da razlozi dati u tim odlukama , daju jasniju i precizniju sliku o osnovanosti nečijeg tužbenog zahteva. P rocesna situacija (kada drugostepeni sud podržava prvostepenu ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva, ali daje drugačije pravne razloge za to) nije izričito regulisana Zakonom o parničnom postupku, ali ona postoji u redovnoj sudskoj praksi. Pri tom, ovakva drugostepena presuda ima karakteristike jedne preinačavajuće presude, jer kada žalbeni parnični sud svojom odlukom potvrđuje prvostepenu odluku, ali ne iz razloga koji su dati u prvostepenoj presudi već iz drugih razloga, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud suštinski zauzima drugačije pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta stranka više ne može da osporava (osim ako su ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su uslovi za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu). Međutim, Ustavni sud nalazi da kada drugostepeni sud podržava prvostepenu ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva, ali za navedeno daje drugačije pravne razloge, to ne mora samo po sebi nužno da dovede u sumnju pravičnost parničnog postupka u celini, ali se zato kriterijumi jasnosti, preciznosti i obrazloženosti moraju strože posmatrati u odnosu na ostale vrste drugostepenih presuda. Od izuzetne važnosti je da obrazloženje ovakve vrste drugostepene presude bude takvog kvaliteta da se otklanja svaka sumnja u tačnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja na kome se zasniva takva drugostepena presuda. To se naročito odnosi na situaciju kada drugostepeni sud nije otvorio glavnu raspravu. U konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj presudi poštovao taj standard razumljivosti , preciznosti i obrazloženosti odluke i da je jasno i nedvosmisleno utvrđeno da su tužioci stekli prava korišćenja 2/3 idealnog dela sporne kastarske parcele na osnovu ugovora o kupoprodaji.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zasniva i na tome da je Apelacioni sud u Kragujevcu u ukidajućem rešenju Gž. 932/12 od 14. marta 2012. godine i osporenoj meritornoj presudi Gž. 651/13 od 2. aprila 2013. godine, zauzeo različita pravna stanovišta povodom osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje prava korišćenja 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele. Naime, u ukidajućem rešenju, Apelacioni sud u Kragujevcu je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava korišćenja 2/3 idealnog dela predmetne parcele, ni po osnovu ugovora o kupoprodaji niti po osnovu savesne i zakonite državine, dok je u osporenoj presudi Apelacioni sud u Kragujevcu zauzeo pravno stanovište da su tužioci na osnovu predmetnog ugovora stekli pravo korišćenja 2/3 idealnog dela sporne katastarske parcele.

U vezi sa tim, Ustavni sud ocenjuje da ne postoji nikakvo procesno ograničenje da drugostepeni sud u meritornoj odluci zauzme drugačije pravno stanovište u odnosu na pravno stanovište koje je zauzeo u ranijem ukidajućem rešenju. Ipak, ukidajuće drugostepeno rešenje ima određeni pravni značaj, u smislu da to rešenje sadrži početno, preliminarno, pravno stanovište drugostepenog suda. U tom rešenju drugostepeni sud daje određene naloge za dalje postupanje prvostepenog suda, ali ti nalozi su bitni i za same parnične stranke koje preduzimaju određene radnje u skladu sa tim nalozima (kao što je predlaganje novih dokaza). Ako prvostepeni sud donese istu ili sličn u presudu, parnična stranka koja je već uspela pred drugostepeni sudom, ima legitimno očekivanje da će drugostepeni sud sada u meritornoj odluci podržati svoje pravno stanovište koje je prethodno zauzeo u ukidajućem rešenju. Stoga, standard pravičnosti nalaže postojanje određenih razloga zbog kojih je drugostepeni sud u meritornoj odluci zauzeo drugačije pravno stanovište u odnosu na pravno stanovište koje je zauzeo u ranijem ukidajućem rešenju. U suprotnom, odsustvo takvih razloga, parničnu stranku lišava mogućnosti da sazna zašto je drugostepeni sud promenio pravno stanovište povodom istog pravnog pitanja (šta se to u međuvremenu promenilo), a što može dovesti u sumnju pravičnost postupka. Ustavni sud ukazuje da je ESLjP u presudi Vusić protiv Hrvatske, od 1. jula 2010. godine utvrdio povredu načela pravne sigurnosti zbog postojanja dve različite odluke Vrhovnog suda u pogledu dozvoljenosti revizije, koje su donete u istom postupku, zaključivši da je Vrhovni sud donošenjem novog rešenja o istom pitanju u istom postupku, suprotnom od prethodno donetog, sam postao izvor nesigurnosti (videti stav 45. pomenute presude, broj predstavke 48101/07). Kada je reč o konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u osporenoj presudi Gž. 651/13 od 2. a prila 2013. godine cenio i primenio odredbu člana 99. stav 2. ZOO, a što nije učinio u svom ukidajućem rešenju, i primenom te zakonske materijalne odredbe dati su razlozi koji opravdavaju zauzimanje drugačijeg pravnog stanovišta u osporenoj drugostepenoj presudi.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Osnovnog suda u u Čačku P. 624/12 od 3. oktobra 2012. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 651/13 od 2. aprila 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 107/07, 99/11 i 18/13 - US) , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnom stavu, zbog čega Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenih ustavnih prava.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno rešenje Osnovnog suda u u Čačku P. 624/12 od 18. januara 2013. godine o ispravci presude istog suda od 3. oktobra 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo bilo kakve razloge osporavanja ovog rešenja, te je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku , relevantan je period od 16. oktobra 2006. godine, kada su tužioci S.J. i J.S. podneli tužbu Opštinskom sudu u Čačku, do 2. aprila 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 651/13. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao šest godina i pet meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor bio činjenično i pravno složen: utvrđenje činjeničnog stanja povodom prava korišćenja spornog zemljišta je samo sebi bilo komplikovano; tužba je podneta protiv podnosioca ustavne žalbe, G.Ž. i Grada Čačka i svi oni su imali različite punomoćnike u postupku, što je usložnjavalo radnju dostavljanja sudskih pismena, kao i ostale parnične procesne radnje; u jednoj fazi parničnog postupka podnosilac ustavne žalbe se nalazio u inostranstvu, te je dostavljanje jednog poziva za saslušanje podnosioca vršeno preko diplomatsko-konzularnog predstavništva; zbog same prirode spora u dva navrata je vršen uviđaj na licu mesta; radi donošenja zakonite i pravilne odluke bilo je potrebno izvršiti uvid u spise predmeta Gradskog odeljenja za urbanizam, stambene i komunalne poslove grada Čačka i u spise predmeta Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Čačak.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao tuženi imao nesumnjiv interes da sud što pre meritornom odlukom utvrdi izvesnost u pravnom odnosu koji postoji između njega i tužilaca.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on po pravilu uredno dolazio na ročišta, i da je postupao po nalozima suda. Međutim, jedno ročište nije održano iz razloga vezanog za podnosioca ustavne žalbe. Zatim, jedno ročište nije održano zbog krivice suda, ali tom ročištu podnosilac ustavne žalbe nije prisustvovao.

Po oceni Ustavnog suda, trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da pet ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Zatim, drugi organ u postupku, Gradsko odeljenje za urbanizam, stambene i komunalne poslove grada Čačka je svoje spise predmeta dostavilo sudu skoro nakon godin u dana od prvog sudskog traženja . U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava po kome država snosi odgovornost za kašnjenja njenih organa u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti presudu u predmetu Guincho protiv Portugala, od 10. jula 1984. godine ). Dalje, Ustavni sud je utvrdio i period sudske neaktivnosti od šest meseci, od 22. decembra 2010. godine, kada je održano ročište, do 2. juna 2011. godine, kada je izvršen uviđaj na licu mesta. Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Čačku P. 624/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Čačku P. 1559/06), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i konstantovanu složenost spora . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti