Poništena presuda zbog pogrešnog tumačenja pravnog interesa za utvrđenje ništavosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno zaključio da poverilac gubi pravni interes za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu protekom roka za paulijansku tužbu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Temerina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 776/12 od 1 3. februara 201 3. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 776/12 od 13. februara 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju su tuženi izjavili protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Temerinu P. 5 3368/10 od 19. septembra 201 1. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Temerina podnela je Ustavnom sudu, 14. maja 2013. godine, preko punomoćnika S . K, advokata iz Temerina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 776/12 od 13. februara 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. st. 1. i 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnositeljka osporava primenu materijalnog prava i pravni zaključak Apelacionog suda u Novom Sadu, suprotan zaključku prvostepenog suda kojim je njen tužbeni zahtev usvojen, da ona, kao poverilac čija je naplata potraživanja po pravnosnažnoj sudskoj odluci osujećena zaključenim ugovorom o poklonu između njenog pok. dužnika i njegovog sina, nije imala pravni interes za podnošenje tužbe radi utvrđenja ništavosti tog ugovora, jer je propustila rok za podnošenje paulijanske tužbe. Takođe, podnositeljka ukazuje da je zbog nedostatka pravnog interesa tužba mogla biti isključivo odbačena, a da je drugostepeni sud, koji za to nema ovlašćenje, ipak suštinski to učinio, mada je formalno-pravno, preinačujući prvostepenu presudu, tužbeni zahtev odbio, ali sa obrazloženjem o nedozvoljenosti tužbe. S obzirom na to da podnositeljka ima pravni interes i za utvrđenje ništavosti i za pobijanje pravnih radnji, pošto ta dva pravna instituta ne isključuju jedan drugog, a posebno što sud o ništavosti vodi računa po službenoj dužnosti, podnositeljka smatra da su joj pogrešnim tumačenjima materijalnopravnih odredbi i procesnog prava od strane drugostepenog suda u osporenoj presudi, povređena označena načela i prava. U prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku sudsku zaštitu dostavila je nekoliko "sentenci" iz sudske prakse sudova različitih instanci. Predlaže da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu, poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 776/12 od 13. februara 2013. godine i odredi da taj sud ponovo odluči o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Temerinu P. 53368/10 od 19. septembra 2011. godine, da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih načela i prava i dosudi troškove sastava ustavne žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu čl. 6 i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovana odredbama članova Evropske konvencije zajemčena odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihov e povred e ispituje u odnosu na Ustav .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 76/06 od 9. maja 2006. godine obavezan je S. C. (u daljem tekstu: S.C.) iz Temerina da na ime povraćaja zajma isplati tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, iznos od 137.500 dinara, sa zakonskom zateznom počev od 21. maja 2000. godine pa do konačne isplate. Naime, ovoj parnici prethodilo je zaključivanje ugovora o zajmu 21. aprila 2000. godine, između M.M. iz Temerina, kao zajmodavca, i S.C. iz Temerina, kao zajmoprimca, sa rokom vraćanja od mesec dana. Istog dana kada je taj ugovor zaključen, zajmoprimac S.C. je kao obezbeđenje vraćanja zajma overio hipotekarnu izjavu kojom je kao vlasnik nekeretnine - stana površene od 50 m2 (koji je predmet parnice okončane presudom osporenom ustavnom žalbom) dao bezuslovnu saglasnost da se po osnovu hipotekarne izjave i navedenog ugovora o zajmu može bez njegovog daljeg pitanja ili pristanka uknjižiti pravo zaloge - hipoteke na nepokretnosti, radi obezbeđenja prvenstvene naplate potraživanja zajmodavca, te je u izjavi navedeno da kao sredstvo obezbeđenja urednog vraćanja zajma služe i sve pokretne stvari koje su u isključivom pravu svojine zajmoprimca i nalaze se u njegovom stanu. Na dan davanja založne izjave, predmetna nepokretnost nije bila uknjižena, a na dan zaključenja ugovora o zajmu zajmodavac je sva prava i obaveze iz ugovora o zajmu preneo na podnositeljku ustavne žalbe, čime je ona stekla aktivnu legitimaciju da tuži zajmoprimca po isteku roka za vraćanje.

Po pravnosnažnosti presude Opštinskog suda u Temerinu P. 76/06 od 9. maja 2006. godine ( 18. decembar 2008. godine ), podnositeljka ustavne žalbe je pokrenula izvršni postupak radi prinudnog namirenja protiv tuženog S.C, kao izvršnog dužnika, ali je izvršni postupak prekinut zbog smrti dužnika.

Pred Opštinskim sudom u Temerinu je 7. februara 2007. godine zaključen i overen ugovor o poklonu između S.C, kao poklonodavca i ploduživaoca sa jedne strane i S. C, kao primaoca plodouživanja i njihovog sina J. C, kao poklonoprimca sa druge strane, kojim je S.C. poklonio sinu stan, s tim da se na po 1/2 nepokretnosti upiše pravo plodouživanja roditelja poklonoprimca (u daljem tekstu: ugovor o poklonu).

Podnositeljka ustavne žalbe je 2. juna 2010. godine podnela Osnovnom sud u u Novom Sadu - Sudska jedinica u Temerinu tužbu protiv tuženih J. C . i S . C . (sina i supruge pok. S.C.), radi utvrđenja ništavosti ugovora o poklonu.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Temerinu P. 53368/10 od 19. septembra 2011. godine utvrđeno je da je ništav ugovor o poklonu, te su tuženi obavezani da trpe da se na osnovu presude u RGZ - Katastar nepokretnosti Temerin briše upis po osnovu ništavog ugovora o poklonu i uspostavi pređašnje stanje, te da nekretnina upisana u list nepokretnosti br. ..., KO Temerin, parcela ..., jednosoban stan u prizemlju površine 50m2, ulazi u zaostavštinu iza pok. S.C. bivšeg iz Temerina. Protiv navedene presude tuženi su izjavili žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 776/12 od 13. februara 2013. godine žalba tuženih je usvojena i preinačena ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Temerinu P. 53368/10 od 19. septembra 2011. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbijen i ona obavezana da tuženima naknadi troškove postupka. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud utvrdio pravilno i potpuno činjenično stanje, ali da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud je u konkretnom slučaju bio dužan da postupi po odredbama čl ana 188. ZPP i da raspravi pitanje pravnog interesa za utvrđujuću tužbu na način koji je zakonom dozvoljen i opravdan u konkretnom slučaju. Iako je članom 109. stav 1. ZPP bilo propisano da sud po službenoj dužnosti pazi na ništavost i da se na nju može pozivati svako zainteresovano lice, te iako pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje postoji u sitaciji kada je tužilac nesiguran u svom pravu i želi da ga osigura u odnosu na tuž enog, u konkretnom slučaju, bez obzira što je tačno da je pravni prethodnik tuženih darovnim ugovorom otuđio predmetnu nepokretnost i tako tužilju onemogućio da namiri svoje potraživanje po osnovu ugovora o zajmu, Apelacioni sud je našao da iz takvog ponašanja prethodnika ne proizlazi pravni interes tužilje za podnošenje tužbe za utvrđenje i da njen tužbeni zahtev treba odbiti. Po daljim navodima drugostepenog suda, ovo iz razloga , što je tužilja imala mogućnost za podnošenje tužbe da je ugovor bez pravnog dejstva do visine njenog potraživanja po pravosnažnoj presudi, te je u datoj situaciji imala pravni interes odnosno mogla podneti isključivo paulijansku tužbu u zakonskom roku iz kog spora bi proistekla presuda na osnovu koje bi tužilja tužene dovela u poziciju zakonskih naslednika predmetne nekretnine, od kojih bi saglasno čl . 222 . do 227. Zakona o nasleđivanju mogla tražiti da na mire njeno potraživanje po pravosnažnoj presudi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), odredbama člana 51, propisano je da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1.), da je o snov nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2.), da se p retpostavlja da obaveza ima osnov iako nije izražen (stav 3.); odredbom člana 52. - da a ko osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav; odredbama člana 53. - da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva (st. 1. i 2.), da u govor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača (stav 3.); odredbom člana 103. stav 1. - da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo; odredbama člana 109. - da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice (stav 1.), te da p ravo da zahteva utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac (stav 2.); odredbom članom 110. - da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi; odredbama člana 280. - da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (stav 1.), da se s matra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (stav 2.); odredbama člana 281. - da se t eretno raspolaganje može pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato (stav 1.), da k od besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenih pravnih radnji smatra se da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima, i za pobijanje tih radnji ne zahteva se da je trećem licu to bilo poznato ili moglo biti poznato (stav 3.); odredbama člana 285. - da se t užba za pobijanje može podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz člana 281. stav 1. a za ostale slučajeve u roku od tri godine (stav 1.) i da se rok iz prethodnog stava računa od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju (stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe za tvrdnju o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se ustavnom žalbom u osnovi osporava pravilnost primene merodavnog materijalnog prava u donošenju osporene presude.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, izuzev ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime se ukazuje na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je našao da je Apelacioni sud u Novom Sadu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnositeljke jer je, zapravo, našao da je ona propustila prekluzivni rok iz člana 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe za pobijanje ugovora o poklonu, te je izgubila pravo da traži da se utvrdi da je ugovor o poklonu ništav, a ovo zbog toga što usled propuštanja navedenog roka više ne spada u krug lica koja imaju pravni interes za utvrđenje ništavosti, te je njen tužbeni zahtev neosnovan, što po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnog prava.

Naime, Zakon o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), odredbama čl. 280. do 285, reguliše pobijanje pravnih radnji dužnika kojima se nanosi šteta njegovim poveriocima, jer oni ne mogu da naplate svoja potraživanja iz preostale imovine dužnika (tzv. paulijanska tužba). Mogućnost podnošenja ove tužbe ZOO je ograničio propisivanjem prekluzivnih rokova za njeno podnošenje od jedne godine (u pogledu teretnih raspolaganja), odnosno tri godine od preduzimanja pravne radnje (u pogledu besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenih pravnih radnji). U uređenju ovog pravnog instituta, ZOO, kao jedan od uslova za podnošenje paulijanske tužbe, propisuje da je dužnik „znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima“, pri čemu se kod besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenih pravnih radnji smatra da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima. Na taj način se u uslove odgovornosti dužnika koja ima za posledicu delimičnu ništavost predmetne pravne radnje (samo prema poveriocu i samo u meri koja je potrebna za ispunjenje potraživanja poverioca), unosi subjektivni element svesti dužnika, koji je znao ili mogao znati za posledice preduzete pravne radnje na ostvarivanje potraživanja poverioca. Kada je u pitanju besplatno raspolaganje, kao što je ugovor o poklonu, uvedena je neoboriva pravna pretpostavka da je dužnik znao za ove posledice.

Sa druge strane, uređujući osnov (kauzu) ugovora, ZOO polazi od objektivnog shvatanja kauze i propisuje da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost (član 53. stav 1.). Međutim, u određenim slučajevima ZOO uzima u obzir i subjektivni element, te propisuje da ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva (član 53. stav 2.), a ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kada ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača (član 53. stav 3.). Pobuda se u ZOO ne definiše, ali se pobuda mora shvatiti kao odlučujući motiv za zaključenje ugovora, tj. kao svest o cilju koji se želi postići njegovim zaključenjem i prihvatanje tog cilja. Dakle, pobuda sadrži u sebi intelektualni element svesti, tj. saznanja o cilju zaključenja ugovora, kao i voljni element njegovog punog prihvatanja, odnosno namere. Nedopušten pravni osnov prema članu 52. ZOO povlači za sobom ništavost ugovora, a mogućnost traženja da se utvrdi ništavost ugovora nije vremenski oročena (član 110.) i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice (član 109.). Pojam zainteresovanog lica, po mišljenju Ustavnog suda, potrebno je shvatiti u smislu lica koje ima pravni interes da traži utvrđenje ništavosti tog ugovora.

Međutim, kod podnošenja paulijanske tužbe ZOO ne zahteva da je nanošenje štete poveriocu bila odlučujuća pobuda dužnika za preduzimanje pravne radnje, odnosno zaključenje ugovora o poklonu, sa njenim intelektualnim, odnosno saznajnim i voljnim elementom, već je dovoljno da je dužnik „znao“ i pristao na to, pri čemu se njegova svest o tome pretpostavlja. Stoga se, po mišljenju Ustavnog suda, ne bi moglo uskratiti pravo poveriocu da u slučaju da je odlučujuća pobuda za zaključenje ugovora o poklonu bila namera dužnika da se poverilac osujeti u naplati svoga potraživanja, traži utvrđivanje ništavosti takvog ugovora u smislu odredbi čl. 52. i 53. ZOO i po proteku roka za podnošenje paulijanske tužbe, tj. da protekom ovog roka poverilac ne gubi pravni interes za podizanje tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora u smislu navedenih odredbi, što je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi tuženih propustio da ceni.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 776/12 od 13. februara 2013. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 776/12 od 13. februara 2013. godine i određivanjem da u ponovnom postupku taj sud donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Temerinu P. 53368/10 od 19. septembra 2011. godine , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljk a samo formalno pozvala na povredu ovog prava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbama tuženih biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih označenih prava biti ispitana u žalbenom postupku pred nadležnim sudom.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je osporenom presudom podnositeljki povređeno načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već se utvrđuje osnovno načelo na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom i zakonom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Povreda ustavnog načela je stoga uvek akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode a u vezi sa nekim ličnim svojstvom podnosioca. Kako se u konkretnom slučaju podnositeljk a samo formalno pozval a na povredu ovog načela, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se Ustavni sud upušta u ispitivanje povreda načela utvrđenog članom 21. Ustava, iako je prethodno utvrdio da je osporenom presudom podnositeljk i povređeno pravo na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda označenih načela i prava odbacio kao nedopuštenu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredb ama člana 89. st . 1. 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosi teljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Poništena presuda zbog pogrešnog tumačenja pravnog interesa za utvrđenje ništavosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti