Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o meritumu spora odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jaroslave Švarc Gajić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jaroslave Švarc Gajić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju pod brojem P. 451/06, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jaroslava Švarc Gajić iz Novog Sada je 17. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Nikole Kosanovića, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 451/06.

Podnositeljka je navela da je parnični postupak pravnosnažno okončan posle deset godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka. Zahtevala je i naknadu nematerijalne štete.

Podnositeljka ustavne žalbe je osporila presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Bečeju P. 451/06 od 26. februara 2007. godine kojom je odbijen njen tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa naknade štete, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Osporavajući navedenu drugostepenu presudu, podnositeljka je navela: da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo na njenu štetu; da nije pravilno cenio izvedene dokaze od strane veštaka saobraćajne struke; da je pogrešno utvrdio činjenično stanje; da je trebalo da sud u celosti usvoji njen tužbeni zahtev, te da je takvim postupanjem sud učinio bitne povrede parničnog postupka jer je morao da obaveže tuženog da joj naknadi celokupnu štetu.

Podnositeljka je navela da je u identičnom slučaju Okružni sud u Novom Sadu drugačije odlučio, međutim uz ustavnu žalbu nije priložila presudu na koju se pozvala. Zahtevala je da Ustavni sud poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine u osporenom delu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Bečeju P. 451/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnositeljka ustavne žalbe je, zajedno sa tužiocem B. G, 8. septembra 2003. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv tuženog Preduzeća "Bag - Deko" iz Bačkog Gradišta, radi naknade štete.

Pred Opštinskim sudom u Bečeju održano je pet ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke i više veštaka medicinske struke, kao i saslušanjem parničnih stranaka, dok dva ročišta nisu održana, i to jedno iz procesnih razloga, a jedno na zahtev tuženog. Tuženi je 31. maja 2004. godine podneo protivtužbu.

Rešenjem Opštinskog suda u Bečeju P. 416/03 od 1. decembra 2004. godine spojeni su postupci po tužbi i protivtužbi i određeno je da će se voditi jedinstven postupak pod brojem P. 416/03.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 416/03 od 24. maja 2005. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen pa je obavezan tuženi da tužilji isplati iznos od 427.050,29 dinara na ime naknade materijalne štete, iznos od 70.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljeni strah i iznos od 100.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da joj naknadi parnične troškove, dok je protivtužbeni zahtev tuženog odbijen kao neosnovan. Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5487/05 od 7. septembra 2006. godine žalbu tuženog usvojio, presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 416/03 od 24. maja 2005. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta, dok jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka saobraćajno-tehničke struke, veštaka medicinske struke, saslušanjem parničnih strana. Tužioci su 13. novembra 2006. godine preinačili tužbu i tužbeni zahtev a 13. decembra 2007. godine tuženi je postavio eventualni tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 451/06 od 26. februara 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, te je obavezan tuženi da tužilji isplati iznos od 408.416,76 dinara na ime naknade materijalne štete, iznos od 40.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljeni strah, iznos od 50.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljene fizičke bolove, odnosno tužiocu B. G. iznos od 48.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljeni strah i iznos od 60.000,00 dinara i na ime pravične naknade za pretrpljene bolove, sve sa zakonskom zateznom kamatom; preko dosuđenog iznosa od 40.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljeni strah do traženih 80.000,00 dinara i iznosa od 50.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljene fizičke bolove do traženih 120.000,00 dinara tužilji, podnositeljki ustavne žalbe, kao i preko dosuđenog iznosa od 48.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljeni strah do traženih 80.000,00 dinara i iznosa od 60.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljene fizičke bolove do traženih 120.000,00 dinara tužiocu B. G, tužbeni zahtev je odbijen; deo tužbenog zahteva tužilaca-protivtuženih kojim je traženo usvajanje kao osnovanog prigovora zastarelosti potraživanja tužioca B. G, kao i da se u celosti odbije protivtužbeni zahtev tuženog je odbijen; primarni protivtužbeni zahtev tuženog je odbijen; eventualni protivtužbeni zahtev tuženog delimično je usvojen, pa je obavezan tužilac B. G. da tuženom na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 75.755,76 dinara, sa kamatom, a preko dosuđenog iznosa od 75.755,76 dinara na ime naknade materijalne štete do traženih 189.389,40 dinara odbijen je eventualni protivtužbeni zahtev tuženog; obavezan je tuženi da tužiocima naknadi parnične troškove u ukupnom iznosu od 424.122,00 dinara, a odbijen zahtev tužilaca za isplatu preko dosuđenog iznosa na ime parničnih troškova u visini od 424.122,00 dinara do traženih 578.472,00 dinara, kao i njihov zahtev koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na glavnicu dosuđenih troškova.

Rešenjem P. 451/06 od 18. januara 2008. godine ispravljena je prvostepena presuda u pogledu greške u pisanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, žalbe tužilaca su odbijene a u stavu drugom izreke žalba tuženog je delimično usvojena pa je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi preinačeno, te je tuženi obavezan da tužiocima na ime parničnih troškova isplati iznos od 335.134,00 dinara, a u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda u tom delu potvrđena.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.)

Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 8. septembra 2003. godine, pa do okončanja parničnog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu efikasno i delotvorno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak koji je trajao nepunih sedam godina, okonča u razumnom roku i da se o tužbi podnositeljke odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude proteklo je dve godine i u tom periodu je održano pet ročišta, dok dva ročišta nije bilo održano, drugostepena odluka je doneta posle godinu dana tako što je prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak. Dalje, u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano i presuda je doneta posle pet meseci, a drugostepena odluka posle tri godine. Dakle, parnični postupak je pravnosnažno okončan posle šest godina i deset meseci. Ustavni sud nalazi da iako se radilo o parničnom postupku koji je za zahtevao izvođenje većeg broja dokaza veštačenjem od strane veštaka raznih struka, neopravdano je da parnični postupak traje skoro sedam godina. Po oceni Suda, podnositeljka nije doprinela dužini trajanja postupka, jer se uredno odazivala pozivima suda, prisustvovala je na svim ročištima, postupala je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja, a takođe, predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnositeljku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pred Opštinskim sudom u Bečeju vođen pod brojem P. 451/06, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja a posebno dužinu trajanja osporenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi.

Ocenjujući navode da je osporena sudska odluka nezakonita, doneta bez pravilno utvrđenih činjenica, uz nepravilnu ocenu dokaza i pogrešnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da ocenjuje izvedene dokaze u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporene sudske odluke, niti je ukazano na proizvoljnost u njenom donošenju.

Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj odluci dao jasne i dovoljno obrazložene razloge zbog kojih je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke u delu preko dosuđenog iznosa na ime naknade štete. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka u ustavnoj žalbi navela iste razloge kao i u žalbi protiv prvostepene presude.

Ustavni sud ukazuje da podnositeljka, pored ponavljanja navoda koji su detaljno i jasno analizirani i obrazloženi u drugostepenoj presudi, ne nudi bilo kakve argumente koji bi opravdali tvrdnje da joj je na bilo koji način potvrđeno pravo na pravično suđenje osim što je nezadovoljna ishodom konkretnog postupka.

Takođe, u vezi navoda podnositeljke da je Okružni sud u Novom Sadu u istoj činjeničnoj situaciji doneo drugačiju odluku, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije dostavila sudsku odluku na koju se poziva.

Polazeći od iznetog Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud za svoju odluku naveo suštinske i jasne razloge, koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, te da obrazloženje osporene presude zadovoljava standarde pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Takođe, ocenjujući navode podnositeljke da sud nije na pravičan način ocenio nalaze veštaka, Ustavni sud konstatuje da, postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo predložene dokaze koje je cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga je svoju ocenu i obrazložio.

Stoga je ustavna žalba izjavljena protiv navedene sudske odluke odbačena kao očigledno neosnovana u drugom delu tačke 1. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1 ), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti