Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.400 evra. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miomira Denića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miomira Denića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 402/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Miomir Denić iz Niša podneo je 24. januara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2379/09 od 1. decembra 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1622/10 od 8. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu P1. 208/94.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je radni spor za poništaj prvostepene disciplinske presude kojom je oglašen krivim i izrečena mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa i drugostepene disciplinske presude kojom je potvrđena prvostepena, pred Prvim opštinskim sudom trajao petnaest godina; da mu je radom sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da on kao tužilac nije doprineo dužni trajanja parničnog postupka, kao i da nije postojala pravna sigurnost podnosioca i da povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava zasniva na Zakonu o unutrašnjim poslovima , kojim je u članu 55. stav 2. propisano da se postupak za utvrđivanje odgovornosti radnika zbog teže povrede radnih obaveza i dužnosti ne može pokrenuti i voditi po isteku roka od godinu dana od dana izvršenje povrede radnih obaveza i dužnosti , odnosno po isteku godine dana od dana saznanja za povredu i učinica, ako povreda radnih obaveza i dužnosti čini istovremen o i radnju koja predstavlja krivično delo. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 737/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu 21. marta 1994. godine Prvom opštinskom sudu, protiv tuženog Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, radi poništaja odluka Disciplinskog suda SUP-a Niš Du. 116/15 od 20. januara 1994. godine i Višeg disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Vds . 24/94 od 25. februara 1994. godine.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu, održanom 27. aprila 1994. godine, u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tužioca, utvrđeno je da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje počev od 27. aprila 1994. godine.

Po proteku tri meseca, tužilac je predložio nastavak postupka, a kako ni tužilac, ni njegov punomoćnik nisu pristupili na ročišta zakazana za 20. oktobar i 23. novembar 1994. godine, to je rešenjem prvostepenog suda P1. 208/94 od 23. decembra 1994. godine utvrđeno da je tužba povučena.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 19. jula 1996. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, a nakon ročišta održanog 8. novembra 1996. godine, na ročištu od 31. januara 1997. godine je rešenjem dozvoljeno ponavljanje postupka, pa su rešenje suda o mirovanju postupka P1. 208/94 od 27. aprila 1994. godine i rešenje istog suda P1. 208/94 od 23. decembra 1994. godine o povlačenju tužbe stavljeni van snage.

Nakon toga, održana su ročišta 17. aprila, 26. septembra i 11. decembra 1997. godine, 27. februara i 2. oktobra 1998. godine - na kome je izveden dokaz saslušanjem svedoka i 17. decembra 1998. godine. Ročište zakazano za 24. februar 1999. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Zatim su održana ročišta 11. juna i 11. oktobra 1999. godine - na kome je izveden dokaz saslušanjem svedoka.

Pred Opštinskim sudom u Nišu, je na osnovu zamolnice Prvog opštinskog suda u Beogradu izveden dokaz saslušanjem svedoka na ročištima od 12. i 28. aprila 2000. godine.

Na ročištu od 10. oktobra 2000. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 976/96 od 10. oktobra 2000. godine je u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi disciplinska presuda Disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Du. 116/15 od 20. januara 1994. godine kojom je tužilac oglašen krivim i izrečena mu disciplinska mera prestanka radnog odnosa i disciplinsku presudu Višeg disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Vds. 24/94 od 25. februara 1994. godine, kojom je odbijena žalba tužioca izjavljena protiv prvostepene disciplinske presude, kao i u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da ga vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 15/01 od 24. januara 2001. godine, u stavu prvom izreke, preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 976/96 od 10. oktobra 2000. godine i poništio disciplinsku presudu Disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Du. 116/15 od 20. januara 1994. godine i presudu Višeg disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Vds. 24/94 od 25. februara 1994. godine i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa. Stavom drugim izreke presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev 2. 290/01 od 20. marta 2002. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 15/01 od 24. januara 2001. godine i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 976/96 od 10. oktobra 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano ročište 30. oktobra 2002. godine, a nakon toga zbog nepostojanja procesnih uslova nisu održana ročišta zakazana za 15. januar, 17. mart i 26. mart 2003. godine. Potom je održano ročište 10. juna 2004. godine, a na sledećem 7. oktobra 2004. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1208/02 od 7. oktobra 2004. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni tužioca i poništene su kao nezakonite disciplinske presude Disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Du. 116/15 od 20. januara 1994. godine , kojom je tužilac oglašen krivim i izrečena mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa i Višeg disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Vds. 24/94 od 25. februara 1994. godine, kojom je odbijena žalba tužioca izjavljena protiv prvostepene disciplinske presude. Stavom drugim izreke presude je delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim zahteva da sud obaveže tuženog da tužioca vrati na rad na radno mesto na kome je radio pre prestanka radnog odnosa-usled odricanja. Stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 136/05 od 21. septembra 2005. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1208/02 od 7. oktobra 2004. godine u stavu prvom i trećem izreke presude i u tom delu je spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su održana ročišta 23. decembra 2005. godine, 17. marta, 9. juna, 29. septembra i 11. oktobra 2006. godine.

Ročišta zakazana za 1. novembar i 27. novembar 2006. godine nisu održana zbog odsustva postupajućeg sudije, a na ročištu od 29. januara 2007. godine je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 871/05 od 29. januara 2007. godine je ponovo otvorena glavna rasprava, radi pribavljanja disciplinskih spisa tuženog, a na ročištu od 27. februara 2007. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 871/05 od 27. februara 2007. godine, je u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništene su disciplinska presuda Disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Du. 116/15 od 20. januara 1994. godine kojom je tužilac oglašen krivim i izrečena mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa i disciplinska presuda Višeg disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Vds. 24/94 od 25. februara 1994. godine. Stavom drugim izreke ove presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 1543/07 od 25. maja 2007. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 871/05 od 27. februara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano ročište 26. oktobra 2007. godine, a ročišta zakazana za 10. decembar i 28. decembar 2007. godine nisu održana, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Nakon ročišta održanih 10. marta, 7. aprila i 19. maja 2008. godine, na ročištu od 26. juna 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 402/07 od 26. juna 2008. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništene su disciplinska presuda Disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Du. 116/15 od 20. januara 1994. godine kojom je tužilac oglašen krivim i izrečena mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa i disciplinska presuda Višeg disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Vds. 24/94 od 25. februara 1994. godine. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 453/09 od 11. februara 2009. godine, vratio spise predmeta P1. 402/07 Prvom opštinskom sudu u Beogradu na dopunu postupka radi ispravljanja ožalbene presude.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 402/07 od 12. marta 2009. godine ispravljena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 402/07 od 26. juna 2008. godine u pogledu identifikacije osporenih disciplinskih presuda u stavu prvom izreke.

U postupku po žalbi, pred Okružnim sudom u Beogradu su održane rasprave 26. juna, 11. septembra, 30. oktobra, 10. novembra 2009. godine i 1. decembra 2009. godine.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2379/09 od 1. decembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 402/07 od 26. juna 2008. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 402/07 od 12. marta 2009. godine i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se ponište odluke, tužene i to: presuda Disciplinskog suda SUP-a Niš broj Du. 116/15 od 21. januara 1994. godine i disciplinska presuda Višeg disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Vds. 24/94 od 25. februara 1994. godine. Stavom drugim izreke presude su odbijeni kao neosnovani zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 1622/10 od 8. septembra 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca i potvrdio pobijanu presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2379/09 od 1. decembra 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku(član 10.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da d rugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.).

Zakonom o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/ 01) bilo je propisano da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava i da se spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122.) .

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13 ) je propisano da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 195. stav 3.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da je tužilac podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu 21. marta 1994. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1622/10 od 8. septembra 2010. godine.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da je tužbom tražio da se ponište disciplinske presude kojima je oglašen krivim i kojima mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa.

Ustavni sud ocenjuje da su podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik u određenoj meri doprineli dužini trajanja parničnog postupka, jer je usled izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca sa ročišta od 27. aprila 1994. godine, utvrđeno da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje, a po proteku tri meseca od utvrđenog mirovanja postupka, punomoćnik tužioca, ni tužilac nisu pristupili ročištima zakazanim za 20. oktobar i 23. novembar 1994. godine, usled čega je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je tužba povučena. Pored toga, punomoćnik tužioca je tek podneskom od 19. jula 1996. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, nakon čega je prvostepeni sud na ročištu od 8. novembra 1996. godine ukinuo rešenje o mirovanju postupka i rešenje kojim je tužba povučena.

Ustavni sud naročito ističe da Prvi opštinski sud u Beogradu nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost, odnosno da se nije aktivno bavio spornim predmetom u smislu pribavljanja ili izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica koj e su od značaja za efikasno presuđenje . Naime, prvostepeni sud je nakon šest godina od podnošenja tužbe doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi presudom Okružnog suda u Beogradu preinačena. U postupku po reviziji Vrhovni sud Srbije je ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud je nakon tri održana i tri neodržana ročišta, doneo drugu presudu, koja je ukinuta rešenjem drugostepenog suda u stavu prvom i trećem izreke i ponovo vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U novom ponovnom postupku prvostepeni sud je nakon šest održanih i dva neodržana ročišta, nakon zaključenja glavne rasprave, ponovno otvorio glavnu raspravu i nakon jednog održanog ročišta po treći put doneo presudu, koja je ponovno ukinuta u postupku po žalbi presudom Okružnog suda u Beogradu. Nakon ukidanja i treće presude prvostepenog suda, isti sud je nakon pet održanih i dva neodržana ročišta, doneo i četvrtu presudu, a potom je u postupku po žalbi pred drugostepenim sudom održano pet rasprava, nakon čega je preinačena presuda prvostepenog suda i konačno u postupku po reviziji tužioca, presudom Vrhovnog kasacionog suda potvrđena drugostepena presuda.

Pored postupanja Prvog opštinskog suda u Beogradu , odgovornost za neprimereno dugo trajanje predmetne parnice snosi i Okružni sud u Beogradu, koji je, kao drugostepeni sud, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja imao mogućnost, da primenom odredbe člana 362. stav 2. ranijeg Zakona o parničnom postupku, odnosno člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, sam zakaže raspravu i donese odluku kojom bi pravnosnažno okončao predmetni postupak, bez potrebe da predmet dva puta vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 122. stav 3. ranije važećeg Zakona o radu i člana 195. stav 3. sada važećeg Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od 16 godina i šest meseci ima se smatrati nerazumno dugim rokom. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje kako Prvog opštinskog suda u Beogradu, tako i Okružnog suda u Beogradu, dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao sedamnaest godina i šest meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 402/07, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja sudova, kao i usled doprinosa samog podnosica dužini trajanja parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. Naime, podnosilac ponavlja navode iznete u postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji su bili predmet razmatranja Vrhovnog kasacionog suda.

Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda istaknutih u ustavnoj žalbi, ocenio da osporene presude sadrže detaljne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava zbog kojih je neosnovan materijalnopravni prigovor zastarelosti istaknut u odnosu na disciplinske presude koje su bile predmet parničnog postupka, a čiji poništaj je podnosilac tužbom tražio. Okružni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud su argumentovano obrazložili svoja stanovišta nalazeći da početak roka zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka teče od momenta podizanja disciplinske optužnice, a od nekog ranijeg momenta (podnošenja prijave i radnji službenih organa).

Stoga je Ustavni sud konstatovao da su neutemeljene tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da podnosilac ovu povredu obrazlaže istim navodima, kao i u postupku po žalbi i reviziji.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti