Povreda prava na suđenje u razumnom roku i zastarelost potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom skoro sedam godina i dosuđuje naknadu štete. Istovremeno, odbija žalbu protiv meritorne presude, smatrajući prihvatljivim stav redovnog suda o zastarelosti potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Gajića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bojana Gajića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e pred Opštinskim sudom u Bečeju vođen u predmetu P. 451/06, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavne žalba Bojana Gajića protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Gajić iz Novog Sada je 17. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Nikole Kosanovića, advokata iz Bečeja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 451/06.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporeni parnični postupak nerazumno dugo trajao čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tražio je i naknadu nematerijalne štete.

Podnosilac je osporio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u delu kojim je potvrđena presuda Opštinskog suda u Bečeju P. 451/06 od 26. februara 2007. godine.

Podnosilac je naveo da je u osporenoj presudi sud zauzeo pogrešan stav da zastarevanje potraživanja naknade štete koje je prekinuto vođenjem krivičnog postupka počinje ponovo da teče od dana pravnosnažnosti presude kojom je štetnik oglašen krivim za događaj iz koga je šteta proistekla, bez obzira da li je u krivičnom postupku bio istaknut imovinsko pravni zahtev. Podnosilac ističe: da je na dan nastanka štete (6. oktobra 2000.) važio Zakon o obligacionim odnosima, te je drugostepeni sud bio dužan primeniti taj zakon; da je pravična primena odredaba čl. 376, 377. i 390. Zakona o obligacionim odnosima data u sudskoj praksi Vrhovnog suda Srbije; da prema shvatanju Vrhovnog suda Srbije, imovinsko-pravni zahtev, podnet u krivičnom postupku, prekida zastarevanje za naknadu štete bez obzira na ishod krivičnog postupka, ako je oštećeni u roku od 3 meseca od pravnosnažnosti odluke krivičnog suda pokrenuo parnicu radi naknade štete; da je drugostepeni sud odbio da primeni odredbu člana 390. stav 1. Zakona prema kojoj ako je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom.

Podnosilac zahteva da Ustavni sud poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine u osporenom delu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13- odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Bečeju P. 451/06 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je sa tužiocem J. Š. 8. septembra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv tuženog Preduzeća "Bag-Deko" iz Bačkog Gradišta, radi naknade materijalne i nematerijalne štete, u kojoj su naveli: da je G. R, zaposlen kod tuženog, 6. oktobra 2000. godine, vozeći traktor tuženog prouzrokovao saobraćajnu nezgodu u kojoj je tužilja J. Š. pretrpela materijalnu štetu na svom vozilu, a oba tužioca su zadobili telesne povrede; da su pretrpeli nematerijalnu štetu u vidu pretrpljenog straha i fizičkog bola; da je zaposleni kod tuženog G. R. pravnosnažno osuđen za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja; da je istom presudom osuđen i tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe.

Podneskom od 31. maja 2004. godine tuženi "Bag-Deko"je podne o protivtužbu radi naknade štete.

Pred Opštinskim sudom u Bečeju održano je pet ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke, veštaka medicinske struke, i saslušanjem parničnih stranaka, dok dva ročišta nisu održana i to jedno iz procesnih razloga, a jedno na zahtev tuženog.

Rešenjem Opštinskog suda u Bečeju P. 416/03 od 1. decembra 2004. godine spojeni su postupci po tužbi i protivtužbi i određeno je da će se jedinstveni postupak voditi pod brojem P. 416/03.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 416/03 od 24. maja 2005. godine tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih je delimično usvojen, a protivtužbeni zahtev protivtužioca- tuženog je odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5487/05 od 7. septembra 2006. godine žalbu usvojio, presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 416/03 od 24. maja 2005. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta dok jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka saobraćajno tehničke struke i veštaka medicinske struke i saslušanjem parničnih stranaka.

Tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih je preinačen 13. novembra 2006. godine a protivtužilac-tuženi je postavio eventualni tužbeni zahtev 13. decembra 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 451/06 od 26. februara 2007. godine: delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih te je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom J. Š. isplati iznos od 408.416,76 dinara na ime naknade materijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom, iznos od 40.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljeni strah, iznos od 50.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljene fizičke bolove, a tužiocu-protivtuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe iznos od 60.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljene fizičke bolove i iznos od 48.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom; preko dosuđenog iznosa od 40.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljeni strah do traženih 80.000,00 dinara i iznosa od 50.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljene fizičke bolove do traženih 120.000,00 dinara tužiocu-protivtuženom J. Š., kao i preko dosuđenog iznosa od 48.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljeni strah do traženih 80.000,00 dinara i iznosa od 60.000,00 dinara na ime pravične naknade za pretrpljene fizičke bolove do traženih 120.000,00 dinara tužiocu-protivtuženom, podnosiocu ustavne žalbe, tužbeni zahtevi tužilaca-protivtuženih su odbijeni; deo tužbenog zahteva tužilaca-protivtuženih kojim je traženo usvajanje kao osnovanog prigovora zastarelosti potraživanja tužioca -protivtuženog Bojana Gajić i da se u celosti odbije protivtužbeni zahtev protivtužioca-tuženog je odbijen; primarni protivtužbeni zahtev –protivtužioca-tuženog je odbijen; eventualni protivtužbeni zahtev protivtužioca-tuženog delimično je usvojen, pa je obavezan protivtuženi-tužilac Bojan Gajić da protivtužiocu-tuženom na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 75.755,76 dinara, a preko dosuđenog iznosa od 75.755,76 dinara na ime naknade materijalne štete do traženih 189.389,40 dinara, odbijen je eventualni protivtužbeni zahtev protivtužioca-tuženog obavezan je protivtužilac-tuženi da protivtuženima-tužiocima naknadi parnične troškove u ukupnom iznosu od 424.122,00 dinara; zahtev za isplatu preko dosuđenog iznosa na ime parničnih troškova protivtuženima-tužiocima u visini od 424.122,00 dinara do traženih 578.472,00 dinara, kao i zahtev koje se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na glavnicu dosuđenih troškova su odbijeni.

Rešenjem P. 451/06 od 18. januara 2008. godine ispravljena je prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, žalbe tužilaca-protivtuženih su odbijene, u stavu drugom izreke žalba tuženog-protivtužioca je delimično usvojena, pa se rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Opštinskog suda u Bečeju P. 451/06 od 26. februara 2007. godine preinačuje, te se obevezuje protivtužilac-tuženi da protivtuženima-tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 335.134,00 dinara (umesto dosuđenog iznosa od 424.122,00 dinara), dok se u preostalom delu žalba tuženog-protivtužioca odbija a prvostepena presuda u preostalom pobijanom a nepreinačenom delu potvrđuje.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja j e bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10 . stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjene obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 8. septembra 2003. godine pa do okončanja postupka .

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumnosti dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 451/06.

Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak koji je trajao nepunih sedam godina okonča u razumnom roku i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude proteklo je dve godine i u tom periodu je održano pet ročišta dok dva ročišta nije bilo održano, drugostepena odluka je doneta posle godinu dana tako što je prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak. Dalje, u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta dok jedno ročište nije održano i presuda je doneta posle pet meseci da bi postupak bio pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene odluke posle tri godine, dakle parnični postupak je trajao šest godina i devet meseci

Po oceni Suda, iako se radilo o predmetu koji je zahtevao izvođenje većeg broja dokaza veštačenjem od strane veštaka raznih struka neopravdano je da parnični postupak traje skoro sedam godina. Ustavni sud nalazi da podnosilac ustane žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, jer se uredno odazivao pozivima suda, postupao po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, i predmet spora bio je od materijalnog značaja za podnosioca.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 451/06, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi dao jasne i dovoljno obrazložene razloge zbog kojih je odbio prigovor zastarelosti tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Naime, osporenom presudom je na ustavnopravo prihvatljiv način primenjeno materijalno merodavno pravo, imajući u vidu da je u postupku nesporno utvrđeno da je tuženi postavio imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku, podneskom od 17. septembra 2001. godine, koji postupak je pravnosnažno okončan 24. decembra 2002. godine, gde su tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe i B. R. oglašeni krivima, jer je shodno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja i zastarevanje počinje teći iznova od dana kada je spor okončan ili svršen na neki drugi način, kada je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe. Dakle, sud je vezan pravnosnažnom krivičnom presudom u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca kojom se optuženi oglašava krivim, a kako je presuda postala pravnosnažna 24. decembra 2002. godine, a protivtužbeni zahtev je podnet 31. maja 2004. godine, proizlazi da rok zastarelosti potraživanja tuženog nije protekao. Dakle, ovaj Sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv stav u osporenoj presudi koji se odnosi na privilegovani rok zastarelosti. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je zadatak Ustavnog suda da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njegovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev, kao i da je dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio ustavnopravno prihvatljivim stav drugostepenog suda u pogledu odbijanja prigovora zastarelosti imajući u vidu član 388. Zakona o obligacionim odnosima prema kome se zastarevanje prekida podizanjem tužbe, dok prema članu 392. stav 1. Zakona, posle prekida zastarevanje počinje teći iznova a vreme koje je proteklo pre prekida se ne računa u rok zastarelosti. Dakle, rok zastarelosti potraživanja tuženog u konkretnom slučaju nije protekao, te stoji da je materijalno pravo u osporenoj sudskoj odluci primenjeno na ustavnopravno prihvatljiv način.

Kako je nadležni sud dao detaljne i jasne razloge za svoju odluku, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili diskriminatorskim, Ustavni sud smatra da tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 935/10 od 9. juna 2010. godine odbio kao neosnovanu, te je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1) tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i zastarelost potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti