Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete, u kome je podnosilac bio tuženi, trajao je preko 20 godina, uz višegodišnju neaktivnost suda i višestruko ukidanje prvostepenih odluka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3837/2011
13.02.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. T. iz sela M, opština V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi član a 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba R. T. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P. 1291/08 (ranije P. 2543/91) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. T. iz sela M, opština V, podneo je 12. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika I. M, advokata iz V, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1291/08 od 28. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10891/10 od 26. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na slobodu kretanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i 39. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P. 1291/2008 (ranije P. 2543/91).

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je protiv njega, kao tuženog, 20 godina vođen spor radi naknade štete. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10891/10 od 26. maja 2011. godine okončan je spor, te tuženi obavezan na naknadu nematerijalne štete tužiocu na ime pretrpljenih fizičkih bolova, umanjenja životne aktivnosti i na ime naruženosti, a da sudovi nisu cenili njegove navode iznete u toku postupka, kao i u žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1291/08 od 28. oktobra 2009. godine da se radi o presuđenoj stvari i da su potraživanja povodom inflatorne štete zastarela. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene odluke. Naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilac nije tražio.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u priloženu dokumentaciju i s pise predmeta Opštinskog suda u Valjevu P. 1291/08 (ranije P. 2543/91), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovo j ustavnosudsko j stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužbu je 14. juna 1991. godine pred Opštinskim sudom u Valjevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) podneo tužilac S.T, radi naknade nematerijalne i materijalne štete, kao posledice teške telesne povrede koju je tužiocu naneo tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, izvršenjem krivičnog dela za koje je oglašen krivim presudom Okružnog suda u Valjevu Kž. 182/91 od 16. aprila 1991. godine i izrečena mu kazna zatvora u trajanju od šest meseci. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 2543/91 i do donošenja prvostepene presude P. 2543/91 od 15. aprila 1993. godine, Opštinski sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu (u 1992. godini nije bilo zakazanih ročišta), od kojih je održano četiri, a preostala dva nisu održana zbog izostanka veštaka. Na održanim ročištima određeno je i sprovedeno medicinsko i ekonomsko veštačenje, a tužilac je povukao tužbeni zahtev za rentu.

Presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 2543/91 od 15. aprila 1993. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude tužilac i tuženi su izjavili žalbe i presudom Okružnog suda u Valjevu Gž. 754/93 od 8. jula 1993. godine, donetom po žalbama, delimično je potvrđena prvostepena presuda, a u ukidajućem delu postupak vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Rešavajući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 138/94 od 9. marta 1994. godine uvažio njegovu reviziju i ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu u delu u kome je tužbeni zahtev tužioca odbijen za iznose tražene naknade štete preko dosuđenih iznosa na ime pretrpljenih bolova, umanjenja životne aktivnosti, unakaženosti, izgubljene zarade i troškova lečenja, nalazeći da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega i činjenično stanje nije potpuno utvrđeno. Naime, tužilac je svoj tužbeni zahtev u odnosu na naknadu materijalne i nematerijalne štete postavio prema vrednostima u tom momentu, a delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva tužiocu su dosuđeni iznosi koji u supstanci ne odgovaraju vrednostima postavljenog zahteva, zbog čega je potrebno u ponovnom postupku utvrditi u kom procentu je tužilac dosuđenim iznosima obeštećen prema stvarnoj šteti koju je trpeo, a potom odlučiti o preostalom delu zahteva za naknadu štete.

U drugom, ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom u Valjevu zaveden pod brojem P. 942/94, a tužilac je podneskom od 2. februara 1995. godine, shodno nalogu iz revizijskog rešenja, precizirao tužbeni zahtev navodeći u postupku da izvršenje pravnosnažno dosuđene naknade nije traženo zbog uslova enormne inflacije koja je obezvredila dosuđene iznose, te da je moguće utvrditi stvarnu štetu tek veštačenjem. Tokom 1995. godine održana su tri ročišta, a Opštinski sud je zaključio raspravu 22. februara 1995. godine, ali je rešenjem od 23. juna 1995. godine ponovo otvorio glavnu raspravu. U 1996. godini predmet je zaveden pod brojem P. 1082/96 i održano je jedno ročište, dok u 1997. godini nije bilo zakazanih i održanih ročišta. Tokom 1998. godine pred Opštinskim sudom su održana dva ročišta, a jedno odloženo na predlog tužioca, dok je 1999. godine održano jedno ročište 28. oktobra 1999. godine, na kojem je zaključena glavna rasprava, ali je istog dana rešenjem suda ponovo otvorena. Nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke su dostavljeni sudu 23. septembra 1999. godine. Tokom 2003. godine predmet je dobio broj P. 1547/03, ali je tek za 14. novembar 2005. godine zakazano sledeće ročište, nakon donošenja rešenja da se glavna rasprava zaključena 28. oktobra 1999. godine ponovo otvara.

Do donošenja ponovne prvostepene presude P. 1547/03 od 30. januara 2007. godine, održana su tri ročišta za glavnu raspravu i sprovedeno dopunsko ekonomsko veštačenje.

Presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 1547/03 od 30. januara 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova plati iznos od 450.000,00 dinara, na ime umanjenja životne aktivnosti iznos od 600.000,00 dinara i na ime naruženosti iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do končane isplate, te utvrđeno da je tužba tužioca radi naknade materijalne štete za izgubljenu zaradu i troškove lečenja povučena, a tuženi je obavezan da tužiocu isplati troškove parničnog postupka. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 13. aprila 2007. godine. Okružni sud u Valjevu je rešenjem Gž. 1145/07 od 5. septembra 2007. godine delimično ukinuo prvostepenu odluku, i to u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca i u delu odluke o troškovima, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U trećem, ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom u Valjevu zaveden pod brojem P. 1291/08. Nakon dva održana ročišta, na kojima je ponovo sprovedeno ekonomsko veštačenje radi valorizovanja iznosa duga na ime pravnosnažno presuđenog dela, te jednog neodržanog ročišta, jer je tužilac predao podnesak neposredno na ročištu, zaključena je glavna rasprava 28. oktobra 2009. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 1291/08 od 28. oktobra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova plati iznos od 70.000,00 dinara, na ime umanjenja životne aktivnosti iznos od 318.446,46 dinara i na ime naruženosti iznos od 16.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do končane isplate. U drugom stavu izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca postavljen preko dosuđenog iznosa u stavu prvom izreke na ime fizičkih bolova i na ime naruženosti, kao neosnovan, a trećim stavom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 17.250.00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj 8. januara 2010. godine i žalbi tuženog izjavljenoj 19. janura 2010. godine, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 10891/10 od 26. maja 2011. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u prvom i drugom stavu izreke, a preinačio rešenje o troškovima tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati 163.300,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. Osporena drugostepena odluka uručena je punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 15. jula 2011. godine.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuj e, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SFRJ", br. 27/92, 3 1/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i pred lozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je 14. juna 1991. godine pokrenut parnični postupak podnošenjem tužbe protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, Opštinskom sudu u Valjevu, a okončan je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10891/10 od 26. maja 2011. godine, koja je punomoćniku tuženog dostavljena 15. jula 2011. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a zavr šava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je ukupno 20 godina i jedan mesec.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, što se mora posebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Složenost pravnih pitanja i činjeničn e građe u konkretnom sporu, značaj prava o kome je odlučivano u sudskom postupku za podnosioc a ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da ovaj spor radi isplate naknade štete ne spada u sporove sa složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, te da sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postup ka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje postupka, bez obzira što je zahtevao obimniji dokazni postupak, ali samo u pogledu izvođenja dokaza ekonomskim veštačenjem na okolnosti visine štete, zbog obezvređivanja dosuđenih iznosa po presudama donetim još 1993. godine.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ažurno i propisno postupanja sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja bilo od nesumnjive važnosti za podnosioca ustavne žalbe .

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosi lac nije doprineo neopravdano dugom trajanju ovog parničnog postupka. On je dva puta izostao sa ročišta na koje je bio uredno pozvan, ali su ipak ročišta održana u njegovom odsustvu. Međutim, stoji da tužilac, a suprotno svojoj procesnoj ulozi, nije imao proaktivan odnos u ovoj parnici, jer je samo jednom urgirao da se zakaže rasprava.

Po oceni Ustavnog suda, sporo i nedolotvorno postupanje prvostepenog suda isključivi je razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama : periodu apsolutne neaktivnosti suda u trajanju od šest godina (oktobar 1999. godine do novembra 2005. godine), te da u 1992. i 1997. godine nije bilo zakazanih ročišta, kao i da je tek u trećem ponovnom provostepenom postupku doneta osporena presuda, čijim preinačenjem od strane drugostepenog suda je pravnosnažno okončan spor. Pritom, Ustavni sud je imao u vidu i stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranj e jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistem u države (videti npr. odluke u predmetima "Pavlyulynets protiv Ukarajine" , od 6. septembra 2005. godine i "Cvetković protiv Srbije" , od 10. juna 2008. godine).

Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku tj. da o tužbi protiv njega nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke tački 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama čl. 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporenih presuda, Ustavni sud je imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da su navodi podnosioca izraz njegovog nezadovoljstva ishodom spora i da se od Ustavnog suda, u suštini, ponavljanjem navoda iz žalbe na prvostepenu presudu, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava i stanovišta je da su nadležni sudovi dovoljno i jasno obrazložili osporene odluke i da se takvo obrazloženje ne može smatrati arbitrernim.

Razmatrajući navode podnosioca da je u osporenom postupku postupanjem prvostepenog suda došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na slobodu kretanja, Ustavni sud ocenjuje da ni ovaj zahtev podnosioca da se utvrdi povreda označenih prava nije zasnovan na ustavnopravnim razlozima, a pogotovu kada se ima u vidu da navodi podnosioca ustavne žalbe nisu u vezi sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava iz člana 36. stav 1. i člana 39. stav 1. Ustava, čija se povreda ističe.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti