Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku iz radnog odnosa. Postupak, pokrenut 2003. godine, trajao je preko 12 godina, što je dovelo do dodele naknade nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . Š . iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13026/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. Š . iz Kragujevca je, 15. januara 2016. godine, preko punomoćnika D. J , advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13026/14.

U ustavnoj žalbi je, pored hronološki opisanog toka osporenog parničnog postupka, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji ima karakter hitnog, trajao više od 12 godina; da je o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje prvostepeni sud odlučivao pet godina i sedam meseci; da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo prekomernoj dužini trajanja postupka .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 13026/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. maja 200 3. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene H. k . „R .“ a.d, sa sedištem u Beogradu, radi isplate manje isplaćene zarad e i deviznih dnevnica za vreme provedeno na radu u inostranstvu, isplate regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2001. i 2002. godinu, kao i vraćanja depozita . Predmet je zaveden pod brojem P. 3505/03.

Postupajući sudija je dopisom od 16. jula 2003. godine naložio punomoćniku tužioca da uredi tužbu, što je ovaj učinio podneskom od 28. jula 2003. godine. Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 30. jula 2003. godine. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, koje je održano 9. oktobra 2003. godine, postupajući sudija je još jednom naloži o punomoćniku tužioca da precizira određene zahteve iz tužbe, smatrajući da su i nakon dostavljanja podneska od 28. jula 2003. godine ostali nejasni.

Rešenjem od 26. decembra 2003. godine tužba je odbačena, sa obrazloženjem da je tužilac nije u potpunosti uredio. Po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 329/04 od 25. februara 2004. godine, kojim je ožalbeno rešenje ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 2001/04. Na ročištu održanom 26. oktobra 2004. godine određeno je izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Tužilac je dokaz o uplati predujma troškova veštačenja (nalozi za uplatu od 10. februara i 11. aprila 2005. godine) dostavio 30. maja 2005. godine. Nalaz i mišljenje imenovanog sudskog veštaka su dostavljen i 8. februara 2006. godine. U međuvremenu, veštak je predmet jednom vratio sudu, ukazujući da tuženi ne može da obezbedi neophodnu dokumentaciju.

Kako na ročište zakazano za 15. maj 2006. godine nisu pristupili punomoćnici parničnih stranaka, koji su uredno bili pozvani, sud je doneo rešenje kojim se tužba tužioca smatra povučenom. Žalbu protiv rešenja o povlačenju tužbe, sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje, punomoćnik tužioca je podneo 9. juna 2006. godine. Kao razlog propuštanja ročišta za glavnu raspravu, punomoćnik tužioca je naveo: da mu poziv za ročište nije uručen jer se u to vreme nalazio u (istražnom) pritvoru ; da mu je po tom osnovu bila izrečena privremena zabrana bavljenja advokaturom, uz određivanje privremenog preuzimatelja advokatske kancelarije , koji je o svemu tome blagovremeno obavestio sud.

Sud je rešenjem od 22. novembra 2006. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Tužilac je žalbu izjavio 5. decembra 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 551/07 od 29. oktobra 2008. godine predmet vratio na dopunu postupka, radi preduzimanja izviđajnih radnji. Spisi parničnog predmeta su prvostepeom sudu vraćeni 8. decembra 2008. godine. Navedeno drugostepeno rešenje je punomoćniku tužioca dostavljeno 20. marta 2009. godine, putem oglasne table, posle dva neuspela pokušaja lične dostave (promena adrese). Sud je sa izviđajnim radnjama započeo tek 26. jula 2010. godine, posle dve pismene urgencije punomoćnika tužioca. U međuvremenu je nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmetu je dodeljen broj P. 10964/10.

Radi saslušanja svedoka (ranijeg punomoćnika tužioca koji je propustio predmetno ročište), zakazano je ukupno pet ročišta. Dva ročišta su odložena zbog nedolaska svedoka, a jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Nakon saslušanja svedoka (ročište od 30. septembra 2011. godine), spisi parničnog predmeta su prosleđeni Višem sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu. Rešenjem Gž1. 1273/11 od 7. decembra 2011. godine preinačeno je ožalbeno rešenje i dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje, uz ukidanje rešenja od 15. maja 2006. godine.

Predmet je nakon vraćanja iz Višeg suda u Beogradu zaveden pod brojem P. 954/12. Do prvog presuđenja je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana. Jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo jer se predmet u to vreme nalazio kod veštaka. Obavljeno je dopunsko veštačenje. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 18. februara 2014. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presud u P. 954/12 od 18. februara 2014. godine , kojom je delimično usvojio tužben e zahtev e tužioca. Po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 1129/14 od 9. jula 2014. godine delimično potvrdio i delimično ukinuo ožalbenu presudu, uz vraća nje (u ukinutom delu) predmet a na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 13026/14. Do narednog presuđenja održana su dva ročišta za glavnu raspravu i isto toliko ročišta nije održano (štrajk advokata i sprečenost postupajućeg sudije). Izveden je dokaz saslušanjem tužioca i predstavnika tuženog, u svojstvu parničnih stranaka. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 10. jula 2015. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13026/14 od 10. jula 2015. godine delimično su usvojeni preostali tužbeni zahtevi tužioca. Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 2760/15 od 23. oktobra 2015. godine, kojim je ožalbenu presudu u pretežnom delu potvrdio, uz delimično preinačenje, umanjenjem dosuđen ih iznos a na ime deviznih dnevnica.

Navedena drugostepena presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 16. decembra 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova ( član 434.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 , 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 ); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) . Gotovo identične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14 ), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon delimičnog ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 954/12 od 18. februara 2014. godine .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. maja 200 3. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 2760/15 od 23. oktobra 2015. godine, koja je punomoćniku podnosioc a ustavne žalbe uručena 16. decembra 2015. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 12 godina i šest meseci . Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je u sporu iz radnog odnosa , koji je po svojoj prirodi hitan, pravnosnažna presuda doneta nakon više od 1 2 godina od podnošenja tužbe ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Činjenice da je o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje pravnosnažno odlu čeno za pet godina i sedam meseci, u kom periodu se uočava potpun a neaktiv nost prvostepenog suda od godinu i po dana, zatim da je prv i put presuđeno nakon bezmalo 11 godina od podnošenja tužbe, kao i da je u dokaznom postupku obavljeno samo saslušanje parničnih stranaka i ekonomsko-finansijsko veštačenje, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem ni je u značajno j meri doprineo produžavanju trajanja postupka . S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao njegovo kašnjenje sa uplatom predujma troškova veštačenja, kao i nemogućnost uručenja rešenja Okružnog sud a u Beogradu Gž1. 551/07 od 29. oktobra 2008. godine njegovom punomoćniku, koji nije prijavio promenu adrese . U oba slučaja, postupak je produžen za po tri i po meseca.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i utvrđeni doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava ( ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti