Odluka Ustavnog suda o troškovima postupka kod utvrđenja službenosti održajem

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava rešenje Višeg suda o troškovima postupka, jer je sud proizvoljno primenio materijalno pravo smatrajući da je službenost konstituisana odlukom, a ne da je samo utvrđeno njeno sticanje održajem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. J, R. J. i M. V, svih iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. J, R. J. i M. V. i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1243/12 od 4. aprila 201 2. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1243/12 od 4. aprila 201 2. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjav ljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2333/10 od 27. decembra 201 1. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja ni su podnela ustavnu žalbu, a nalaz e se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosi oci ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. J, R. J. i M. V, svi iz Kragujevca, izjavil i su 10. maja 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Popovića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1243/12 od 4. aprila 201 2. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosioci su istakli da je Viši sud u Kragujevcu pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepeno rešenje, jer, u konkretnom slučaju, nije presudom konstituisana stvarna službenost, već je samo utvrđeno da je ona stečena održajem, a pri tome je tuženi skrivio troškove postupka. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporeno rešenje ili da utvrdi pravo podnosiocima na naknadu štete u visini troškova parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2333/10 od 5. maja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe i još tri lica, kojim su tražili da se utvrdi da su, kao vlasnici određenog povlasnog dobra, održajem stekli službenost prolaza preko određenog po služnog dobra tuženog A.M, što je tuženi dužan da prizna i dozvoli im da ovo pravo upišu u javne knjige.

Rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2333/10 od 27. decembra 2011. godine odlučeno je o troškovima označenog parničnog postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocima naknadi nužne parnične troškove u iznosu od 266.456,00 di nara. O troškovima postupka, kako je navedeno u obrazloženju ovog rešenja, sud je odlučio primenom odredaba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata za sastav tužbe, za zastupanje na održanim ročištima , odnosno pristup na neodržana ročišta.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1243/12 od 4. aprila 2012. godine preinačeno je ožalbeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2333/10 od 27. decembra 2011. godine, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju označenog drugostepenog rešenja navedeno je da je prvostepeni sud trebalo da primeni odredbu člana 148. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa čl. 51. i 54. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ali da je on nepravilno primenio odredbe čl. 149. i 150. tog zakona i obavezao tuženog , kao vlasnika poslužnog dobra , da naknadi parnične troškove tužiocima , kao vlasnicima povlasnog dobra , iako je postupak, u konkretnom slučaju, okončan ustanovljavanjem službenosti u korist tužilaca, te tuženi bez sudske od luke o ustanovljenju tog prava nije bio dužan da im to pravo prizna.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da kad stranka predloži izvođenje dokaza, dužna je da po nalogu suda unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja dokaza (član 148. stav 1.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, kao i da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi će se odmeriti po toj tarifi (član 150.); da će tužilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari (član 152.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa „Službeni list SFRJ, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da se stvarna službenost zasniva pravnim poslom, odlukom državnog organa i održajem (član 51.); da se odlukom suda ili drugog državnog organa stvarna službenost ustanovljava kada vlasnik povlasnog dobra u celini ili delimično ne može koristiti to dobro bez odgovarajućeg korišćenja poslužnog dobra, kao i u drugim slučajevima određenim zakonom, kao i da se u ovim slučajevima službenost stiče danom pravnosnažnosti odluke, ako zakonom nije drukčije određeno (član 53.); da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvario službenost za vreme od 20 godina a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio (član 54. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitr erne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim rešenjem odlučeno o troškovima postupka u kome je presudom utvrđeno da su tužioci, među kojima i podnosioci ustavne žalbe, kao vlasnici povlasnog dobra, održajem stekli službenost prolaza preko poslužnog dobra čiji je vlasnik tuženi, dakle u kome je doneta utvrđujuća, odnosno deklaratorna odluka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se parnični postupak pokreće tužbom za utvrđenje postojanja (ili nepostojanja) nekog prava ili pravnog odnosa kada tužilac, uglavnom usled radnji tuženog kojima pokazuje da predmetno pravo ili pravni odnos nisu nastali, ima pravni interes da sud utvrdi da su to pravo ili pravni odnos nastali pre pokretanja postupka. Ustavni sud, dalje, ukazuje da je, saglasno merodavnom Zakonu o parničnom postupku, stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, s tim da će tužilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je odmah priznao tužbeni zahtev.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud osporenu odluku o troškovima parničnog postupka zasnovao na tvrdnji da je označenom presudom konstituisana službenost u korist tužilaca, te da tuženi, bez te odluke nije bio dužan da tužiocima to pravo prizna, usled čega je ocenio da se ne mogu primeniti odredbe čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, već odredba člana 148. istog zakona, a kojom je regulisano koja stranka je dužna da unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja dokaza. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da se, kako to proizlazi iz citiranih odredaba Zakona o osnovama svojinskopravih odnosa, službenost može steći na osnovu pravnog posla ili protekom zakonom propisanog roka za održaj, dakle, na osnovu samog zakona, ili se može konstituisati pravnosnažnom odlukom državnog organa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da Viši sud u Kragujevcu prilikom odlučivanja nije imao u vidu da predmetni troškovi nisu nastali u postupku u kome je konstituisana službenost odlukom suda, već u parnici u kojoj je doneta deklaratorna odluka, odnosno odluka kojom je samo konstatovano da su tužioci na osnovu zakona, nakon proteka propisanog vremenskog perioda, stekli službenost i pre pokretanja postupka, a koji su morali da pokrenu usled protivljenja tuženog da im omogući da se koriste stečenim pravom, pri čemu je protivljene tuženog nastavljeno i u toku parnice. Stoga je, prema oceni Ustavnog suda, osporenim rešenjem drugostepeni sud proizvoljno odlučio, dajući za svoju odluku ustavnopravno neprihvatljivo obrazloženje sa aspekta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Kako je u konkretnom slučaju očigledno došlo do proizvoljne primene merodavnog prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1243/12 od 4. aprila 2012. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2333/10 od 27. decembra 201 1. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio postojanje povrede Ustavom zajamčenog prava na pravično suđenje podnosilaca ustavne žalbe, a da se u istoj pravnoj situaciji nalaze i drugi tužioci u predmetnom parničnom postupku koji nisu podneli ustavnu žalbu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema tim licima, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o troškovima postupka kod utvrđenja službenosti održajem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti