Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko 22 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog izuzetno dugog trajanja i neefikasnosti suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3848/2011
17.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Petrovića iz Mitrove Reke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Petrovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 39/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odrebom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstva – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Petrović iz Mitrove Reke je 12. avgusta 2011. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vodi u predmetu Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 39/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnosilac 12. avgusta 1991. godine Osnovnom sudu udruženog rada u Čačku podneo zahtev za zaštitu prava prema TP „Jošanica“ iz Novog Pazara, radi poništaja odluke o raspodeli stanova; da je nakon prestanka postojanja navedenog suda postupak vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru (kasnije Osnovnim sudom u Novom Pazaru); da o njegovom zahtevu, ni posle 20 godina, nije pravnosnažno odlučeno. Od Ustavnog suda podnosilac zahteva da mu utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu štete zbog poredugog trajanja predmetnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna srdstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 39/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Milivoje Petrović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 12. avgusta 1991. godine Osnovnom sudu udruženog rada u Čačku podneo zahtev za zaštitu prava protiv TP „Jošanica“ iz Novog Pazara, radi poništaja odluke o dodeli stanova. Nakon prestanka postojanja navedenog suda, postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru.

Do donošenja prve prvostepene presude održano je šest ročišta za glavnu raspravu, dok dva nisu održana usled odsustva parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 158/93 od 15. juna 1993. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, osporene odluke o dodeli stanova su poništene kao nezakonite a tuženi je obavezan da u skladu sa zakonom sprovede postupak dodele stanova. Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 8/94 od 27. aprila 1994. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, tužilac je precizirao tužbeni zahtev i kao tuženog označio Deoničarsko društvo u mešovitoj svojini „Jošanica“ iz Novog Pazara (kao pravnog sledbenika tuženog), i predložio sudu da u svojstvu umešača pozove M.K. i V.P. Nadalje, u ovoj fazi postupka održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok deset ročišta nije održano uglavnom zbog odsustva tuženog i lica koja je tužilac označio kao umešače, a koji su bili uredno pozivani.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 334/94 od 7. juna 2000. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, u delu kojim je tražen poništaj odluke tuženog o dodeljivanju stana M.K, dok je tužba u odnosu na P.V. odbačena kao neblagovremena. Označenom presudom je odbačen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je traženo utvrđivanje ništavosti ugovora o dodeli stana P.V.

Rešenjem Oktužnog suda u Novom Pazaru Gž. 485/00 od 21. septembra 2000. godine prvostepena presuda je ukinuta u celini i predmet je vraćen na ponovni postupak prvostepenom sudu.

Postupak je nastavljen 2004. godine. U ovoj fazi postupka održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok sedam nije održano (dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije i pet puta zbog odsustva uredno pozvanog tuženog i lica koja je tužilac označio kao umešača). Na ročištu od 8. juna 2012. godine rešenjem Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 39/10 određeno je stupanje M.K. i V.P.J. kao umešača na strani tuženog, uz napomenu da je sud i bez ovog formalnog akta u toku ranijeg postupka prihvatao podneske označenih lica i prihvatao njihove izjave date u postupku.

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 39/10 od 8. juna 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je protiv navedene presude 3. januara 2013. godine izjavio žalbu i istovremeno podneo zahtev za donošenje dopunske presude. Dopunskom presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 39/10 od 12. februara 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim nije odlučeno presudom ovog suda P1. 39/10 od 8. juna 2012. godine.

Tužilac je i protiv dopunske presude 6. marta 2013. godine izjavi žalbu. Predmetni parnični postupak je trenutno u fazi odlučivanja drugostepenog suda po izjavljenoj žalbi tužioca.

4. Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se, prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao elemenat prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava započeo u avgustu 1991. godine i da do danas, nakon više od 22 godine još uvek nije okončan.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se, i pored toga što je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje parnice od preko 22 godine ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. U vezi sa iznetim, Ustavni sud je primetio više perioda neaktivnosti prvostepenog suda, i to u sledećim vremenskim intervalima: od 6. jula 1995. godine do 19. septembra 1997. godine, od 1. oktobra 1997. godine do 13. aprila 2000. godine, od 28. septembra 2000. godine do 19. novembra 2004. godine i od 4. juna 2008. godine od 17. maja 2011. godine. U navedenim vremenskim razmacima prvostepeni sud nije zakazivao nijedno ročište za glavnu raspravu, odnosno, i pored toga što mu je drugostepeni sud blagovremeno dostavljao spise predmeta nakon ukidanja prvostepenih presuda, nije obnavljao postupanje u predmetnom postupku. Ustavni sud, takođe, ukazuje na propust prvostepenog suda koji se odnosio na pravovremeno donošenje formalne odluke o stupanju umešača na strani tuženog u predmetni parnični postupak. Naime, prvostpeni sud je tek nakon više od 15 godina faktičkog učestvovanja umešača u postupku doneo formalni akt o njihovom stupanju u parnicu. Međutim, pored navedenih propusta u postupanju prvostepenog suda, Ustavni sud ukazuje da ročišta za glavnu raspravu nisu održavana zbog odsustva uredno pozvanog tuženog.

Analizirajući postupanje podnosioca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da on svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka. Ustavni sud takođe ukazuje i da su činjenična pitanja koja je u postupku trebalo raspraviti bila nešto složenija.

Ocenjujući sve okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je najpretežniji uzrok nerazumno dugog trajanja predmetnog panričnog postupka neefikasno postupanje prvostepenog suda čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud je cenio sve okolnosti konkretnog slučaja. Uz to, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neefikasnog postupanja suda.

6. Kako predmetni postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava, naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se predmetni postupak okonča u najkraćem roku.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti